POLASCI: Jeste li znali da iz Subotice za Sombor postoji pet autobuskih polazaka dnevno? Da ih je toliko malo donedavno ni sam nisam znao. Vozova između dva grada, logično, još je manje: tri.

IZBOR: Vozovi razdaljinu između dva grada od golemih 60 kilometara prevaljuju za sat i po, ako imate sreće; autobusu treba tek pola sata manje, zvanično. Realno, i nije neka razlika, no ako vam je stalo da od tačke A do tačke B stignete u koliko-toliko razumnom roku, svakako ćete optirati za autobus.

KLIMA: Tačnije, minibus, barem je meni takav dopao. Na početnoj stanici dvoje putnika; usput do Sombora taj broj se povećao na sedam ili osam. Klima nije radila i brzo se pristupilo otvaranju prozora, ali takvo „rashlađivanje“ trajalo je dok, pogađate, jednom starijem putniku nije zasmetalo.

KONTROLOR: Elem, na tačno pola puta do Sombora, u Bajmoku, u minibus ulazi – kontrolor! Dobar dan, dobar dan, molim vaše karte na pregled. Malo je, rekoh, putnika, pa je kontrola uspešno obavljena i pre sledećeg mesta, tojest stajališta. Kontrolor ispunjava neki formular, pozdravlja se (sa svima) i odlazi.

FILM: Verovatno je u formularu označio da nije zatekao nijednog putnika bez karte. Da jeste, to bi bilo stvarno čudno, ali bi ta scena, koja kao da je preslikana iz nekog domaćeg filma, naše putešestvije sigurno učinila uzbudljivim: naime, putovanje ovim minibusom zvanično je moguće: a) s ranije kupljenom kartom koju pokazujete vozaču pri ulasku ili b) s kartom koja je kupljena od vozača pri ulasku u minibus.

ZAMERKI BEZ: Nemam zamerki na postupanje kontrolora, bio je ljubazan i profesionalan, i, što je najvažnije, posedovao sam kartu. Stvarno ne znam s kojim je očekivanjima ušao u taj minibus i da li se potajno nadao da će naići na nekog ko se „švercuje“: nekog ko, nekako, ipak nije platio kartu.

NA SVOM MESTU: Na licu mesta odista se činilo da je sve na svom mestu – putnici putuju, vozač vozi (i prodaje karte) a kontrolor iznenada upada i kontroliše da li su svi platili tu vožnju. Napustio je kontrolor minibus zadovoljan, ili pak nesrećan jer mu je brutalno uskraćeno uzbuđenje koje izaziva ispisivanja kazne. Ali zato s formularom u ruci.

NEVERICA: Nisam anketirao putnike, ali moguće je da još neko ostao u neverici zbog tih nekoliko minuta akcije. Možda nisam jedini u kom su se rojile misli, tipa: da li preduzeće sumnja da vozači ne naplaćuju svima karte, pa su kontrolori tu da zapravo njih kontrolišu; a ne smeju da otpuste vozače jer ih je iovako teško pronaći, pa je lakše zaposliti kontrolore da kontrolišu, kao, putnike…

ILI: A možebiti da je taj kontrolor samo morao da ispuni normu za taj dan, pa nas je taj razlog nenadano spojio. Tako se to radi u tom preduzeću: vozači voze i naplaćuju karte, putnici, kad uđu u jedan od retkih (mini)buseva na toj liniji, putuju s plaćenom kartom, a kontrolor je tu da se kod svih pojača utisak kako njihov sistem savršeno funkcioniše; da, dozvolite, nikad ne zakazuje. Osim što na plus sto ne radi klima.

(Autonomija, ilustracija: Pixabay)