„I ovu godinu obeležila je pandemija, sve je od početka bilo kao neki science fiction horor film, a mi smo svi u njemu i privikavamo se polako kao bubašvabe na nove uslove ‘normalnih’ stanja.

Recimo, navikli smo da se šetamo sa ovim maskama kao neki idioti. Nemamo ni puno izbora. Moj osećaj još pre pandemije nekako je bio da ljudi sve više imaju strah od direktnih socijalnih kontakata. Svi se nešto kriju sa svojim telefonima, kompjuterima, pedovima… Pandemija je ustoličila taj strah. Ne znam, meni je kafana važna. Važne su mi glasne priče u gužvi i pozdravljanje, da ne kažem grljenje, sa puno ljudi tokom izlaska. Sada smo se nekako još više zatvorili. Druge stvari su postale normalne. Pitanje je možemo li ili želimo li da se vratimo na ono što je bilo pre pandemije. I šta je tačno bilo, i da li je to bilo normalno? Ono što je najdramatičnije je verovatno iskustvo globalne katastrofe koju, nadam se, preživljavamo u vreme naših života. Kao i istina koju zaboravljamo da se ‘ljudska patnja bilo gde tiče svih ljudi svuda’.“

Ovako za Danas govori Dejan Dukovski, makedonski dramski pisac čija su dela obeležila poslednju pozorišnu deceniju 20. veka na ovom prostoru, i na velika vrata ušla u najelitnije evropske teatarske kuće i scene širom sveta.

Put od najdarovitijeg dramatičara-postmoderniste do visokih međunarodnih nagrada i reputacije najboljeg dramskog pisca istočne Evrope koju je stekao na Bonskom bijenalu Dukovski je savladao furiozno, sa nepunih trideset godina (rođen je 1969), u jednom dahu i gotovo holivudski.

A sve je krenulo iz Beograda i od kultne drame „Bure baruta“, koju naša svakidašnjica iznova aktuelizuje više od četvrt veka, i Dukovskog ovde čini prisutnim i onda kada ga nema u našim pozorištima.

Posle predstave „Duh koji hoda“ iz 2015. i malo duže pauze vratili ste se u našu kulturnu javnost antologijskom dramom „Mamu mu jebem ko je prvi počeo“, u režiji Slobodana Unkovskog, koja je premijerno izvedena u Jugoslovenskom dramskom pozorištu upravo pred samu pandemiju. Da li pratite njen život?

– Pratim koliko mogu. Meni je velika čast što je tekst postavio Unko, na toj sceni i sa takvim kastingom. Ekipa je u svakom slučaju legendarni dream team – Mirjana Karanović, Predrag Miki Manojlović, Jasna Đuričić… Ima u predstavi ogromne glumačke energije i režijske suptilnosti, i ona je meni veoma draga i bitna. Ne znam koliko često igra, voleo bih da igra, ali koliko znam ne igra nešto previše. Možda je razlog tome mnogo tih realnih veličina u predstavi da bi ona mogla da ih izdrži.

Beogradska publika je ovu vašu dramu prvi put videla na Bitefu 1997, u režiji Aleksandra Popovskog, i sa Nikolom Ristanovskim u glavnoj ulozi, kada je osvojila Gran pri „Mira Trailović“. U godinama koje su usledile Popovski i Ristanovski dobili su ovde brojne angažmane i postali „beogradski“ umetnici, i ta vaša nova ekipa često je od kritičara izdvajana kao najveći događaj u pozorišnoj umetnosti ovog prostora s kraja 20. veka. Kako to doživljavate danas, šta je tada pokrenula i donela vaša pobunjena generacija koja se tako sjajno nadovezala na svoje profesore, Slobodana Unkovskog i Gorana Stefanovskog?

– Sa akademije je tada izašla jedna dobra energija. Svi smo bili deo te zadnje generacije koja je završavala ili učila akademiju u vreme Jugoslavije. I bio je to naš debi. Imali smo osećaj da smo deo normalnog sveta i da to što stvaramo, ili tek treba da stvaramo, ima nekog šireg značaja i smisla. Bili smo nafurani, ali smo imali dobre uzore. Bilo je, naravno, i velike posvećenosti, iskrene radosti, i, možda naivno zvuči, velikog entuzijazma u onome što smo radili. Ne znam, mogu samo da nagađam. S druge strane, ono što sigurno znam je da smo imali sreće da učimo od fantastičnih profesora koji su tada svi bili na vrhuncu svoje kreativnosti. Ja sam od Gorana, u čijoj sam prvoj klasi završio, naučio puno, ne samo o dramaturškim problemima već generalno, o životu. Imao sam samo sedamnaest godina kada sam upisao akademiju, i imao sam svog idola pored sebe od koga mogu da učim. Bilo je i puno drugih sjajnih profesora i svi su bili aktivni. Da ne pominjem Unka i moju sreću kad mi je rekao da želi da radi moj tekst. Kao da sam dobio Oskara. Izašlo je i puno dobrih režisera iz Unkovih klasa svih ovih godina. Nažalost, od tada pa do danas, kriterijumi i nazori su samo sve više padali i gubili na vrednosti. Izgubili su se na neki način entuzijazam, bunt i superiornost u načinu razmišljanja. Bar mi se tako čini.

