Ima li Srbija budućnost? Nema. Tačka. U to smo se još jednom imali prilike uveriti povodom stavova o uzrocima i posledicama NATO bombardovanja Srbije iz 1999. godine. Koje se, je l’ te, desilo onako, iz čista mira, protiv države koja je vazda bila opredeljena za mir, a na čijem čelu je stajao hipik Slobodan Milošević.

U nedelju, 24. marta, navršilo se tačno 20 godina od početka NATO bombardovanja SR Jugoslavije, to jest Srbije i Crne Gore, odnosno još preciznije – Srbije. To me vazda nerado vrati u vreme kada je bombardovanje počelo a naš sin toga dana navršio 15 dana, taj sadašnji čovečina od 20 godina, vrati me u vreme kada sam odmah sa kućnih vrata očajnički skinuo naše prezime poučen iskustvom moje porodice iz bosanskog rata i uplašen pre svega od ovih dokazanih koljača “dole” a manje od onih “gore” što prosipaju bombe i kojima svakako ne mogu ništa sem da se nadam da će biti precizni i da nećemo postati “kolateralna šteta”, kako su se cinično zvale greške u NATO gađanju ciljeva. Dvadeset godina kasnije, u nedelju, 24. marta 2019. godine, bilo je prosto nepodnošljivo pratiti domaće medije povodom ove godišnjice, i to bezmalo sve: od jezivih tabloida, preko užasnog Pinka pa sve do onih koji se inače predstavljaju kao “liberalni”. Izuzetaka je bilo samo na potpunim marginama medijskog prostora.

Ministar ratne propagande

Bilo je nepodnošljivo pratiti i izjave srbijanskih političara. Vučić se čak i rasplakao na komemoraciji u Nišu, kada se obraćao podoficiru koji je stekao invaliditet tokom  NATO bombardovanja. Bile su to krokodilske suze osobe koja je u vreme dok su ljudi ostajali bez glava bila ministar informisanja, to jest ministar ratne propagande. Tako reći – mali gebels balkanskog kasapina. Njegove suze bile su nepodnošljiv prizor, jedan od najružnijih koje sam video u svom životu. Plakao je isti onaj Vučić, koji je 20. jula 1995. godine, sa skupštinske govornice pretio da će se ubijati 100 Muslimana za jednog Srbina. On je morao znati i znao je da je genocid u Srebrenici, u momentu dok on izgovara te užasne reči, već bio sproveden od strane Vojske Republike Srpske i uz svaku moguću vrstu pomoći od “matice” Srbije. Srbija je pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu zbog toga osuđena jer nije ništa učinila da bi osujetila genocid. Srbija je tako ušla u istoriju kao prva država koja je proglašena krivom za genocid. Znaju li to građani Srbije? Nemaju pojma. Zašto? Zato što im o tome niko ne priča. I zašto još? Verovatno zato što i dalje žive u uverenju da su Srbi nebeski narod koji je na meti raznih belosvetskih hohštaplera zbog svoje posebnosti. I zašto još? Zato što ne žele da znaju. Zašto žive u tom uverenju? Zato što su samo retki pokušali da ih probude iz sna o velikoj Srbiji. Kako su prošli ti retki? Neki su ubijeni, drugi su proterani, treći su poludeli, a četvrti su potpuni marginalci. Srbija je, kao i Republika Srpska, živi dokaz šta se desi kada fašističke ideje toliko dugo upravljaju društvom.

Gotovo ni slova ni reči nismo čuli o uzrocima koji su doveli do bombardovanja, sem veoma retkih političkih partija i još ređih nevladinih organizacija. Jer, 24. marta 1999. nije samo počelo NATO bombardovanje. To je dan kada je etničko čišćenje koje je država Srbija već počela sprovoditi na Kosovu, dobilo obeležja sistematske akcije nasilja nad kosovskim Albancima, koje su sprovele oružane snage srpske vojske i policije. Sem vatrenog oružja, oboružane i debelim redenicima i noževima krvavog iskustva iz prethodnih ratova u Hrvatskoj, a naročito u Bosni i Hercegovini.

