Pozorište mladih u Novom Sadu priprema predstavu „Deca Paklene pomorandže“ reditelja Kokana Mladenovića i dramaturškinje Nine Plavanjac koja, inspirisana kultnom “Paklenom pomorandžom” Entonija Bardžisa, istražuje izvore, razloge i povode mnogostrukog i raznolikog nasilja među mladima danas.

Zašto su nam deca sve agresivnija i surovija, zašto se na neshvatljivo maštovite načine međusobno ponižavaju i beskrupulozno targetiraju, kako u stvarnom, tako i u virtuelnom svetu, i zašto više nije dovoljno da se pitamo gde smo pogrešili, da merimo ko je više kriv: porodica, sistem vrednosti, sistem obrazovanja, društveno-politička klima u zemlji, mediji koji normalizuju nasilje i govor mržnje… O tome će govoriti predstava Pozorišta mladih, čija je premijera zakazana za 27. februar. O toj predstavi, kao i o svom doživljaju nasilja i straha koji se međusobno hrane i stvaraju atmosferu nesigurnosti u ljudima, govore za portal SEEcult.org članovi ekipe mladih glumaca koje je Mladenović okupio (Kristina Savkov, Nikolina Vujević, Anica Petrović, Danilo Milovanović, Aleksa Ilić, Darko Radojević, Miloš Macura, Aleksandar Milković, Nenad J. Popović i Stefan Ostojić).

Nasilnici ponovo u modi

Danilo Milovanović smatra da će nasilja – fizičkog, verbalnog, na internetu… sa kojim se susrećemo svakoga dana, biti sve dok ga institucije budu tolerisale a država podsticala.

„Dok god mi kao pojedinci ne budemo reagovali protiv bilo kog vida nasilja, ono će nam biti normalno“, kaže Milovanović i dodaje da se boji trenutka kada nasilje bude počelo da susreće sve nas.

“Nasilje, u kontekstu ‘Dece Paklene pomorandže’ postaje umetničko delo, rušilački, destruktivni čin. Ono što to delo čini aktuelnim jeste to što futuristička država iz knjige i filma više nije fiktivna, već vrlo stvarna. Mi živimo u njoj, a ona baš voli da odgaja decu kao što su Aleks i njegova banda. To je njihova omladina, oni su budućnost ove države. Oni su budućnost ovog sveta. Kao pre osamdesetak godina, nobl nasilnici su ponovo u modi. Moj najveći strah je da nasilje, korumpiranost, kriminal, vulgarnost i primitivizam ostanu ono što pokreće ovu zemlju. Bojim se da se ovde nikada ništa neće promeniti, da će biti samo još gore, a da moja generacija ima samo jedan jedini izlaz: da ode. Moju generaciju motivišu državljanstva i pasoši drugih država, masteri i doktorske studije u inostranstvu. Hrabrost, odvažnost i petlja su nepoželjni danas. Bojim se da to ne postanu i dobrota, poštenje, čast, etika i moral. Nadam se da postoji, kako je to Lenski rekao: ‘…božansko pleme koje će najednom sve da nas obasja i svima će nam dati sreću, svima. To su umetnici, pisci, pesnici, glumci, filozofi…’”, naveo je Milovanović.

Hrabrost vs relativizovane vrednosti

Njegov kolega iz predstave Aleksa Ilić kaže da bi trebalo govoriti o izborima: zašto neko bira da bude nasilnik, zao, dželat ili “vaspitač” drugih ljudi? Šta je to u mozgu što nekoga natera da podigne ruku, nogu ili palicu na nekoga i “ubije boga” u njemu? Da li ta osoba bira da nema empatiju, ili pak ne razmišlja u tom pravcu uopšte? Za njega je trenutno najopasnije sajber nasilje. Najlakše je pumpati mišiće iza ekrana kada niko ne zna ko si, šta si, a još važnije – koliki si čovek, i to ne u fizičkom smialu, naglašava glumac, koji smatra da je usamljenost veliki problem ljudi danas.

“Čini mi se da je to veoma učestali strah kod ljudi, a svaki strah može da bude i motivišući i destruktivan, sve zavisi koliko se bojimo tog straha. Mislim da je upravo usamljenost najveći strah moje generacije, i mlađih od mene. Stavljamo se u fioke i kutije, etiketiramo se čak i onda kada ne želimo da budemo etiketirani. Samo ne želimo da smo usamljeni. Potrebno nam je da nas neko potapše po ramenu i kaže: ‘Haj’mo zajedno!’, i upravo to motiviše generaciju – zajedništvo, a ono može biti hrabro samo ako svako ima misli, mozak i stav za sebe, a da se i dalje svi drže zajedno”, smatra Ilić.

Aleksandar Milković slaže se da je strah od usamljenosti danas jedno od preovlađujućih osećanja. Smatra da su strahovi uvek isti, ali su načini na koje se borimo drugačiji. Primećuje da se strah od usamljenosti danas “rešava” brojem pratilaca na društvenim mrežama, te da je to vidljivo kroz crnu hroniku.

