“Nećemo ni fa ni antifa na Limanu”, piše na fasadi jedne zgrade u mom komšiluku u Novom Sadu. Jedan neafirmisani novosadski bend “Ulična rasvjeta” pokušao je nedavno da se afirmiše nekakvom pesmom u kojoj izjednačava “prvu” i “drugu” Srbiju. Prva Srbija je predstavljena kroz navijača i huligana, koji vežba u teretani da bi se pripremio za obračun. Druga Srbija predstavljena je kroz mladića koji, naravno, čita i sluša muziku. Obojica su – opet naravno – predstavljeni kao dva “ekstrema”.
Istovremeno, baš valjda danas, Srbija nestrpljivo čeka Vojislava Šešelja. Dobrodošlicu su mu na Jutjubu poželeli ovdašnji fašisti, i to pesmom “Ima jedan kućerak u Sremu”. Da stvar bude gora, to zaista jeste Šešeljeva omiljena pesma.
Pre nekoliko dana, tačnije u subotu pravio sam reportažu sa vojvođanskim Hrvatima, upravo povodom Šešeljevog povratka u Srbiju. Razgovarao sam sa ljudima koji su teškom mukom uspeli sačuvati svoje “kućerke u Sremu”, za razliku od onih 30 i više hiljada koji su u razdoblju od 1991. do 1995. godine, u strahu pred radikalima i raznoraznim orlovima, morali pobeći iz svoga vojvođanskog zavičaja. Za to niko nikada nije odgovarao. A izgleda da će se i Šešelj provući bez presude.
I tu nema mesta nikakvom čuđenju. Jer kakve veze ima što se Šešelj vraća i što neće biti osuđen, kada je predsednik Srbije Tomislav Nikolić, predsednik vlade Aleksandar Vučić, predsednica skupštine Maja Gojković, jedan od čelnih ljudi “naprednjaka” Igor Mirović? Kakve to uopšte veze ima kada je SPS odavno proglašen “normalnom strankom” sa kojom smo se “pomirili”?
Drugim rečima, društvo u Srbiji se pomirilo sa ekstremizmom nacionalsocijalističkog oblika. Mislite li da preterujem? Pitajte ljude u Bosni, Hrvatskoj, na Kosovu malo o etničkom čišćenju i genocidu. I nemojte misliti da neku vrstu užasa nisu spremni počiniti i u samoj Srbiji. Jer sve ono zlo koje smo nekada izvozili da pali i pljačka po susedstvu, sada se vratilo kući. Šešelj stiže samo poslednji. Kuća nam je, dakle, sklona imploziji.
Na vlasti su, dakle, ekstremisti, i to ne bivši. Videli smo Vučićevu ćud prilikom prekjučerašnje posete Edija Rame. Videli smo i da je dobar deo medija jedva dočekao da ponovo udari u ratne talambase. Čim im je Vučić izdao naređenje. Ista stvar se desila i nakon prekida “istorijske” fudbalske utakmice Srbija – Albanija. Posledice su bile strašne, i sve je ličilo na nekakve male kristalne noći. U Novom Sadu i dan-danas pekare i poslastičarnice u vlasništvu Albanaca čuvaju policajci. U ostalim delovima Srbije to nije slučaj, jer tamo takvih radnji u vlasništvu Albanaca odavno nema. Jer nema ni Albanaca.
Mislim da ama baš niko od tzv. glavnih medija u Srbiji nije ni spomenuo šta se na stadionu Partizana dešavalo pre nego što je, navodno sa tornja obližnje crkve (ah, kakve li simbolike!) doleteo dron sa albanskom zastavom. RTS je u direktnom prenosu utišao ton sa stadiona. Uprkos tome, čulo se jasno kada je čitav stadion zviždao albanskoj himni. Oni koji su bili na stadionu ili su jasno čuli ili su urlikali: “Ubij, zakolji, da Šiptar ne postoji”. Takve “pesme” odavno su postale stalno mesto na našim stadionima, u našim sportskim dvoranama. Baš kao što je “Nož, žica, Srebrenica” postao navijački “standard”, skoro kao deci brojalica.
Šta nam sve to govori? Govori nam da je esktremizam kod nas postao normalizovan, u potpunosti. Ljudi naprosto ne vide ništa loše u tome kada izgovaraju reči poput “Šiptar”, “balija”, “ustaša”, “crnčuga”, “pederčina” itd. A i zašto bi u tome videli bilo šta loše kada su na čelnim funkcijama u zemlji osobe koje su donedavno vrlo otvoreno zagovarali ubijanje kao legitiman način “dijaloga” sa susedima. I za to ne samo da nisu kažnjeni, nego su nagrađeni najvišim državnim počastima. To je užasavajuća moralna paradigma.