Na istoj sceni JDP 1995. premijerno je izvedena vaša kultna drama „Bure baruta“, takođe sa rediteljskim potpisom Unkovskog, koja je postala metafora našeg balkanskog haosa i ludila tih ratnih godina. Istoimeni film u režiji Gorana Paskaljevića ušao je u istoriju – osvojio je nagradu kritike u Veneciji 1998. za najbolje ostvarenje, nagradu Evropske filmske akademije u najvažnijim kategorijama, prikazivao se u Americi u više od dve stotine bioskopa, i to u distribuciji „Paramounta“. Šta ovo delo sada znači za vas?

– Pa „Bure“ je definitivno tekst koji je obeležio to vreme, kao i mene. Mislim da je uspeo da uhvati neki duh jednog, za nas vrlo dramatičnog, doba. Nije to bio rat, već čekanje rata. Kao dokumentarne sekvence crnih hronika. Relativno obični ljudi, u prilično apsurdnim situacijama. To je u stvari tekst koji se dešava pre oluje koju nagoveštava. U svakom slučaju, imao je energiju ludila u kome smo živeli. A Unko je 1995. došao u JDP da bi radio Molijerovog „Don Žuana“, kojeg je svojevremeno Danilo Kiš maestralno preveo upravo za njegov rad. Ali, Unko je Jovanu Ćirilovu „podmetnuo“ dramu nepoznatog makedonskog pisca, on je pročitao i rekao da „Bure baruta“ mora odmah da se radi. Jovan je bio i prvi prevodilac mog teksta, napravio je savršen prevod iako nije znao makedonski jezik, i najavio ga od samog početka kao veliki adut pozorišta u kom je bio umetnički direktor. Jugoslavija se raspadala, i mislim da je Jovan doživeo tekst kao naš, domaći, jugoslovenski. Sećam se njega koji je jednom tokom proba rekao da su za odličnu predstavu potrebni najbolji tekst, najbolji režiser, najbolji glumci, i još nešto u vazduhu. Počev od Unka, pa podele i cele ekipe, sve se nekako spojilo u tu emotivnu eksploziju na premijeri. Unko je uspeo da kao u ogledalu prikaže na sceni naše sopstveno ludilo koje smo živeli na ulicama. Zahvaljujući Jovanovom autoritetu kao i agilnosti JDP-a, predstava je obišla svet i izuzetno se uspešno igrala po raznim fetivalima. Tako su svi čuli za „Bure baruta“ i taj tekst je počeo svuda da se radi. Onda se desio i film.

Retko se događa i u svetu da neka drama doživi takvu filmsku eksploziju kao što se to desilo sa „Buretom baruta“?

– Ideju za film prvi je pokrenuo Voja Brajović, koji je u predstavi igrao Dimitrija, i tada je dao tekst Dejanu Vražaliću, koji je kao producent počeo da gura film. Na kraju ga je snimio Goran Paskaljević, koji je uspeo da na filmski jezik fantastično pretoči tu energiju i taj duh vremena. Da nađe ključ za univerzalno i emotivno razumevanje našeg dramatičnog iracionalnog haosa, i film je zaista imao veliki impakt. Sa Paskaljevićem sam posle toga dugo pričao o nekom novom zajedničkom projektu, pa smo i radili na tome, ali, nažalost, to se nikada neće desiti.

“Bure“ je prevedeno na više od trideset jezika, izvođeno je i u Tokiju, drama „Mamu mu jebem ko je prvi počeo“ imala je dvadeset četiri premijerna izvođenja u više od deset zemalja, a mi vas na ovom prostoru, kao što je pisao Ćirilov, i dalje „držimo“ za „dramatičara balkanske drame“. Kako doživljavate ovu odrednicu?

– Ja stvarno volim Balkan, ma koliko to i glupo zvuči. Mislim, on je takav da ga ni „majka ne voli“, ali je naš. Ima tu i nečeg divnog, i lepog, i ne do kraja artikulisanog. Najviše primitivnog i neshvatljivog, ali, nažalost, i agresivnog, i nasilnog. Kao Eros i Tanatos. Kao seks i nasilje, o čemu je uglavnom pisao i Šekspir. Ima čak i viška dramatičnosti u apsurdnom tragikomičnom miljeu. Balkan pruža izobilje konflikta i kriza, kroz naše strasti, mržnje, podele, psovke i jednu abnormalnost, što su suštinski elementi dobre drame. U tom smislu, uglavnom ne bežim iz ovog našeg miljea, koji najbolje znam. Ali mislim da je glavni razlog što se moje drame izvode svuda ipak neki univerzalni fokus koji uvek pokušavam da istaknem dok pišem.

