Od samog njenog nastanka, popularna muzika bila je veoma uticajan medij preko kog su se slale poruke koje su mogle lako da radikalizuju publiku. Političari sa prostora bivše Jugoslavije su devedesetih godina upravo u njoj našli jednog od najvećih sveznika za širenje mržnje prema drugim narodima i preko nje uspeli da mobilišu velik broj ljudi koji su potom učestvovali u ratnim sukobima tokom te decenije.

Ratna propaganda devedesetih

Sociološkinja sa Fakulteta političkih nauka u Sarajevu Sarina Bakić svrstava muziku među glavne kulturne artefakte koji povezuju sve ljude, a pogotovo mlade. „Muzika kako globalno, tako i u regionu je oduvek bila jedan od glavnih kulturnih artefakata koja povezuje sve ljude, a naručito mlade. Mislim da i dan danas ona i povezuje mlade ljude i, naravno zavisno od sadržaja koji određeni muzički sadržaji promovšu, pozitivno ili negativno utiču na mišljenje mladih ljudi o sebi, o svom odnosu u svetu kojem pripadaju i društvu u kojem žive“, kaže sagovornica Autonomije naglašavajući da je uz sve to, muzika još i najprisutnija, te joj je uticaj sa tim i veći.

U Srbiji je nastala fuzija nacionalizma i turbofolka, koja se promovisala preko televizije „Pink“. Na njima prostor dobijaju muzičari koji otvoreno pevaju protiv drugih naroda na teritoriji Jugoslavije pozivajući Srbe na mobilizaciju i pohod na komšijske republike.

Sagovornica Autonomije naglašava da je postojala ratnohuškača muzika koja je uspešno širila mržnju. Ovde spominje televiziju „Pink“ kao katalizatora koji „nije dozvoljavao ljudima da misle“. „Uloga muzike da otupljuje stanovništvo bila je izraženija u tom periodu u odnosu na ulogu da poziva na određenu akciju, uslovljava neka mišljenja i slično“, rekla je ona.  

Asistent na Fakultetu političkih nauka u Sarajevu Jasmin Hasanović muziku smatra manipulativnom umetnošću, te govori da to postaje pogotovo opasno kada se koristi u svrhe ratne propagande. „Slovenački bend Laibach u svom manifestu iz 1983. godine daje poznatu tezu kako je sva umetnost podložna političkoj manipulaciji osim one koja govori jezikom te iste manipulacije. Drugim rečima, govoriti u političkom smislu znači otkriti i priznati sveprisutnost politike. Kako je moguće ratnohuškačko prodati za rodoljubno ili patriotsko nije pitanje muzike, već pitanje politike i ideologije“, kaže sagovornik Autonomije dodajući da je u takvoj atmosferi rat neizbežan, dok je „muzika na čelu sa ostatkom kulture banalizacija ideologije“.

Vladimir Kozbašić Pećinko svirao je u novosadskom pank rok sastavu Ateist rep od 1989. do 2001. ostvarajući se profesionalno kao muzičar tokom devedesetih godina u političkoj atmosferi nacionalne netrepeljivosti među narodima bivše Jugoslavije. On naglašava da na teritoriji Srbije rokenrol nije bio glavni učesnik u propagiranju mržnje, već turbofolk i takođe spominje TV „Pink“ kao jednog od krivca za takvu situaciju.

„Oni koji su bili bliski tom trešu devedesetih koji je pokušao da se uvije 95. godine u kulturu su propagirali mržnju. Posle smo onda od tog turbofolka prešli u dens. ’Jul je kul’ i te gluposti kroz televiziju Pink. Tu su pokušali da uviju to u sve ovo ostalo i to nije bila naša šolja čaja. Ti narodnjaci su znali da iskoriste to i da naprave takve pesme“, kaže naš sagovornik, koji među ove muzičare kao glavne svrstava braću Bajić i Baju Malog Knindžu koji su svojim tekstovima propagirali mržnju prema stanovništvu i Hrvatske i Bosne i Hercegovine.

