SUDAR: Verovatno najrealističniji sudar sa savremenom Amerikom iskusio sam pred prizorom naoružanog uniformisanog čuvara na ulazu u jednu srednju školu. Sedeo je na svom mestu kao odgovor na sve češće pucnjave po američkim školama.

KOMPROMIS: Za takvu užasnu (gotovo) svakodnevnicu, reći će vam u Americi, presudna je dostupnost oružju i pripadajuća kultura koja se neguje više od dva veka. Posle svake veće tragedije iznova krenu pritisci i protesti da se, jednom za uvek, drastično ograniči pristup oružju, i uglavnom od toga ne biva ništa. Otpori ljubitelja oružja i moćnih lobija, i bliskim im političara, su snažniji i, neretko, najviše što se uspeva uraditi jeste angažovanje čuvara. Najviše je obično najmanje: to je, pardon maj frenč, usr.ni kompromis za koji gotovo svi znaju da ni u ludilu ne može da garantuje sprečavanje pokolja, ali, eto, ne može da škodi.

NEĆE TO OVDE: Sve do prošle sedmice, doživljavali smo masovne pucnjave u SAD, naročito po školama, kao nezavidni ekskluzivitet jednog društva. Jesmo odande štošta uvezli, ali da neko uđe u školu i usmrti školske drugove – hej, pa nismo mi Ameri!

MALO ODGOVORA: Sad kad se, nažalost, to dogodilo upravo u jednoj školi, a samo dan kasnije usledio je još jedan pokolj, roje se pitanja – otkud to, koji su uzroci, koji motivi? Za sada, malo je suvislih odgovora. Možda ih bude više kad se glave malo ohlade.

ODGOVOR: Na sve to, država je, u prepoznatljivom maniru, odgovorila namerom da ekspresno razoruža stanovništvo Srbije. Prošle godine procena je bila da blizu 600.000 građana Srbije – sa dozvolom! – poseduje oko 800.000 komada oružja. Razoružanje podrazumeva da broj komada oružja bude smanjen na 30.000 do 40.000 komada oružja. U legalnom posedu!

POVREMENO: Nije prvi put da se država radije bavi posledicama nego uzrocima. Policija jeste povremeno pozivala ljude da predaju oružje koje (ne)legalno poseduju, naročito ono doneseno s ratišta širom eks Jugoslavije. Predat je samo deo.

BEJRUT JE OK: Sada zvuče licemerno redovna podsećanja naših medija na to koliko Amerikanaca poseduje oružje i da, je li, niko ne treba da se čudi svim tim pucnjavama u školama. Ovde se na kulturu oružja i naoružavanja već dugo gleda s blagonaklonošću, a do zla boga je normalizovano da se za Novu godinu i Božić po gradovima evocira Bejrut iz osamdesetih. To bi bila tema u medijima samo u kontekstu kolateralnih žrtava. A bilo ih je.

DOZVOLE: Nije povod za nacionalnu debatu pa ni za razoružavanje stanovništva bio ni masakr u Velikoj Ivanči (trinaestoro ubijenih), pa ni onaj u Jabukovcu (devetoro ubijenih). Ubice su posedovale dozvolu, ali tada nešto nije bilo podsećanja na Ameriku – nije to bilo to, dešava se, eto, da ljudi puknu. Ništa se nije dogodilo ni posle petostrukog ubistva u Žitištu koje je izvršeno iz nelegalnog kalašnjikova.

VRLINE: Najavljeno razoružanje služi samo tome da umiri prestravljenu javnost, ne i da se pozabavi devijacijama kulture oružja. Za to je, u društvu u kojem su nasilje i bahatost u javnom prostoru proglašeni vrlinama, potrebno mnogo više od marketinških mera.

Crno tržište već počinje da salivira.

(Autonomija)