Neće se desiti. Da ponovimo po hiljaditi put, da ima pameti u redovima režima, izbore za parlament bismo već imali. I još, da ima pameti u redovima režima, raspisali bi izbore što pre. Nema pameti. I zato još nismo imali izbore za parlament i nećemo ih imati do kraja juna. Na stranu pitanje kako nam se dogodilo da nam ljudi bez pameti otmu zemlju (vratimo se u 1991. i pronaći ćemo odgovor), sad treba razumeti šta čekaju i zašto ne raspisuju izbore.

Rekao sam i to više puta i ponoviću: teško je, zapravo nemoguće, tumačiti i razumeti iracionalne aktere. Vlast u Srbiji drže baš takvi akteri. To znači da se ne ponašaju razumno već hirovito. I da se vode željama i nagonima a ne promišljenim manje-više ostvarivim ciljevima. Ako krenemo od želje, mislim da nam je to svima jasno – njihova glavna želja je večni ostanak na vlasti. Da ne bude sumnje u to, potrudila se Brnabić: molićemo Vučića da bude naš kandidat za predsednika vlade.

Jednom davno, nije im baš najbolje prošla inicijativa da se promeni ustav i da Vučić bude doživotni predsednik Srbije, pa sad hoće ovako – putinovski. Iz čega slede barem tri jednostavna izvoda. Prvi – moraju posle izbora sačuvati i većinu u parlamentu i dobiti predsedničke izbore. Drugi – u Srbiji je nebitno da li se Vučić predstavlja kao predsednik vlade ili predsednik države, da li jeste ili nije predsednik stranke. Treći, SNS nije stranka, kao što ni Srbija pod Vučićem nije država.

Ima i četvrti – takozvana volja naroda nije bitna.

Treće i četvrto ipak treba još malo objasniti. Potpuno je jasno kako SNS i koalicija oko te stranke drži Srbiju pod svojom šapom (mora ta metafora, jer Srbija pod njima ne liči na zajednicu slobodnih ljudi): uzme se većina u zakonodavnim telima i u administraciji (izvršnoj vlasti, dakle) i odatle se izmenama zakona, kontrolom budžeta i preusmeravanjem novca zauzimaju ostali delovi i (mesni) nivoi aparata države – ne samo sudska vlast, nego i, redom, škole, bolnice, ustanove kulture, mediji… sve, dakle.

Da ne bude da izmišljam i konfabuliram, radoznali a sumnjičavi čitalac neka pogleda studiju Bálinta Magyara o mafijaškoj državi. Magyar tu slikovito i argumentovano predstavlja kako je korak po korak Viktor Orbán potčinio Mađarsku i – pored ostalog – razorio njen sistem visokog obrazovanja, recimo. Kako Orbán u Mađarskoj, tako Vučić u Srbiji, postupci su doslovno preslikani. Samo što je Vučić nesposobniji i aljkaviji od Orbána, pa ovde još ima kakvih-takvih džepova slobode – škole recimo.

Sad možemo da se vratimo na treći izvod: ako SNS nije stranka, šta je? Ako sledimo Magyara, a nema razloga da mu ne verujemo, onda je SNS po svojoj strukturi i ciljevima mafija. Molim čitaoca da ovo ispravno shvati – ovde nije reč o pežorativnom poređenju. Na stvari je čista deskripcija, baš kao u Magyarovoj studiji. Stranka na vlasti ne vodi se rezonom opšteg dobra, nego svojim sebičnim interesima, a aparat države ne koristi da nametne i sprovede zakone, nego da ih izigra ili zaobiđe.

Dobro, kažimo da ih dotle razumemo, da je to način njihovog rada i „razmišljanja“. Ali, i ako je tako, morali bi biti racionalni i videti do kojih granica je ono što rade moguće i sprovodivo. I kad se do te granice stigne, mora se imati takozvani plan povlačenja. I tu sad ulazimo u zonu iracionalnog. Nema plana B. Želja za doživotnom vlašću dominira nad percepcijom stvarnosti. Samo što i ovde treba jedna ograda.

Nije stvar u tome da se stvarnost uopšte ne vidi, da se činjenice odbacuju, stvar je u tome da se one tumače iz ugla dominantne želje. Dakle, ako se želi doživotna vlast, ne može se ići na izbore ako se oni ne mogu dobiti/ukrasti/oteti… šta god. Sve govori da vlast teško može da okrene izbore, na bilo koji način, u svoju korist. Racionalni akter bi osmislio plan B – miran silazak s vlasti uz što manju štetu po sebe. Dakle, pregovori, okrugli stolovi, mirna tranzicija.

To praktično znači odlazak s vlasti uz uslov da nema sankcija. Takvi se uslovi dogovaraju dok se još drži vlast. Jer se još raspolaže uverljivom pretnjom, ali sila kojom se preti nije dovoljna da se vlast zadrži. Iracionalni akter odlaže jer se nada da će se nešto u međuvremenu promeniti, da će se situacija okrenuti u njegovu korist te da će to moći da iskoristi da ispuni sebi želju. To nije planiranje, to je gledanje u nebo i uzdanje u čudo.

Opet nam to kaže i sama Brnabić, mada sumnjam da joj je namera bila da iskreno prizna šta je na stvari. Ona kaže, Vučić ne raspisuje izbore zbog svetske krize. Hej, zbog svetske krize, pa imali smo izbore 2020. usred kovida i vanrednog stanja, dok su na snazi još bile zabrane okupljanja i izlazaka iz kuće. Zbog čega je opozicija te izbore bojkotovala. Dakle, kriza sama po sebi nije za njih nikakav problem. Od tekuće krize, u tome je stvar, režim očekuje čudo i zato odlaganje.

Izbori iz 2020. vode nas, naposletku, i ka četvrtom izvodu. Na te parlamentarne izbore iz 2020. izašlo je manje od 50 odsto birača. Što režimu nije smetalo da rezultate predstavi kao volju naroda. Ako se čitalac seća, na izborima u Mađarskoj od 2018. Orbán uzima manje od pola glasova, što mu ne smeta da govori o ubedljivoj pobedi, što prihvataju i mediji u komentarima na te izbore. Hoću da kažem – ni Vučić ni Orbán nisu populisti, populizam im je samo služio kao instrument za čuvanje vlasti.

Ni jednog ni drugog zapravo uopšte ne zanima takozvana volja naroda ni procenat podrške ili neslaganja. Neka o Orbánu i njegovim motivima ovih nedelja pred tamošnje izbore razmišljaju Mađari. Sama činjenica da imaju izbore, usred krize, govori da je Orbán manja štetočina od Vučića. Nas ovde zanima Vučić. Jasno je da on nimalo ne mari za volju naroda, odnosno, on tu volju vidi samo u funkciji ostvarenje svoje primarne želje. Tu će volju odbaciti, kao i populizam, čim mu ne ide naruku.

Dobro, ako sve to znamo, šta da se radi? Vučić nije sam i nije jedini. Bez podrške grupe/stranke/mafije njegove želje bi bile i ostale samo to – puke želje. Grupa/stranka/mafija košta. Rezultati lokalnih izbora od nedelje skupo će koštati grupu/stranku/mafiju na vlasti. Dobit je sve manja, a cena partnerima iz koalicije i kolaboranata naglo raste što su pobede režima tanje. I to je sad jednačina – s jedne strane želja, s druge strane resursi i isplativost načina na koje ih treba trošiti.

Hoću da kažem, ostanak na vlasti, ispunjenje želje dakle, sve više košta, a resursa je sve manje. Iz toga sad treba izračunati – kad će izbori.

(Peščanik.net, foto: N1)