Neka bude da policija ne laže. Neka bude 47.500. Neka bude da nisu svi u Beograd stigli autobusom. Za 47.500 osoba potrebno je 950 autobusa. Hajde da kažemo da ih je stiglo 800. Gde su se parkirali? Grad bi bio zatrpan autobusima da ih je toliko stiglo. Baš kao što je onomad bio, kada je Vučić pred skupštinom pravio svoj poslednji „uspešni“ skup. Bilo je to sad već pre mnogo godina, pet ili šest.

Znamo da Arhiv ne laže. Može da pogreši za malo, i to uglavnom kada broji demonstrante (nije to iz zle namere, nego iz pukog opreza, da bi se sačuvala verodostojnost). Arhiv kaže 14.000. Uzmimo opet da nisu svi stigli u Beograd autobusom. To znači da je oko 200 autobusa stiglo u Beograd, ili nešto manje, ako su vozili iz više puta, kao što jesu, na primer, autobusi iz Novog Sada.

Uzmimo da je prosečna dužina puta za svaki autobus bila 150 km. I neka svaki kilometar košta 1 evro (nekada je toliko koštao, možda je sad više). Računa se tamo i nazad, što znači – svaki autobus po 300 evra. Dvesta autobus košta dakle 60.000 evra. Nije broj od koga se vrti u glavi, ali – da baciš 60.000 evra za ništa, a mogao si recimo da ih daš nekom detetu za pola terapije?

Nije za ništa, mogao bi da se pobuni čitalac. U svetu slika tekućeg režima toliko košta slika – najvećeg i najveličanstvenijeg skupa ikada. Dobro, sve i da je bilo 47.500, to ni blizu nije ni najveći ni najveličanstveniji skup, sve i ako uzmemo da skupove broje oni koji su izbrojali tih nesrećnih 47.500 osoba u sredu uveče ispred skupštine.

U Novom Sadu, izbrojali su ih gotovo 40.000, što je Vučiću bilo dovoljno da proglasi „debakl“ pobunjene Srbije. Onomad na Slaviji, oni brojali do 100.000. A i tih sto hiljada Vučiću je bilo malo. Ili, u stvari, dovoljno za – zvučni top. Tih njihovih 47.500, a u stvari 14.000 može u Vučićevim očima biti vrednije od opet njihovih „100.000“ demonstranta samo po principu – 100 za jednoga.

Što nas vraća na suštinu ovog režima – mržnja i laž. Sve što sada rade nama, to su pre tridesetak godina radili našim susedima. Samo što su njih još i ubijali. Nama za sad samo prete smrću. Ko se pitao otkuda u šatorima kriminalci i da li je to znak slabosti režima što se na njih oslanja, pogrešno čita. Oni su tamo kao pretnja, kao poruka – dobro pogledajte na šta smo sve spremni.

Ko se pak nada da policija u tome neće učestvovati, ako ikada dođe do najgoreg scenarija, želja će mu se verovatno ispuniti – kako sad vidimo, policija neće ni prstom mrdnuti, ako se baš i ne pridruži kriminalcima.

„… relativno je pitanje ko je dete. Za svoje roditelje ja sam i danas dete, a imam 34 godine. Onaj ko je sposoban da nosi oružje, ko je sposoban da čini ovakve grozote koje su činili pripadnici muslimanskih formacija pod komandom Nasera Orića, nije dete. Najljubaznije sam vas pitao da mi kažete da li je pronađen ijedan ženski leš, ijedan leš deteta koje nije sposobno da nosi oružje.“

Imamo posla s ljudima koji su u stanju da izgovore ovakve stvari. To je izgovorio Martinović u skupštini a u raspravi o deklaraciji o genocidu u Srebrenici. Molim čitaoca da obrati pažnju. Martinovićev podli argument stoji na kvazitvrdnji: ko je sposoban da nosi oružje, ko je sposoban da čini grozote, nije dete.

Ali, onda sledi radikalski višak koji gnusno opravdanje pretvara u priznanje – „da li je pronađen ijedan leš deteta koje nije sposobno da nosi oružje“. Martinović s pravedničkim spokojem priznaje da su redom pobijena deca pre nego što je iko utvrdio da li su nosila oružje ili ne, ili jesu ili nisu činila grozote. Dakle, bez suđenja, pobijena su deca, a kriterijum je bio – može li ili ne može dete da nosi oružje.

Da ponovim, s takvim ljudima imamo posla. I na takve ljude smo žmurili trideset godina. Žmurili zbog stida. Jer smo, iako grešni, ipak ljudska bića. A kad smo otvorili oči – rugaju se majci koja traži pravdu za dete koje je izgubila. Kao što su pravdu tražile majke koje su decu (koja su samo „mogla“ da nose oružje) „izgubile“ u Srebrenici.

Ne, ne tražim sad da se čitalac posipa pepelom, da se pokajnički bije u grudi. Niti da zažali što ovde nije bilo tranzicione pravde makar u tako slabom obliku kao što je lustracija i zabrana rada određenim političkim strankama. Kasno je sad za to. Samo sam hteo da kažem – i po treći put – s kim imamo posla. I da sve nas zajedno zabrinem.

Kada puštamo decu na njih, da se deca umesto nas obračunaju s njima, da li smo zaista svesni šta radimo?

Evo, srednjoškolci sad kreću ponovo u protest, pokazuju solidarnost s majkom u štrajku glađu. Proradio kod dece moralni kompas iako smo im ga predali u kvaru. Mi ga pokvarili, deca popravila. Na moralno sasvim razumljiv i ispravan gest dece radikalski reaguje ministar prosvete. Hoće da kazni. Rastu mu očnjaci dok govori podignut na zadnje noge.

I opet, od radikala se drugo ne može ni očekivati. Decu ne mogu da kazne finansijski, još se ne usuđuju da se s njima obračunaju drugačije. A odraslima, direktorima, nastavnicima i svima drugima prete platama, to jest ukidanjem plata. S jedne strane deca, s druge strane finansijska kalkulacija. S jedne strane (naša) deca, s druge strane novac – tipična radikalska ucena. Je l’ to zaista težak izbor?

(Peščanik, foto: Arhiv javnih skupova)