Kada je makedonski premijer Zoran Zaev tog nedeljnog prepodneva razvezao čvor svoje kravate i poklonio je svom grčkom kolegi Aleksisu Ciprasu, kao simboličan gest da je razmršen regionalni gordijev čvor, obradovao se svako normalan, dočim su i grčki i i makedonski nacionalisti popizdeli, baš kao i osoba koja se predstavlja kao ministar spoljnih poslova Srbije Ivica Dačić.

Zvanična Srbija je i u narednim danima odlučila da “mudro” odćuti a Dačić je tek na pitanje novinara da prokomentariše postizanje sporazuma Atine i Skoplja veoma kiselo i jedva procedio nešto u stilu da se Srbija ne meša u regionalna pitanja suseda. To, međutim, nije bio slučaj kada je pre više od godinu dana u Makedoniji pokušan državni udar, od strane notornog i korumpiranog nacionaliste Nikole Gruevskog, Vučićevog i Dačićevog nacionalističkog pajtaša, koji je konačno ljosnuo s vlasti da je sve zvonilo a sprema mu se i robija. Uloga Srbije u tom pokušaju puča nikada do kraja nije rasvetljena, što ne znači da se to pitanje u nekoj bližoj budućnosti neće staviti na međunarodni dnevni red. Makedonija je, na užas srpskih nacionalista, krenula putem Crne Gore: prema NATO-u a zatim i prema EU. Dačićeva reakcija možda znači i da taj učenik Slobodana Miloševića i neskriveni Putinov eksponent još uvek mašta o tome da se Makedonija može gurnuti u nemire i da se otvorena perspektiva može zatvoriti. Ko zna, možda se Dačić na makedonskom kaže Gruevski…

Ni srbijanski prorežimski mediji nisu se ni malo obradovali grčko-makedonskom sporazumu. A reklo bi se niti “obični građani”. Pa se, metodom slučajnog anketnog uzorka, očevidno može ustanoviti da je logika prosečnog nacionalističkog žitelja ove od pameti odvojene države: “Ha, pa sve je jasno, videće Makedonci svoga boga, sve je to u svrhe stvaranja velike Albanije!”

Ovo je samo najnovija manifestacija prilično kolektivnog nacionalističkog psihijatrijskog poremećaja koji se otprilike može sažeti u sledeću dijagnozu: sve što je u civilizovanom svetu normalno, ovde se među više nego brojnim nacionalistima proglašava za nenormalno. I obrnuto.

Ako odete na pijacu, u gradski autobus, u kafić, u čekaonicu u Domu zdravlja, stanete u red na poštanskom šalteru… čućete kako se “bistri politika” i postaće vam jasno da se ovde neverovatno veliki broj ljudi raduje tuđoj nesreći i iskreno uživa u svemu što je s onu stranu zdravog razuma: ovde se pucalo iz pušaka i pištolja u znak slavlja kada su srušeni “blizanci” u Njujorku 2001. godine; ovde se ne zna da li se “obični građani” raduju zato što je Srbija pobedila ili zato što je Hrvatska izgubila u fudbalu ili u bilo čemu drugom; ovde se ljudi naježe i plaču od sreće kada čuju himnu tuđe države, to jest Rusije; ovde se kliče “Vladimire Putine, raširi nam butine”; ovde je normalno da se diviš Rusiji ali da decu šalješ da se obrazuju na Zapad; ovde se bivši predsednik države, po zanimanju grobar, zalagao da Srbija postane ruska gubernija; ovde se na stadionima peva “Nož, žica, Srebrenica” i ispisuju grafiti “Žao mi je Srebrenice mila, što se nisi dvaput dogodila”; ovde osuđeni ratni zločinac Vojislav Šešelj bez problema sedi u skupštini kao poslanik; ovde isti taj ćosavi četnički vojvoda kupuje kuću u Hrtkovcima, odakle je prethodno proterao Hrvate i zbog toga osuđen na deset godina robije; ovde je Aleksandar Vučić, politički sin ćosavog vojvode, predsednik države; ovde je Ivica Dačić, petparački kafanski pevač bez sluha, ministar spoljnih poslova; ovde se slavi Ratko Mladić; ovde se teško bolesna deca leče SMS-om umesto u bolnicama, dok se TV Pinku otipisuju ogromna poreska dugovanja, a huškačkim propagandnim režimskim glasilima dodeljuju ogromne sume iz budžeta; ovde se pešaci gaze po pešačkim prelazima; ovde se asfaltiraju parkovi; ovde se kupuju diplome i plagiraju doktorati; ovde se biju i ubijaju žene; ovde je normalno da tučeš svoju decu; ovde se kradu izbori; ovde nema opozicije; ovde su ljudi podanici a ne građani; ovde će ljudi ćutke gledati kako manijaci prebijaju sugrađanina; ovde se svi guraju i idu preko reda; ovde se ljudi retko kupaju i retko peru zube; ovde je važnije da si član partije nego šta imaš u glavi; ovde profesori u penziji kopaju po kontejnerima, a barabe grade vile s bazenima; ovde su ljudi potpuno sigurni da je Kosovo nepravedno oteto, zbog nekakve veoma retke rude koja treba Amerikancima; ovde se ljudi prave da ne znaju da je Kosovo izgubljeno u ratu u kojem su počinjeni nepojamni zločini i u kojem je Miloševićev režim pokušao, luđački i krvnički, da protera 800.000 Albanaca; ovde je normalno da se živi na masovnim grobnicama; ovde ljudi – nakon svega – najviše veruju Srpskoj pravoslavnoj crkvi i Vojsci Srbije; ovde ljudi veruju čak i Aleksandru Vučiću!

Ovde je, brate mili, i staro i mlado iskreno i masovno ubeđeno da su Srbi izabrani, nebeski narod, kojem upravo zbog toga celi svet radi o glavi. Pa jebotebog – dokle?! E, pa – do poslednjeg daha… Jer ovde je bog rekao laku noć. Iako je i bog Srbin…

(Lupiga)