Jeste, to smo dobili, rijaliti od države. Nije to figura, ne poredim. Mislim doslovno – rijaliti od države. Kaže Vučić, šta hoće ti tužioci i sudije, pa za mene je glasalo 2 miliona i već koliko još ljudi. Nikada ni za koga ovde nije toliko ljudi glasalo. Niti će, u narednih dvadeset, trideset, pedeset godina. Sve tako Vučić.

U državi koja nije rijaliti, njegova izjava bila bi besmislena, glupa, ignorantska. Razotkrila bi takva izjava osobu koja nije kompetentna da se bavi bilo kakvim poslom u državnoj administraciji, a pogotovo bi je diskvalifikovala kao kandidata za predsednika države. Ali, Srbija nije ta država. Srbija je rijaliti od države.

Ali, i tako, u Vučićevoj izjavi ima onaj čuveni višak, rečitiji od svega drugog. Neka bude da nikada niko nije dobio toliko glasova koliko ih je izbrojano za Vučića. Nisam proveravao, ali ne bi me iznenadilo da je i to slagao. Čemu projekcija u budućnost, to je neobjašnjivi višak.

Možemo je, tu projekciju dakle, razumeti samo na jedan način: jednom sam dobio najviše glasova, to se neće ponoviti u bliskoj ili nešto daljoj budućnosti, pa više ne moramo ni da ponavljamo izbore ni da brojimo glasove, sve će i nadalje biti moje (misli na državu), jer sam, recimo to opet, jednom (i samo jednom) dobio najviše.

Evo, da ja ne nagađam, neka čitalac kaže – šta misli posle ove izjave, da li će Vučić uskoro pristati na izbore? Dok o tome razmišljamo, da vidimo od čega smo sve odustali da mislimo. Recimo, pojam ustavne demokratije ovde više nije ni od kakve koristi. O tome se više ne razgovara. Ali možda ima smisla podsetiti se.

Ustavna demokratija znači, sasvim grubo, da volja većine nije neograničena. Iza čega god da stane većina, to mora biti u skladu sa zakonom i ustavom. O tome brinu tužioci i sudije. Argument da za njih niko nije glasao naprosto u kontekstu ustavne demokratije ne vredi mnogo, da ne kažemo da ne vredi baš ništa.

Ustavna demokratija dakle znači – koliko god da nas je na jednoj ili drugoj strani, svi moramo da poštujemo pravila i igramo po njima. Ako to ne radimo, država može da koristi silu i kazni nas, to jest da nas ograniči u našoj (većinskoj) svojevolji. To dalje znači da se i sila države mora koristiti unutar pravnih okvira. Jeste, sve su to banalne stvari. Ali, predsednik kaže, za mene je glasalo…

Na to se može reći samo ono njegovo čuveno, pa šta. Ako dobro pamtim, a trebalo bi – ako sam pogrešio, čitalac će me već ispraviti – argument (mnogo) glasova pre Vučića upotrebio je Selaković. On je rekao isto što i Vučić kasnije, samo što je umesto glasova za Vučića, govorio o glasovima za njegovu i Vučićevu stranku. Stranka je vrednija od tužilaca i sudija jer je za nju glasalo…

Tako nešto, imbecilno, izjavio je i Selaković. Sve student prava do studenta prava. S pravom to, naravno, nema nikakve veze, kao što je apsurdno Carla Schmitta, posle svega što je napisao i uradio, nazivati pravnikom. Ako pobedi Schmittovo, to jest Vučić-Selakovićevo shvatanje prava, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu trebalo bi imenovati – Univerzitet Carla Schmitta.

Neka o tome misle profesori i studenti Pravnog. Mi ćemo nadalje o rijalitiju od države – ili o schmittovskoj državi. Vučić to vidi kao veliku arenu s publikom koja svojim glasovima odlučuje ko će da živi… znate već. Ili, u savremenoj varijanti, koga izbaciti, a ko ostaje. Samo tako ima smisla reći, pa za mene je glasalo… dakle ja ostajem, a tužioci i sudije… njih izbacite.

Za razliku od pristojne političke zajednice – ja je vidim kao ustavnu demokratiju – rijaliti od države oštro odvaja kandidate od ostatka zajednice. U pristojnoj zajednici svako može biti kandidat, kao što svi mogu da biraju. Ograničenja svojevolje većine tu su, pored ostalog, i zato što manjina treba da pristane na izborni poraz, da prihvati da je preglasana.

To može da uradi samo ako su ispunjena dva uslova – da su izbori bili slobodni i pošteni; te da se posle izbora poraženima na izborima garantuju sva prava kao i pobednicima. U rijalitiju od države, kandidati se ne mešaju sa drugim članovima zajednice. Publika samo glasa, a kandidati pobeđuju. Nema garancija.

To je tako, pored ostalog, i zato što publika u pravim rijalitijima ne trpi posledice svojih odluka, to jest glasanja. U stvarnoj zajednici, iako se primenjuje princip rijalitija, publika trpi posledice u ogromnoj meri, ali se to ne sankcioniše ni na jedan bitan način. U rijalitiju Srbija, glasa se uvek za jednog te istog kandidata, tačka. Posledice se ne računaju.

Tako bi barem trebalo da bude, da je Srbija makar i to – rijaliti od države. Jer i tu postoje barem neka pravila – recimo to da se glasanje ritualno ponavlja. I konačno stižemo do rečitog viška u Vučićevoj izjavi. Čak i to minimalno pravilo on nije u stanju da podnese i da ga se drži. Nema razloga da se ponovo bira/glasa, jer to što sam ja jednom dobio važi za sva vremena, jer je bilo i biće najviše.

Ugnjavih strpljivog čitaoca banalnim izvodima o demokratiji i rijalitijima, iako on to već sve zna. A evo šta sam u stvari hteo da kažem – pod Vučićem, Srbija ne može biti čak ni to: rijaliti od države. Iako s minimalnim pravilima, rijaliti je i dalje više od Srbije pod Vučićem. Pod Vučićem, Srbija je ništa. Pod jednim uslovom: da pristanemo da ostanemo samo publika. To jest, posle čitave godine, od novembra 2024, da ponovo postanemo samo publika.

(Peščanik, foto: Autonomija)