Takvi ljudi bi sada trebalo Srbiju da povedu u Evropsku uniju. Što je najgore od svega, u svojoj nameri da pacifikuje Srbiju, čak je i EU u jednom momentu poverovala da će takvi ljudi u tome i uspeti: isporučiće Kosovo, isporučiće Republiku Srpsku, a zauzvrat će im se gledati kroz prste jer je politička stabilnost jeftinija od demokratije. Potom će se oni, bivši radikali, sami od sebe izduvati i sve će biti super. Problem je u tome što neće biti baš tako lako. Mada ne treba isključiti mogućnost da će se urušiti sami u sebe, zbog sopstvene pohlepe, koja će ih odvesti u međusobni obračun. Tada će se trebati čuvati rikošeta.
Vidimo, na primer, šta se dešava danas sa advokatima. Oni protestuju već dva meseca, ali vlast ne odstupa nego pokušava pod svaku cenu da izvrši ozbiljan udar na tu profesiju koja je jedan od fundamenata ljudskih prava. Ide se pod svaku cenu na to da se advokatura obruka i zagadi, pa šta košta da košta, makar i pravosuđe bilo u blokadi već dva meseca. Nije nikakvo čudo što je upravo advokatura na udaru ekstremista na vlasti. Baš kao što nije nikakvo čudo ni što nam mediji dana izgledaju ovako kako izgledaju. I što je novinarstva sve manje i manje u medijima. Jer mediji i novinarstvo, imajte to na umu, ne idu nužno ruku pod ruku.
Mediji su, dakle, odavno ciljano odabrani da budu zagađeni. Prvo kroz uvlačenje u miloševićevsku ratnohuškačku propaganda pa potom u tzv. tabloidizaciju. Iako je pravilniji pojam tabloidiotizacija. Na sceni je dakle odavno idiotizacija samih medija i dezavuisanje novinarske profesije kao takve. Ona je zagađena kroz glasila koja, recimo, izgledaju kao novine, prodaju se kao novine, a nisu novine. To su režimski pamfleti, cinkaroši, koji služe za ucene, iznude, upropaštavanje ljudskih života i, po potrebi, za ratne pokliče. Nije slučajno što su baš mediji prvi odstreljeni. Na taj način je pucano direktno u srce demokratije. Ista je stvar i sa advokaturom danas, kao i sa celokupnim pravosuđem juče i prekjuče.
Zakonodavna vlast odavno je samo glasačka mašina izvršne vlasti, a danas naročito, kada vladajuća stranka ima onoliku većinu u parlamentu. Sudska vlast, kao što sam već rekao, ne funkcioniše, a Ustavni sud postupa politički. Odgovorno novinarstvo, kao “čuvar demokratije”, potpuno je imobilisano. Vlast čini sve da oteža rad nezavisnih institucija… Funkcioniše, dakle, jedino izvršna vlast, u kojoj sede mahom nekompetentni ljudi. Izvršnu vlast predvodi osoba sa mesijanskim sindromom a sa veoma niskim kapacitetom.
Takva vlast u stvari nije u stanju da upravlja državom. Ali jeste u stanju da opljačka državu i da oglođe ono malo što je preostalo. Kod nas u Novom Sadu gradska vlast bukvalno nalikuje na invaziju skakavaca. Oni su organizovani poput kartela, s tim što ne rade s drogom, već razaraju komunalno tkivo grada kroz besomučnu pljačku gradskih javnih preduzeća.
Beograd na vodi, kanal Morava-Vardar, desetine hiljada milijardi kineskih dolara…, sve te silne dimne bombe i gluposti kojih ćemo se još onoliko naslušati, zapravo jesu pokrivalice za pljačku. Jer ovi koji su sada na vlasti nisu nastali sami od sebe. Njih je krajem osamdesetih i početkom devedesetih stvorila Miloševićeva DB da bi pljačkali i palili po komšiluku. Oni su bili zaduženi za “čišćenje terena” od svega što se očistiti i potom prodati moglo. Niko njih nikada nije učio kako se upravlja javnim resursima i društvenim bogatstvom. Oni su ekstremisti, oni su besramni ekstremni pljačkaši, i u tome ne vide baš ništa loše.
Sve to je praćeno grotesknim istorijskim revizionizmom, gde u državi koja je po Ustavu republika na vlasti imamo četničkog vojvodu. Pa se onda taj vojvoda iživljava nad kostima palih boraca, oslobodilaca Beograda od fašističkog nakota. A i što ne bi, kada su u Srbiji četnici izjednačeni sa partizanima. Kada SPC, SANU, koštunići i slični gotovo da tepaju Nediću i Ljotiću. Ovde je kvislinštvo i fašističko i nacističko slugeranjstvo proglašeno mainstreamom.
Ovo je zemlja u kojoj žive sluđeni ljudi, koji ne znaju šta im je identitet. Koji se retko smeju i koji su 25 godina mučeni i mentalno zagađivani. Srbija je postgenocidno društvo. Ovo je zemlja kojoj je potrebna denacifikacija, koja se ne može desiti. Što ne znači da treba da odustane od borbe sa vetrenjačama. Jer koji bi drugi smisao čovek mogao naći, kada već hoće da živi u Srbiji? Sem da bude član Koalicije nevladinih organizacija “Otpor ekstremizmu”.
(Reč na okruglom stolu „Otpor ekstremizmu“, 12. novembra 2014. u Beogradu)