Sve što je bilo važno, juče se dogodilo u podzemlju, i bukvalno i metaforično. Na površini su ostale samo potemkinovske kulise. Kada je grupa građana sa predsednikom Nove stranke na čelu htela da izađe iz podzemnog prolaza u centru grada i uputi se ka platou ispred skupštine, na vrhu stepenica su ih zaustavili ljudi u civilu i fizički ih sprečili da produže dalje, ostavivši ih tako i doslovno ispod zemlje. Straže u civilu, raspoređene po centru grada, mogle su da prođu samo pristalice inaugurisanog predsednika. Više hiljada njih našlo se na branjenom prostoru ispred parlamenta da razmeni ljubav s vođom.

I dok je jedna grupa građana bila zaustavljena u podzemnom prolazu, druga – mahom sve mlađi ljudi – držana je pod nadzorom policije kod Doma omladine, na par stotina metara od parlamenta. Stajali su tu s pocepanim i polomljenim transparentima, a od parlamenta do Doma omladine ispratile su ih takođe siledžije u civilu, očito ovlašćene da juče zavode red u centru. Usput su im, dakle, pocepali i polomili transparente.

I više novinara i novinarki oko parlamenta juče su presreli nasilnici u civilu i pitali ih šta rade i zašto rade baš to, a ne nešto drugo. Pored onoga što smo mogli da pročitamo u vestima, bilo je još sličnih slučajeva. Sreo sam koleginicu na putu od parlamenta, išla je u redakciju da sastavi izveštaj. Kaže, na platou ispred parlamenta, pratio ju je mlađi, agresivni muškarac i nadgledao s kim razgovara i šta pita okupljene ljude. U jednom trenutku joj je prišao i pitao zašto razgovara samo s penzionerima a izbegava mlađe osobe. Mladi nisu hteli da se slikaju i daju izjave, objasnila mi je koleginica.

Juče je dakle, po svemu sudeći, svaki izveštač imao svog nadzornika u civilu. Civilne straže formirale su i „zaštitni“ prsten oko parlamenta. Na tom poslu moralo je biti angažovano više desetina nasilnika. I oni su taj posao radili precizno i sinhronizovano, za šta je bila potrebna dobra priprema i organizacija, što podrazumeva i koordinaciju iz jednog centra. Moguće je i da je redovna policija u uniformama služila kao „izvidnica“, javljala šta se i gde događa, a onda bi po pozivu reagovale „jedinice“ u civilu. Drugim rečima, može se spekulisati da je policija davala logistiku za delovanje neuniformisanih grupa i pojedinaca. Nazovimo to sindromom „Savamala“.

Tako je lažna slika ljubavi između vođe i građana (oličena i u transparentu „Beograd je uz Vučića“) poslata u (domaći i strani) svet, dok je istina bila potisnuta u podzemlje. A sve to dok se novi predsednik zaklinjao na „posebnoj“ kopiji Ustava. Dobro, i na jevanđelju, Miroslavljevom. Pa nama ostaje da se pitamo šta je tu bilo važnije – Ustav ili srednjovekovni knez Miroslav? Ako sudimo po onome što se događalo oko parlamenta za vreme zaklinjanja, taj srednjovekovni, feudalni element je pretegnuo. Iz čega dalje možemo da zaključimo da nam tek predstoji borba za ograničenje vlasti feudalnog vladara – borba, dakle, u kojoj su moderna evropska društva odnela pobedu pre više vekova.

(Peščanik)