„Ko neće da razgovara, moraće da pregovara“

U periodu od 20. marta do 14. juna 1999. godine, srbijanske snage su na Kosovu ubile 6.872 albanskih civila, Haški tribunal je utvrdio da je više od 800.000 albanskih civila u istom periodu deportovan, dok je za sada neutvrđen broj osoba bio izložen torturi i seksualnom zlostavljanju, a uništen je i opljačkan značajan deo imovine i religijskih objekata kosovskih Albanaca. Zločini nad njima vršeni su sistematski i svakodnevno. Zločinima je prethodio aparthejd koji je država Srbija tokom cele decenije zavela na Kosovu. Za to vreme su kosovski Albanci izgradili paralelne institucije i bojkotovali državu Srbiju mirnim otporom koji je predvodio pokojni Ibrahim Rugova. Svi apeli i pritisci na Slobodana Miloševića nisu urodili plodom. Niti mirovni pregovori. U skladu sa starom diplomatskom poslovicom da “ko neće da razgovara, moraće da pregovara”, umesto Rugove za vođe kosovskih Albanaca nametnuli su se komandanti Oslobodilačke vojske Kosova. OVK na zemlji i NATO u vazduhu primorali su srbijanske oružane snage na kapitulaciju. Kapitulacija je potpisana u Kumanovu, u Makedoniji, 9. juna 1999. godine. Kapitulacija je u Srbiji tada slavljena kao pobeda. I danas se tako obeležava.

Možda bi i ovaj pasus bio sasvim dovoljan da, za početak, uđe u udžbenike istorije u Srbiji. I u svaki novinarski izveštaj kada se piše o godišnjicama NATO bombardovanja.

Ili da se tome doda i činjenica da je u samo jednom danu, 26. marta 1999. godine, u Maloj Kruši, Suvoj Reci, Landovici, Celini i drugim mestima ubijeno blizu 700 albanskih civila. I da su u masovnim zločinima ubijani deca, žene i starci. Da su njihova tela spaljivana, bacana u bunare ili uklanjana na tajne lokacije. Da su do dana današnjeg na teritoriji “uže” Srbije otkrivene masovne grobnice sa 941 telom Albanaca ubijenih na Kosovu 1999. godine. U Batajnici, koja je predgrađe glavnog grada Srbije Beograda, otkrivena su 744 leša kosovskih Albanaca… Nijedna od masovnih grobnica ni na koji način nije obeležena, a kamoli komemorirana. Osnovano se sumnja da ih ima još.

Haški tribunal je nepobitno utvrdio da je Srbija imala razrađen državni plan, s jasnom namerom da protera Albance s Kosova do nivoa da Srbi tamo postanu etnička većina. Po sličnom receptu kako su to radili u Hrvatskoj a pogotovo u Bosni i Hercegovini. Zločini ni tada ni sada uglavnom nisu kažnjavani. Kosovskim Albancima oduzimana su i uništavana lična dokumenta na graničnim prelazima prema Albaniji, s ciljem da se ne mogu vratiti na Kosovu, to jest da im se onemogući da dokažu da su tamo živeli. S još većim ciljem: da im se opljačka sva imovina. Onako kako su to radili u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini.

Masovna grobnica u predgrađu Beograda

Pred sudovima u Srbiji vode se tek bedni i retki procesi protiv nižerangiranih počinilaca zločina. Upada u oči da visokopozicionirani vojni i policijski oficiri nikada nisu bili pozvani na odgovornost, a kamoli procesuirani, iako su u njihovim zonama odgovornosti ubijene na hiljade albanskih civila. Nije bilo nijednog suđenja za zločine počinjene tokom 1998. godine, u kojima je ubijeno više od 1.000 albanskih civila. To se događalo pre NATO bombardovanja.

