Nekoliko stotina osoba u Ukrajini moraće da napusti objekte u vlasništvu tamošnje države. Istekao im je zakup, a država neće s njima da obnovi ugovor. Tako bi šturo mogla da glasi vest, i bila bi uglavnom tačna. Da bi ta vest postala priča o državnom teroru ili iživljavanju predsednika Ukrajine nad žiteljima te zemlje, potrebno je reći ko su osobe i odakle moraju da izađu. Idemo ispočetka: ukrajinske vlasti traže od 250 monaha i nekoliko stotina profesora i studenata teologije da napuste Kijevsko-pečersku lavru. Vlasti kažu da je monasima istekao zakup; lavra je u vlasništvu države; država neće da produži ugovor s monasima.

I to, razume se, nije sve. Monasi, profesori, studenti svi odreda pripadaju Ukrajinskoj pravoslavnoj crkvi (UPC) Moskovskog patrijarhata. Čitalac koji se u crkvene stvari razume koliko i ja, zna još i da pored ove, u Ukrajini postoji i od Moskovske patrijaršije nezavisna Pravoslavna crkva Ukrajine (PCU). Godine 2018. Vaseljenski patrijarh dao je autokefalnost pravoslavnim vernicima u Ukrajini i tako smo dobili PCU. Sve bi to bolje od mene objasnio Vladimir Veljković, a čitalac radoznao da sazna više o raznim pravoslavnim crkvama u Ukrajini može pogledati i informativni tekst Jelene Jorgačević u Vremenu. Od crkvenih pitanja u Ukrajini, nas ovde više zanima reakcija ovdašnje crkve na vest o iseljenju.

Čitalac je, verujem, video saopštenje patrijarha Porfirija o državnom teroru nad UPC. Iseljenje je, u tom saopštenju, kulminacija progona vernika i otimanja hramova od UPC, i to u korist PCU. PCU je za Porfirija „državna crkva“ (kao da bi ta sintagma trebalo da bude neka uvreda i kao da SPC nije državna) i uz to još „neformalna inkvizicija“. I pošto to nije dovoljno loše, za iseljavanje kao „vrhunac terora“ Porfirije će reći da je u stvari repriza sovjetskog gonjenja Crkve. (Dakle ne UPC, nego crkve i vernika uopšte.) Teror, državna crkva, inkvizicija, progon u sovjetskom (dakle komunističkom) stilu – to je teška verbalna artiljerija za kojom poseže Porfirije da bi opisao užase stradanja UPC i njenih vernika pod Zelenskim.

Reći će još Porfirije i da najveći broj vernika u Ukrajini pripada upravo UPC, da bi implicirao zaključak kako je vlada iz Kijeva sa Zelenskim na čelu i nenarodna, pored toga što je teroristička. Što se broja vernika u dve različite crkve na tlu Ukrajine koje se u ovom trenutku bore za duše njenih žitelja tiče, moglo bi se pokazati da Porfirije uveliko greši i da je od početka napada Rusije na Ukrajinu PCU postala daleko privlačnija Ukrajincima od UPC. Ali, nije to ovde najbitnije. Fokus je na Porfirijevoj retorici. Vlasti iseljavaju monahe i teologe, to jest neće s njima da sklope novi ugovor o zakupu. Pri tom, iako im daje rok za iseljenje, vlast kaže da će se uzdržati od njihovog nasilnog izbacivanja, sve i ako rok ne ispune.

Ali, Porfiriju je dovoljno i iseljenje da krene u oštru verbalnu akciju – državni teror, inkvizicija, nasilje u sovjetskom stilu, i sve protiv naroda. Neka bude tako kako kaže Porfirije. Naposletku, zašto bi se baš sad iseljavali monasi, kao da vlasti nemaju preča posla? Pa ipak, treba pitati: koliko je bombi palo na Kijevsko-pečersku lavru? Koliko je monaha, teologa i studenata teologije pobijeno? Koliko je pravoslavnih hramova pod okriljem UPC srušio za Porfirija notorni kijevski režim sa Zelenskim na čelu? Za sad, koliko se zna, nema ni žrtava ni materijalnih razaranja u akciji ukrajinskih vlasti protiv UPC. S druge strane – koliko je naroda pobila ruska vojska u napadu na Ukrajinu? Koliko je hramova srušila?

Šta na to kaže Porfirije? O tome on ćuti. U tom sukobu između Rusa i Ukrajinaca, kaže, neutralan je. Zašto neutralan? Zato što, objašnjava, jedan te isti narod ratuje među sobom, što je, za njega, istina, velika tragedija, ali tu on ne može izabrati stranu. Porfirije se čini kao široka duša: pati što narod strada, ali se uzdržava da sudi. Veruje da bi krupne reči osude bile neprimerene. Čini se da ih on i nema u svom rečniku. Dok se ne pomami i ne krene da bljuje vatru – po ukrajinskim vlastima inkvizitorskim, terorističkim, retro-sovjetskim. Pa dobro Porfirije, je l ti to ne vidiš ili nećeš da vidiš – tvoj argument za neutralnost je dvosmeran, on ili važi u oba smera ili ne važi uopšte. Jer, ako je tačno to što pričaš, PCU i ukrajinske vlasti te njima lojalni žitelji jedan su narod s UPC i njenim vernicima, zar ne?

Što bi, opet, moralo biti dovoljno za neutralan stav. Ali nije. Tu se bruka naš tobožnji mirotvorac. (Tako on kaže: „Crkva je uvek za mir“.) Pravi Ukrajinci mogu biti samo vernici UPC, implicira Porfirije. Što opet znači da su jedan narod s Rusima, to jest da su Rusi. Drugih pravih Ukrajinaca nema niti ih može biti, pa dakle ni vernici PCU ni žitelji Ukrajine lojalni vlastima u Kijevu nisu – Ukrajinci. Naprotiv, vlasti u Kijevu kinje „pravi“ narod: tako kaže ruska portparolka Zaharova, kao da joj je izjavu pisao Porfirije. Iz čega sledi da je u redu da ruska vojska krene silom da sruši tu vlast i pobije i poruši sve što joj se ispreči na tom putu.

Reći će Porfirije kako je Kijevsko-pečerska lavra rodno mesto „ruskog sveta“ i odmah podići ogradu – „ma kako ko tumačio taj termin“. Samo što stvar nije u tome kako neko drugi tumači; zanimljivo je videti šta sam Porfirije pod tim misli. A misli, kako se ispostavlja, da u „ruskom svetu“ ima mesta samo za Ruse i samo Rusi protiv Rusa ne smeju ratovati. Dok su svi ostali potencijalno legitimna meta, ako treba i za istrebljenje. Tako neutralni Porfirije.

(Peščanik, foto: N1)