Obe drame ovde su postale simbol raspada ličnih vrednosti, gubitaka, krvavog razlaza ljudi koji su nekada živeli u „bratstvu i jedinstvu“, i svega onoga što je poremetilo naše živote nestankom Jugoslavije. To je vaš lični sudar sa tim haosom?

– Naravno, bilo je teško ostati ravnodušan na sve što se dešava. Meni je tada pogotovo bilo neshvatljivo da niko ne sluša pametne ljude i one koji su imali šta razumno da kažu, nego se sve dešava onako kako su neki ludaci i idioti shvatili stvar. Ovi glasni, ne pametni. Ovi koji su u ime nekakvog imbecilnog patriotizma i debilnog nacionalizma jebali majku svemu okolo. Iskreno, tada nisam mogao da verujem da se to nama dešava. Imali smo bezbrižnu mladost i verovali da živimo u stabilnoj i razvijenoj zemlji. Još kao klinac sam često putovao, i nikad se nisam osetio nimalo inferiornim ni u jednoj situaciji. Ni kad sam morao da pokažem pasoš, ni kad bi me neko pitao odakle sam, ni u bilo kom razgovoru sa bilo kim sa Zapada ili Istoka. Bilo da pričamo o filmu, muzici, stripu ili pisanim rečima. Imali smo najbolji RNR posle Engleza… I odjednom smo postali generalne budale i dežurni krivci za sva sranja. Nasilni primitivci. Naravno da je to bilo dramatično i direktno inspirativno. Tad mi je bilo lakše da postavim dijagnozu, sada je sve nekako smuljano, izvežbano… Mada, već viđeno – to je ta ista dijagnoza te stare bolesti koja se lako prenosi i teško iskorenjava, a zove se glupost.

Koliko vas uznemirava ta aktuelnost što mi i posle više od četvrt veka realno živimo „bure baruta“, pitanje „mamu mu jebem ko je prvi počeo“ i jednu humornu tragediju?

– Uznemirava me u smislu da živimo velikom brzinom stajanja u mestu. Nažalost. Uznemirava me što smo mi i dalje, ceo ovaj Zapadni Balkan, još uvek nestabilno područje – svi smo različita pakovanja istih sranja. Uznemirava me to što ovih dana vidim kakva se hajka diže oko izjave Gorana Markovića, koga veoma cenim i poštujem, što samo pokazuje direktan simptom dijagnoze o kojoj pričam. Za nas već viđene gluposti… I hiljadu drugih stvari me naravno redovno i uobičajeno uznemiravaju, jer mi uporno istrajavamo u nečemu što je teško i besmisleno, i što ovaj prostor čini paralizovanim u njegovoj provincijskoj klaustrofobiji, granicama, nacionalizmu, političkim vođama. Možda je razlog tome neki slovenski mazohizam sa primesom balkanskog inata, što bi rekao Duško Kovačević, kad nam je već suđeno da se svađamo, sekiramo i do bola nerviramo. Sposobnost da se bar i nasmejemo našoj besmislenosti je veliki dar. Duh i duhovitost su naši najbolji aduti. Mora se nekako relativizovati ozbiljnost tog besmisla. Ništa u životu nije crno-belo, i kad je nešto bolno i mučno, smeh nam dođe kao pojas za spasavanje. Doduše, mi smo konstantno u suštinskim problemima, pa nam je smeh stvarno potreban da ostanemo normalni.

Da li biste nešto menjali ili dodali kada biste ove drame sada pisali, i šta biste danas rekli – ko je prvi počeo?

– Počeli smo mi i naša glupost. Bili bi normalniji ljudi i zemlje da je bilo bar malo pameti. Sami biramo ko nas vodi. Lično se ne osećam nimalo kriv, ali bio sam deo i svedok raznih kolektivnih hipnoza i jurišanja u pogrešnom pravcu… Oslobađanja destruktivnih nagona u svakom pogledu. Umesto napred, ‘ajmo svi u juriš nazad, da ponovimo sve iste greške koje smo napravili i nismo ništa naučili. Glupost je prva počela. Verovatno ne bih mogao danas da napišem ove drame tako kako su ispisane. Nisam toliko ljut. Možda sam samo nekako tužan i rezigniran. Kako kad shvatiš da si se očigledno i krajnje glupo zajebao, još na samom početku. A uporno čekamo da se iz nekog kraja rodi novi početak.

