Odavno su ratni zločini prestali da budu tema ne samo prodržavnih medija i novinara/ki, već i Tužilaštva za ratne zločine koje bi, ako je kako moguće, da se ni ne bavi poslom zbog kog su i osnovani, ističe u razgovoru za Danas novinar Dejan Kožul, koji se godinama bavi temama suočavanja sa prošlošću na ovim prostorima.

Kako dodaje naš sagovornik, broj novih predmeta ratnih zločina je iz godine u godinu sve manji i manji, kao i svedoka i preživelih žrtava.

– Te teme nisu teme i zbog činjenice da bi mogle pokrenuti pitanje odgovornosti i predstavnika aktuelne vlasti, koji su bili vrlo angažovani tih ratnih dana, meseci i godina. Mediji se rukovode onim što je predsednik više puta ponavljao – da prošlost treba ostaviti iza i, da malo iskarikiram, da sa osmehom gledamo na budućnost. A dobro znamo koji je stepen servilnosti ovdašnjih medija. Gazda je jednom rekao gde se konj treba vezati, i to je to. Svi znaju gde i kako se to čini – naglašava Kožul.

Upitan zašto Vučićev režim toliko štiti Ratka Mladića, nekadašnjeg komandanta Vojske Republike Srpske i osuđenog ratnog zločinca, kao i ostale zločince, Danasov sagovornik objašnjava da time štite i svoj lik i (ne)delo.

– Ali, to je slika samo za javnost, samo javno se o tome neće pričati, samo javno će ta prošlost biti poželjno zaboravljena, a kakvo je stvarno stanje vidimo na ulici. Svi ti silni „Mladići“ po zidovima nisu nastali slučajno. Oni su ogledalo društva i države, kao i onih koji njom rukovode. Srbija je već neko vreme prešla tu fazu negiranja i sad smo u fazi otvorenog veličanja lika i (ne)dela Ratka Mladića i ostalih ratnih zločinaca koji slobodno promovišu svoje knjige, predaju na univerzitetima… Sad čekamo da se oni upokoje, pa da na traku izbacimo nove. Red je već dugačak. Samo se čeka znak gazde – naglašava Kožul.

Na pitanje da li je uopšte moguće da se Srbija suoči sa svojom ratnom prošlošću s obzirom na to da je velika većina političkih partija desno orijentisana, Kožul smatra da, ako govorimo o političkim predstavnicima, na to možemo da zaboravimo.

– Ako i ima političkih opcija koje bez ikakve zadrške pričaju o tome, njihov domet na izborima je na nivou statističke greške. To ne znači da od suočavanja treba odustati. Postoje brojne civilne inicijative, brojni umetnički radovi koje jasno ukazuju, ne samo na odgovornost Srbije, već koje na prvo mesto stavljaju one koje svi negiraju – žrtve. Žrtve moraju biti fokus i temelj na kom se gradi poverenje, saradnja i empatija – ukazuje Kožul.

Po njegovom mišljenju, građanima Srbije, odnosno većinskom stanovništvu – Srbima, prodata je priča da su oni nepriznate žrtve, pre svega ustaša, te da će zbog toga da im se ponove Jasenovci, Gradiške.

– Kad su jednom zagrizli taj mamac, povratka nije bilo. Treba i njih neko da pomiluje po glavi i kaže da jesu Srbi stradavali, da jesu bili žrtve, ali veličina pojedinaca, a ako hoćete i naroda, u priznanju je sopstvenih grešaka i „tuđih“ žrtava. Zagledanost u sopstvene žrtve vodi nas samo ka stvaranju novih. Voleo bih da mogu reći da smo to naučili devedesetih, ali očigledno da to nije slučaj. A nije da nemamo gde da učimo i da naučimo – zaključuje Dejan Kožul.

Jelena Diković (Danas, foto: N1)