Umro je Radomir Konstantinović… Mediji su to prećutali… Kada biste „obične prolaznike“ na ulici priupitali da li znaju, možda, ko je bio Radomir Konstantinović, oni u ogromnoj većini pojma ne bi imali. Jer ovde niko ništa ne čita. Skoro pa ama baš niko. Ovde ljudi ne čitaju čak ni ove naše nikakve novine u gradskom prevozu.

Kada biste u toj zamišljenoj anketi pitali te iste ljude da li su čuli za delo „Filosofija palanke“, oni bi vas u čudu pogledali. Jer ovde na spomen reči „filosofija“ svi namah dobiju strašnu glavobolju. Ovi naši jezici imaju jednu unikatnost. Naime, oni poseduju glagol „preučio“. Pokušate li to, na primer, prevesti na engleski, ispašće nešto kao „over-learned, overlearning“. Što opet neće imati značenje koje kod nas ima. Jer, nema ovde ni jedne ozbiljnije palanke i mahale koja nije imala gradsku ludu koja je tako hodala ulicama i mrmljala ili pevala sebi u bradu. Neke od tih gradskih luda bile su alkoholičari pa im je čaršijska raja plaćala cugu i posedala ih za sto da se nasluša tih čudnovatih mrmljarija. Ludi Ale u Banjaluci nije bio alkoholičar, već je čak deci delio čokoladice „životinjsko carstvo“ i onda fascinirao nas klince tako što bi nam dokazao da, ukoliko samo kažemo koji je broj sličice, on će znati koja se životinjka iza toga krije. Ludi Ale je, pogađate, bio preučio. Gradska legenda je govorila o tome da je Ale završio „najmanje dva fakulteta“ i naravno – pukao! Zato, sine, mani se te knjige i pazi da ne preučiš, poludećeš od nje, upozoravali su brižni roditelji svoju decu.

Prošle je sedmice njujorški dizajner, a „naše gore list“ Mirko Ilić održao pres konferenciju ovde u Novom Sadu, u onom Muzeju savremene revolucije, ili kako se već to zdanje zove. Bila je to slabo posećena „presica“, doslovno bez ijedne jedine kamere, sa nekoliko novinarskih entuzijasta koji se još kako-tako bave nepostojećom kulturnom rubrikom u našim medijima, a neki od  njih i još kako-tako razlikuju Mirka od Miroslava Ilića. Mirko Ilić je bio provokativan, štono se kaže – bacio je kamen u žabokrečinu, koja se načas ustalasala i pokušala mu objasniti da je „prestrog“ ili suviše ciničan i ironičan prema nama ovde. Sve se to odvijalo u onoj bože-me- sačuvaj ružnoj bioskopskoj sali Muzeja savremene umetnosti Vojvodine. Ili Muzeja revolucije, kako se to zdanje već zove. Pod slabim osvetljenjem, sa stolicama punim grinja i imobilijarom iz kojeg izbija poruka da je ovde vreme zavazdan stalo i da ga se ni promena imena u Muzej savremene umetnosti ne tiče i ne može ga pokolebati. U takvom je prostoru Mirko Ilić provocirao „sedmu“ ovdašnju „silu“ zapažanjima tipa da je unazad nekoliko godina više mladih pohitalo napolje iz Srbije, nego u vreme zlikovca Miloševića. Oni su, tumačio je Ilić, očajni mladi ljudi, ali neverovatno kreativni te se u Njujorku vrlo brzo umeju proslaviti svojim umetničkim radom. Ali, novine ovdašnje – a o televizijama da ne pričamo – ni mukajeta. Ćute i ćute, jer pojma nemaju i jer ne žele imati tri čiste o tome. Jer su ta deca bolja od nas. A k’o da je neki problem biti bolji od nas!

Nadovezao se na ovu opasku Mirka Ilića i ve-de direktora tog muzeja na novinarsko pitanje zašto se u tom zdanju ne organizuju i izložbe tih mladih darovitih osoba, ako je već istina da one postoje. Ve-de je rekao da je to zato što mediji ne pišu o tome pa kako da onda oni, „kulturni poslenici“, mogu i saznati za te mlade persone non grata. E, sad, daj bože da je to ve-de pokušavao samo ispasti vickast. Ali, plašiti se da nije, neg da on stvarno tako misli: da uz jutarnju kaficu pročita neki ovdašnji tabloid i u njegovom specijalnom  i debelom kulturnom dodatku spozna kome bi sada valjalo organizovati izložbu.

Umro je, dakle, Radomir Konstantinović. Njega, u stvari, nema odavno, jer je već godinama i godinama živeo u svom unutrašnjem egzilu, na šestom spratu jedne beogradske zgrade, u blizini Kalenićeve pijace. Niko nije mario za njega, čak mu je i rodna Subotica uskratila priznanje „počasnog građanina“ pre šest godina. Umro je, i palanka je odahnula. Palanka i dalje može nastaviti da samozadovoljno vonja, jer je sve manje onih koji su tu da bi joj pod nos poturali ogledalo u kojem se zrcali njena gadna, čudovišno-fašistička njuška. Da palanačka sreća bude još veća, tu je i fakat da ni Konstantinovića nema ko da nasledi. Konstantinovići odlaze a iza njih ostaju rupe, nenadoknadive. Žabokrečina može mirno da počiva. A i onaj Mirko Ilić je, hvala bogu, otišao nazad u svoj sodomsko-gomorski Njujork.

Dinko Gruhonjić