Do dana današnjeg, niko u Srbiji nije odgovarao ni za opsežnu operaciju “skrivanja” tela kosovskih Albanaca u masovne grobnice. Godine 2001. naprasno su otkrivene kamioni-hladnjače u Dunavu, koje su prevozile tela mrtvih i masakriranih Albanaca, kako bi ih zakopali na razne lokacije u Srbiji. Tada je otkrivena i masovna grobnica u predgrađu Beograda, a mediji su i te kako izveštavali o tome. Ispostavilo se da je sve bilo samo u cilju toga da se opravda izručenje Slobodana Miloševića Hagu, 28. juna 2001. godine, na “istorijski Vidovdan”. Čim je Milošević izručen, priča o odgovornosti za zločine koji su u ime Srbije počinjeni je utihnula. Potom je gurnuta pod tepih, a na kraju je umrla. Završila je u masovnoj grobnici prećutanih, potiskivanih i zataškanih zločina. U istoj onoj u kojoj su završili i zločini koji su počinjeni uz podršku i ogromno učešće Srbije u agresiji na Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu. I možda čak i u još dubljoj. Jer kosovski Albanci svakako za većinu onih koji žive u Srbiji nisu ljudi. Oni su samo “Šiptari”. A u masovnim grobnicama u Srbiji su pronađene stotine leševa žena, dece i muškaraca – civila stradalih u brojnim masovnim zločinima na Kosovu.

Međutim, to neće ući u udžbenike istorije u školama u Srbiji. Umesto toga, nastaviće se tabloidna, senzacionalistička, u stvari potpuno nekrofilska manipulacija brojem žrtava NATO bombardovanja. Zvanična državna cifra o broju stradalih ne postoji. Pa lupeta ko kako stigne i vređa žrtve. Jedino su nevladine organizacije Fond za humanitarno pravo iz Beograda i Fond za humanitarno pravo sa Kosova utvrdile  da je tokom troipomesečnog perioda od posledica NATO bombardovanja SR Jugoslavije život izgubilo ukupno 754 ljudi. Da li je to malo ili puno raznim vučićima, dačićima, šešeljima, opozicionim obradovićima? Prvima da opravdaju svoju ulogu Miloševićevih sekundanata, drugima da dokažu da su veći šovinisti od Vučića.

Srbija nema alternativu

Prizor uplakanog Vučića jednak je, dakle, prizoru krokodila koji plače dok proždire plen. Prizor “opozicionih” političara i “liberalnih” medija koji prećutkuju sve užase koje je Srbija počinila prema kosovskim Albancima i pričaju praktično potpuno istu priču kao krokodil Vučić – još više onespokojava. To je znak da Srbija nema alternativu, sem na marginama. To je znak da će Srbija nastaviti da baulja u mraku, da će nastaviti da bude dobrovoljni faktor nestabilnosti na Balkanu i da će to tako trajati sve dok san o velikoj Srbiji ne bude doveden do svoga konačnog apsurda. Jer, on će na kraju razoriti i samu Srbiju. A to upravo gledamo.

Nemoguće je pričati o pravdi za sopstvene žrtve dok god institucije Srbije žrtvama zločina na Kosovu ne obezbede pravdu, procesuiranjem svih odgovornih, bez obzira na njihovu poziciju u vreme izvršenja zločina ili unutar današnje hijerarhije vlasti, kao i javnim sećanjem na njihovo stradanje. Isto tako – i za žrtve u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj. Dok god toga nema, ova država i ovaj narod na sebi će nositi teret kolektivne odgovornosti kao moralne kategorije, koja postoji bez obzira na sudsku činjenicu da je krivica za ratne zločine individualna. Činjenica da je ogromna većina političara i medija u Srbiji  u nedelju, 24. marta 2019. godine, na 20. godišnjicu početka NATO bombardovanja duvala u isti nacionalistički rog nepobitno znači i da se većina građana Srbije slaže s njima. Možda nije tako? Dokažite, jer ćutanje nije dokaz!

Znaju li to građani Srbije? Nemaju pojma. Zašto? Zato što im o tome niko ne priča. I zašto još? Verovatno zato što i dalje žive u uverenju da su Srbi nebeski narod koji je na meti raznih belosvetskih hohštaplera zbog svoje posebnosti. I zašto još? Zato što ne žele da znaju. Zašto žive u tom uverenju? Zato što su samo retki pokušali da ih probude iz sna o velikoj Srbiji. Kako su prošli ti retki? Neki su ubijeni, drugi su proterani, treći su poludeli, a četvrti su potpuni marginalci. A ostali? Ostali se valjaju u blatu zločina pa se onda čude otkud je onaj Brejvik u Norveškoj pa potom onaj na Novom Zelandu za inspiraciju uzimao kojekakve miloševiće, karadžiće i mladiće. Stvarno, otkud?

(Avangarda)