Gotovo sva srpska „elita“ okupila se juče oko predsednika Republike srpske Milorada Dodika na proslavi Dana državnosti srpskog entiteta u Banja Luci. Došao je, kao što je obećao, predsednik Srbije Tomislav Nikolić, njegov verovatni izazivač Vuk Jeremić, NJKV prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević sa princezom Katarinom, patrijarh srpski Irinej, naravno i dvorski umetnik Emir Kusturica i motociklistički klub „Noćni vukovi“. Samo je premijer Srbije Aleksandar Vučić izostao, jer je taj dan proveo na putu za Indiju, ali je ministar policije Nebojša Stefanović kazao da bi sigurno došao da je mogao.

Bila je parada, po sovjetskom modelu, jer su iza pripadnika Trećeg pešadijskog puka vojske BiH marširali vatrogasci, poštari, zidari, studenti, pekari… Grmelo je „Bože pravde“ i „Marš na Drinu“ na svečanoj akademiji u dvorani „Borik“, a kad su vojnici i policajci na ulici složno zapevali „Pukni zoro“, cela Banja Luka im se pridružila, javili su mediji.

Govori su bili očekivano nadahnuti. Dodik je rekao da je RS nastala „na srpskim zgarištima, od Jasenovca i Pribilovaca pa nadalje“, da je „Srpska mala republika ali su Srbi veliki narod“ i da je Bosna za njih „nemoguća država“. „Ili povratak na izvotni Dejton ili zbogom BiH!“, poručio je on.Tomislav Nikolić je proglasio da „bez Republike Srpske ne bi bilo ni Srbije, mada bih verovatno trebalo da kažem obrnuto“. Patrijarh Irinej je kazao da „RS nije slučajno nastala nego je delo Božije da sačuva srpski narod, da bi opstao i ostao na prostorima koji su zaliveni krvlju i utemeljeni na kostima“. Kusturica je rekao da su „Srbi u poslednjih 200 godina najviše stradali“ i da su oni „jedini narod za koga sloboda starno nema cenu“. „Voleo bih da imam jednu malu atomsku bombu, pa da zaustavim priču u kojoj su od jednog žrtvovanog naroda napravili zločince“, zaključio je režiser.

Sve u svemu, dirljiv primer narodnog jedinstva, svetovnog i duhovnog, ali šta se u stvari slavilo? Slavio se dan, 9. januar 1992, kada su poslanici Srpske demokratske stranke na čelu sa Radovanom Karadžićem napustili skupštinu BiH i preselili se na Pale, da bi tamo proglasili „Srpsku republiku BiH“ koja je kasnije preimenovana u RS. Manje od četiri meseca kasnije počela je opsada i granatiranje Sarajeva, a poslanici RS su usvojili šest strateških ciljeva, koji su uključivali razdvajanje naroda, probijanje Koridora, uspostavljanje „srpskih teritorija“ na preko 75 odsto BiH, podelu Sarajeva, izlaz na more i brisanje granice na Drini. Usledilo je osnivanje logora za Muslimane (danas Bošnjake) oko Prijedora, u Brčkom, Foči, Višegradu… Usledili su pokolji u istočnoj Bosni na proleće i leto 1992, masovni progoni, sistematsko paljenje džamija, genocid u Srebrenici u julu 1995. i, konačno, u novembru iste godine, Dejtonski sporazum kojim je Republika Srpska zvanično priznata kao entitet u okviru BiH, ali ne kao država.

Ne ulazeći u to ko je prvi počeo i ko je više stradao, da li je ikom juče u Banja Luci palo na pamet da krv kojom je RS zalivena nije bila samo srpska, kao ni kosti koje su ugrađene u njene temelje? Da li se neko setio da su osnivači ovog entiteta što pravosnažno, što nepravosnažno, osuđeni u Hagu zbog najtežih zločina protiv čovečnosti, uključujući i genocid? Da jeste, da je makar jednom rečju izraženo žaljenje zbog nevinih žrtava (osim srpskih), da se o druga dva naroda u BiH nije govorilo isključivo kao o neprijateljima žednim srpske krvi, možda bi imalo šta proslavljati, a i tada sa grčem u grlu.

A da, umalo da zaboravim: slavlje je, sasvim u skladu sa prirodom manifestacije, završeno veličanstvenom noćnom bakljadom. Nju su organizovali navijači banjalučkog „Borca“, koji se inače zovu „Lešinari“.

(Vreme)