Ima razloga za strepnju. Ima razloga i za paniku. Ako čitalac sad stekne utisak da se ovim tekstom širi panika – neće pogrešiti. Panika je razborita reakcija na nenormalne okolnosti izvan kontrole. Okolnosti izvan kontrole tiču se ovaj put slučaja nestalog novinara Stefana Cvetkovića. Ako nismo paničili oko lažnih doktorata, neadekvatne reakcije vlasti na poplave, srušenog helikoptera u neuspeloj akciji spasavanja bebe, rušenja u Savamali – možda je sad poslednji čas da u paničnom strahu od toga šta bi još mogao da (ne) uradi ovaj režim potražimo izlaz iz političkog ćorsokaka u koji nas je doveo.

Vučić, Stefanović, Gašić – svu trojicu u sličnim ulogama viđali smo i ranije, sve zajedno ili u parovima ili pojedinačno. I kad god bi se ranije pojavili kao što su sad izašli da kažu šta se dogodilo novinaru odmah bismo znali da ništa nećemo saznati. Vratio se čak i poligraf. Prvo su njih trojica rekli da je čitav slučaj insceniran, da novinar verovatno laže te da to potvrđuje i zamena za svaku pravosudnu instancu u ovoj zemlji – njegova svetost, poligraf. Onda se javio tužilac da kaže da se od Cvetkovića uzima iskaz kao od oštećene osobe i da mu zato na ovom saslušanju nije potreban advokat.

Danas pak saznajemo da je protiv Cvetkovića podneta krivična prijava, da ipak nije saslušavan kao oštećeni, već kao osumnjičeni. Ko tu (sve) laže: Cvetković, tužilac ili Vučić-Stefanović-Gašić? Šta nam dosadašnje iskustvo govori: ko bi tu mogao biti najveći lažov? U svakoj političkoj zajednici moraju postojati ustanove zadužene za istinu. One moraju biti nezavisne i izvan dohvata drugih grana vlasti. Nema pregovora oko istine koju utvrde te ustanove. Ne zato što nema dobrih razloga za to, već zato što nema drugih ustanova iznad njih. Ko zloupotrebi te ustanove, ko ih korumpira, ima moć da kreira stvarnost.

Tu moć za sebe je prigrabio tekući režim. Već sama pomisao na to navodi na paniku. U panici, možemo spekulisati u beskraj. Recimo, vest o zatrovanoj vodi namerno je puštena da bi se kasnijim lovom na veštice uterivao strah u kosti žiteljima Srbije. Sam režim je u stvari potvrdio da je lažna vest potekla iz njegovih redova. Ako iz MUP-a stigne vest da je voda zatrovana, ko će verovati MUP-u da nije? Zašto bismo posle lažnog doktorata, pogrešnih mera za vreme poplava, pada helikoptera i rušenja kuća u Savamali verovali istim akterima da je novinar slagao da je otet.

U panici, jednako uverljivo izgleda i scenario da su novinara oteli delovi takozvanih službi, obavili s njim (preteće) razgovore, sve to predstavili kao otmicu ili kao lažno prijavljeni nestanak i onda se proslavili pronalaskom novinara. U prilog toj paničnoj spekulaciji išao bi i mali policijsko-vojni spektakl sa helikopterima iznad Bele Crkve kao demonstracija ne samo rešenosti da se pronađe novinar nego i stava – mi s tim nemamo ništa. Slično je izgledao i mali šerlok-holmsovski šou Stefanovića u jutarnjem programu javnog servisa – kao detektiv amater on je s novinarima i publikom delio interpretacije rezultata poligrafa.

Vrtimo se u krugu: informacije oko kojih se širi panika stižu direktno od režima koji jedini ima moć da zaustavi paniku. Isključivo tužilac ima moć da utvrdi činjenice. Tužiocu su, pre nego što je bilo šta rekao, usta već zapušili Vučić-Stefanović-Gašić. Kada se posle njih oglasio, njegova izjava je potonula, iako je rekao sve suprotno od Vučića-Gašića-Stefanovića. U normalnom poretku, reč tužioca morala bi imati veću težinu od reči Vučića-Gašića-Stefanovića. Ali ovo nije normalni poredak, pa danas imamo da je mimo znanja tužioca, policijska uprava (direktno pod kontrolom Stefanovića) podnela krivičnu prijavu protiv Cvetkovića, baš kako su o tome pre tužioca govorili Vučić-Stefanović-Gašić. Ako to nije razlog za paniku, onda ništa.

(Peščanik)