S druge strane, svedoci smo fenomena „balkanizacije Evrope“ i bogatih zapadnih demokratija, i većina normalnih ljudi danas globalno ima utisak da se svet velikom brzinom raspada, i da one bazične ljudske vrednosti postaju bezvredne. Kako se braniti od tog utiska da je za nas i na kraju tunela opet mrak?

– U našoj prirodi je da stvaramo probleme, pa ih onda kao rešavamo i saniramo. Uredno nam se kaže da je ringla vruća, ali mi moramo da se opečemo i uvidimo. Shvatamo, valjda, da je planeta prezagađena, ali mi bi da je još bar malo dozagadimo. Teško je da se kaže da je ovo što dišemo vazduh. Pogotovo mi u ovom zabačenom delu sveta. Shvatili smo generalno i da demokratija nije nešto što je dato jednom zauvek, i da nismo do kraja sigurni šta je to u stvari. To je osetljiv balans moći i njene kontrole koji se mora održavati.

Generacija kojoj pripadate potrošila je mnogo godina na ove balkanske priče i više nije mlada, a vi ste kao postmoderni nomad u međuvremenu radili i živeli u raznim zemljama i u raznim jezicima. Kako izgleda svakodnevica običnih ljudi u državi novog imena, Severnoj Makedoniji?

– Da, prošla nam je mladost, a polako nam prolazi i život u kriznim stanjima i ispravljanju „krivih Drina“. Kao generacija, mi smo učili kako treba, pa onda živeli kako ne treba. Sve se nešto ispravlja. A to je to. Dok se stvari isprave, ako se uopšte isprave, mi ćemo se ispružiti. Ja sam jedan period života proveo daleko od Balkana, više sam otišao zbog ljubavi nego što sam bežao, ali i radio sam u dobrim pozorištima. U Hamburgu mi živi ćerka, tako da ne raskidam tu relaciju, ali sam najviše u Severnoj Makedoniji, na Zapadnom Balkanu, gde su mi i stariji sin i najmlađa ćerka. A svakodnevnica običnih ljudi pretpostavljam da nije previše različita od one u Srbiji, kratak odgovor bi bio da nije lako. Na severozapadu ništa novo… A i ova pandemija i zagađen vazduh nekako guši ono malo ionako prigušenog entuzijazma…

Deluje potpuno paradoksalno to što ste 1991. diplomirali beskrajno duhovitom dečjom dramom, u pozorištu lutaka u Skoplju, pred decom ranog školskog uzrasta. Da li je taj podatak neočekivan samo za ljude koji vas ne poznaju?

– To mi je bilo jedno od boljih iskustava u životu. Tada je direktor i osnivač dečjeg pozorišta bio Čadikovski, moj blizak porodični prijatelj, pa mi je on predložio da napišem tekst za prvu lutkarsku predstavu. Tako je nastao taj tekst rađen po bajci o Siljanu Rodi, režiser je bio fantastični Dragoslav Todorović Šilja, a lutke je radio legendarni i veoma dragi Ante Hrkač. On se posle te predstave vratio u Sarajevo, koje je tih dana, nismo verovali, očigledno postajalo pravi pakao. Hrkač to nije hteo da zna, jednostavno nije hteo da sluša vesti ili priče o politici, i otišao je. Dugo nismo znali je li živ. Video sam ga tek godinama kasnije na prvom MESS-u posle rata. Vodio je malo dečje pozorište svih tih ratnih godina. Bar je kratko nekim klincima uspeo da otrgne pogled od surove stvarnosti. Nikad neću zaboraviti njegov dečji osmeh, i kasnije bol u tim milim očima…

Gde za vas danas „stanuje“ životna nada i kada možemo da vas očekujemo u Beogradu?

– Pokušavam da ostanem radostan i da se radujem životu, koliko mogu. Ili da bar uvek pokušam da vidim i vedriju stranu stvari. Bez obzira na okolnosti koje nikada nigde generalno nisu idealne. Ispunjava me i dalje to što radim, i pokušavam da to radim najbolje što znam. A nadam se da ću imati još dosta prilika da radim sa kolegama koje volim i sa onima s kojima bih voleo da radim. U ovom mometu pišem tekst za Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu, radim sa Acom Popovskim i sa istim producentskm timom s kojim smo radili i „Duha“, a s probama bi trebalo da krenemo u proleće. To je rimejk jednog mog starog teksta, „Poslednji balkanski vampir“, ali, u suštini, pišem novi tekst. U pregovorima sam sa Beogradskim dramskim pozorištem, imam novi tekst, nadam se da ću i to da radim iduće godine. Planiram i da, konačno, nekako objavim moje dosadašnje sabrane drame na srpskom. I, naravno, uvek se mnogo radujem dolasku u Beograd.

Radmila Radosavljević (Danas, Foto: Kire Galevski)