Što se tiče roka, on spominje bend Džek Denijels i njihovu pesmu „Čoban tera ustaše“. „Debilana. Ali ta debilana je u debilna vremena imala debilnu publiku. I to je jednostavno našlo svoje mesto. Dok neko peva ’čoban tera ustaše’ i ’nosiće ti Drina sto mudžahedina svaki dan’, Rimtutituki kaže ’mir brate mir’, a oni na to kažu ’daj sarajevo fajt’. To su dva pola, dve različite hemisfere i dva različita života“.

Otpor rokera

Međutim bilo je i onih koji su svoj muzički angažman koristili u antiratne svrhe, te je tako nastao supergrupa Rimtutituki sastavljen od članova bendova EKV, Partibrejkers i Električni orgazam koji su kružili Beogradom na kamionu i pevali antiratne pesme. Kasnije se ovaj projekat priključio koncertu „Ne računajte na nas“ održanom u Sarajevu 1992.

„Treba naglasiti i veliki uticaj rok muzike u to vreme, rok muzičara iz Srbije i Bosne koji su i u tom periodu, u periodu tokom rata i nakon rata stvarali veze, spone gde se itekako muzikom i umetnošću radilo na pomirenju, poverenju što i jeste jedna od glavnih funkcija umetnosti i dan danas“, rekla je Sarina Bakić.

Među onima koji su na srpskoj sceni pružali otpor svrstava se i grupa Ateist rep koja se, kako govori njihov bivši član za Autonomiju, trudio da svojim stilom kritikuje tadašnju situaciju.

„Mi smo bili bend koji je imao tu nesreću da je svoj profesionalni razvoj i uspehe ostvarivao u najgora vremena. I materijalna i sva druga. Zemlja se raspadala, a mi smo eto pokušali na satirični način da se obračunamo sa takvim glupostima koje su bile oko nas. Bili smo u tom trenutku beskompromisni, nikakve veze nismo imali sa političarima. Nismo imali tu priliku, niti smo želeli da je imamo“, započinje Vladimir Kozbašić svoju priču.

Ovaj pank rok sastav nastupao je u Sarajevu početkom devedesetih, tokom rata u Hrvatskoj, a Kozbašić kaže da se tada već moglo predosetiti šta sledi, komentarišući da su oni koji su želeli podići zidove i uspeli da ih podignu.

Što se tiče atmosfere i komunikacije među samim muzičarima, Kozbašić kaže da je tada nije bilo. Jedino što su mogli da rade jeste da posvećuju pesme prijateljima iz drugih saveznih republika, te tako 1993. izdaju pesmu „Sarajevo“.

„Isečene su sve veze, nisi mogao telefonom da nazoveš nekoga ili da pošalješ pismo. To jednostavno nije postojalo. Gledajući Srbiju i Hrvatsku, posle toga Bosnu i Hercegovinu, ne postoji. Mi izdajemo početkom 1993. ’Sarajevo’ koje posvećujemo našim drugarima koji su u tom gradu. Nadamo se da nisu poginuli u suludom ratu. I imaš KUD Idijote i Hladno Pivo sa druge strane koji u svom domenu to rade“.

Muzička atmosfera posle rata

Kako je rekla Sarina Bakić, nakon rata je u podeljenom društvu muzika postala oslonac za pokušaj da se popravi situacija. Mnogi muzičari su otišli upravo u Sarajevo kako bi održali koncert, a među njima je prvi bio Đrođe Balašević 7. februara 1998. Koncert je bio humanitarnog karaktera i novac je bio doniran deci žrtvama na prostoru Bosne i Hercegovine. Njegov primer sledili su mnogi drugi bendovi, pa su tako na Železničkoj stanici u ovom gradu nastupali Ateist rep, KUD idijoti i Goblini. Događaj je bio nazvan „Dolazak“ i održan u organizaciji tadašnjeg Radija „Zid“. Govoreći o tome, Vladimir Kozbašić naglašava da su ljudi ti koji na kraju prepoznaju kvalitet i to na kraju ne može da podlegne cenzuri uprkos nečijem trudu.

„Tu je onda počelo da se otvara. Za normalne ljude s jedne strane i za kvalitetnu muziku koju ljudi prepoznaju to ne možeš zaustaviti. Koliko god se ti trudio da zaustaviš sa ove naše strane ono što je zabranjeno uredništvu televizije i radija šta ne sme da ide, postoje normalni ljudi i to se ne može zaustaviti“, kaže bivši član benda Ateist rep.

Zaostavština ratnohuškačke muzike

Još jedan problem koji je stvorila nacionalistička muzika devedesetih, jeste da ona utiče i na mlade danas zbog čega i među novijim generacijama postoji određena doza netrepeljivosti i netolerancije prema drugim narodima sa prostora bivše SFRJ. Jasmin Hasanović ovde vidi dva paradoksa. Prvi je nostalgija prema „boljim vremenima“ prikazana kroz ex-YU rok scenu, dok je drugi da estradne zvezde koje su služile kao podrška Miloševićevom režimu pune dvorane i postaju „ujedinitelj mlađih generacija“.

„Muzika i kultura uopšte deo su propagande i same ideologije. Oni je čine provarljivom i svarljivom. Ali, dok nema progresivnih ideja, ne može biti ni progresivne kulture. Jer, da se vratimo na početnu tezu, sva umetnost je podložna političkoj manipulaciji osim one koja govori jezikom te iste manipulacije“, kaže on za Autonomiju.

Sarina Bakić kritikuje pokušaje rehabilitacije fašističkih i drugih radikalnih ideologija koje se sakrivaju pod krilom patriotizma kako bi uticali na mlade i njihov odnos prema drugima. Smatra da su ti sadržaji veoma privlačni mladima, te da se preko toga javlja bunt, koji je devedesetih na kraju vodio ka mobilizaciji stanovništva u rat.

Pojavom interneta nastao je i trend dalje banalizacije ratnohuškačke kulture devedesetih kroz mimove i satiru koja ima tendenciju da čak i ponovo popularizuje tu muziku među mlađim generacija, smatra Jasmin Hasanović.

„Čak mislim da dolazi do njene popularizacije, njene banalizacije kod dela mladih koji bi bili kritični, a s druge strane u onim sredinama gdje nema medijske i informacijake pismenosti pa možda čak i klasne osvešćenosti, te pesme su zapravo deo samog društva koje će se pevati zbog provokacije, a ne zbog bilo kakvog parodiranja“, kaže on i dodaje da upravo u navodnoj bezopasnosti leži njihova najveća opasnost, te da je čak i internet aktivizam beskoristan jer se sa njim ništa ne postiže, jer zapravo doprinosi pasivnijem pristupu određenom fenomenu.

„Cela ta produkcija mimova kao nekog virutelnog nosioca poruke u internet prostoru može biti deemancipatorska na način da mi mislimo da kritikujemo ili radimo nešto kritično ili smo društveno aktivni tako što pravimo mimove, satiru na društvenu realnost, a zapravo ne činimo ništa. Mi samo hranimo algoritam društvenih mreža koji nam prikazuje željeni sadržaj koji ćemo mi dalje, radi lične satisfakcije, dijeliti i zapasti u zamku hešteg aktivizma gde nismo uopće aktivisti, nego samo učestvujemo u kampanjama po društvenim mrežama, a onaj stvarni svet, materijalni svijet, kojeg su i društvene mreže deo, ostaje zapostavljen“, zaključuje on.

Polaganje nade u mlađe muzičare

Postoje bendovi iz mlađih generacija poput, između ostalih, Dubioze kolektiv i SARS-a koji danas pokušavaju da skrenu pažnju na problematiku širenja mržnje kroz muziku koja se godinama odigravala na ovim prostorima. Njihova popularnost uspela je da stvori ravnotežu i da preko kombinacije različitih žanrova koji uključuju pank, folk, rok i druge objasni svojoj publici koliko je mržnja bila besmislena i štetna.

Sarina Bakić smatra da su oni odličan primer bendova „sa druge strane ogledala“ koji su uspeli da animiraju mlade na kritičko razmišljanje o političkoj situaciji. „Ovi bendovi jesu primer “s druge strane ogledala” kada govorimo o muzici, ideologiji u muzici, različitim uticajima muzike na mlade ljude. Ovde smo u prilici potvrditi da kulturna industrija itekako može svojom masovnošću, prijemčivošću takođe animirati mlade ljude da i oni razmišljaju o društvenim problemima, o političkim problemima u društvima kojima pripadaju“, zaključuje sagovornica, koja se nada da će angažovani bendovi i dalje da se rađaju na sceni bivše Jugoslavije kako bi edukovale nadolazeće generacije.

Sa druge strane, Jasmin Hasanović smatra da ovakvi bendovi zapravo ne sagledavaju političku situaciju devedesetih na kritički način već je banalizuju.

„Imamo tu nekih bendova, od Dubioze, SARS-a, Helem Nejse, Leta 3 koji parodiraju. Međutim njima je kritika postala dio forme, ne da je propituju, već da je banaliziraju kroz pjesme, estetizuju i na taj način, eskapistički je čine zabavnom, a ne nelagodnom“, smatra Hasanović.

Međutim, parodije i poruke poslati na takav način ne moraju biti beznadežne, a tako smatra i Vladimir Kozbašić čiji se bend, iako se ne svrstava među mlađe, ipak služio sličnim porukama u sopstvenim pesmama. Prema njegovom mišljenju, problem nastaje u tome da mladi od muzičara prave idole, a to ne treba da se dešava, već fokus treba da im bude na ideji. On kaže da je Ateist rep uvek želeo mlade ljude da podstanke na kritičko mišljenje i da „razmišljaju svojom glavom“. Tako su posle rata sa bine pokušali da edukuju mlađu publiku krajem devedesetih.

„Još nisu zreli da shvate ono što mi radimo, ali shvataju da je sve ono što je iza, što je u mejnstrim gurano i ono što se vraća na prvo pitanje im ne odgovara. I dolaze ovde sa papirom i olovkom za potpis. Nije me mrzelo tada, a ni sada me ne mrzi da im objasnim da od tih muzičara ne prave idole i ostale stvari nego da prate ideju. Ljudi mogu da prezentuju politiku, sport ili bilo koju drugu ideju, ali ljudi su kvarljiva roba, a ideja mora da ostaje čista i neka svako prati svoju ideju“, zaključuje Vladimir Kozbašić.

---

Ovde pročitajte srodne članke naših mladih kolega iz Bosne i Hercegovine i Srbije!

---

Devedesete su pokazale koliki uticaj muzika može da ima na mlade i koliku razarajuću moć može da ima ukoliko se koristi u pogrešne svrhe. Ona je i te kako uticala na mobilizaciju mladih širenjem mržnje prema komšijskim narodima, što je kulminiralo ratom. Osim toga, ona je ostavila večni trag u kulturi bivše Jugoslavije s obzirom da se i dalje slušaju iste pesme, te da se i mlađe gneracije često identifikuju upravo sa tim tekstovima. Sa druge strane je postojao otpor među rokenrol muzičarima koji su za cilj imali stvaranje ravnoteže i smirivanje situacije kroz projekte, akcije i koncerte, koji na kraju nisu urodili plodom. Međutim, moguće da njihove inicijative jesu smanjile štetu koju je turbofolk prouzrokovao i da su uspeli barem deo publike da privuku na svoju stranu, kako bi ona razmišljala u pravcu pomirenja, a ne netrepeljivosti koja je i danas prisutna. Posledice rata danas se ogledaju u modernim bendovima koji kroz fuziju raznih žanrova kritikuju mržnju i rat koji je nju prouzrokovao, te se na taj način bore za bolju atmosferu u budućnosti.

Marko Apostolović i Selma Mašić (Autonomija)

Naslovna fotografija: Ateist rep/Vladimir Kozbašić Pećinko/lična arhiva)

Istina je: ima nas! Klikni i podrži slobodno novinarstvo!

Članak je napisan uz podršku Regionalne kancelarije za saradnju mladih (RYCO) i Evropske unije (EU). Njegov sadržaj je isključivo odgovornost Nezavisnog društva novinara Vojvodine i partnerske organizacije Zaboravljena djeca rata i ni na koji način ne reflektuje stavove RYCO-a i/ili EU“.