Milković dodaje da je i hrabrost ipak imanentna kategorija u društvu: “Hrabrosti ima, nikad nam je nije manjkalo, mada mislim da su nam relativizovane vrednosti za koje tu hrabrost treba da pokažemo. Ako relativizujemo šta je pravedno, na primer, ili predstavimo nepravdu kao pravdu – hrabrost trošimo na neistomišljenike, a ne na pravdu. Jako je teško izvojevati pobedu i naći utočište. Očigledan primer su prijave žrtava zlostavljanja koje se relativizuju na svakom koraku”.

Na pitanje o čemu bi voleo da “Deca Paklene pomorandže” progovore, Milković kaže: “Pre svega o ‘ničim izazvanom nasilju’ koje nam je servirano, jer je uvek ‘dobro’ kad ste s nekim u sukobu, u ratu, da nekoga mrzite i da vas neko mrzi. Mržnjom je jako lako manipulisati. Najgore je što nasilje, koje treba da bude sankcionisano i kažnjeno kao nepoželjno društveno ponašanje, bude kažnjeno. Naprotiv, žrtve su bile te ‘koje su izazvale’, ‘našle se na pogrešnom mestu’. Ne kaže se da su one ustale protiv nasilja. Naravno, naša je želja da ovakvo ponašanje razotkrijemo i vratimo ga u okvir neprihvatljivog. Za svakog pojedinca u predstavi i za svakog pojedinca u publici”, dodao je Milković.

Vidljivost i male lične hrabrosti

Kristina Savkov smatra da smo svi prepuni strahova, samo je stvar lične snage hoćemo li dozvoliti da nas savladaju, ili ćemo ih iskoristiti u borbi protiv njih samih. Kaže da se lično nije srela sa nasiljem, ali je, radeći u Pozorištu mladih „Devojčicu sa šibicama“, koja govori o deci sa ulice – izloženoj, između ostalog, i nasilju – bila zapanjena kada je otkrila koliko je u Srbiji malo zabeleženih slučajeva nasilja. To samo pokazuje koliko su ti ljudi nevidljivi, te kako sistem nedovoljno pažnje posvećuje tom problemu.

„Naš doprinos i mali korak na dugačkom putu neke promene bio bi da, kada smo svedoci bilo kakve vrste povrede ljudskih prava, kontaktiramo policiju. Kada se broj poziva podigne na n-ti, nadamo se da će sistem morati da se pozabavi problemom. Ta hrabrost minimalno je što svako od nas može da učini. Smatram da koren problema o kojem govorimo u predstavi uglavnom leži u porodici. Živimo strašno brzo. Nemamo vremena ni za šta, pa ni za svoju decu. Ona odrastaju sama, bez dovoljne količine ljubavi, a u želji da budu kao svoji roditelji, deca kao model ponašanja. ili preuzimaju roditeljske frustracije, ili odlaze u drugu krajnost. Naša predstava se bavi mladim ljudima koji još uvek nisu formirane ličnosti, a koji iz svojih nesigurnosti, trauma, loše kanalisanih emocija, čine nažao drugima ne bi li se oni, bar na trenutak, osetili bolje. Što se sankcija tiče, nebrojeno puta smo bili svedoci činjenice da kazne za počinjeni zločin nisu jednake za sve”, podseća Kristina Savkov.

Mladi kolega iz ekipe Nenad J. Popović kaže da je strah dobar jedino kada ga igraš, veruje da samo tada može da bude inspirativan. Smatra da je u njegovoj generaciji dominatan strah od budućnosti.

“Nažalost, mladi ljudi nemaju podršku odraslih. Na njih se gleda kao na decu, a ne kao na buduće doktore, sudije, prvake pozorišta… Moju generaciju motiviše odluka da jednog dana napusti ovu zemlju i da živi u nekoj sredini gde će ih poštovati i gde će stvarati”, kaže Popović, koji veruje da nedovoljna briga porodice i prepuštanje ulici dovodi do, nažalost, budućih nasilnika. Voleo bi, zato da nova predstava Pozorišta mladih okupi decu, roditelje, bivše i buduće nasilnike, da im protrese srce i glavu, da ohrabri one koji su bili žrtve nasilja da se otvore i prijave nasilje.

Za mladu Anicu Petrović najveći strah je onaj od gubitka. Smatra da strahovi ograničavaju čoveka, ali zna neke ljude kojima je strah motivišuća kategorija. Njenu generaciju prožima strah od gubitka individualnosti. Volela bi da “Deca Paklene pomorandže” progovore upravo o tom očuvanju individualnosti, o važnosti pojedinca. Samo tako, smatra glumica, moguće je zaštititi se od nasilja, a onda će se i potreba za učešćem u nasilju smanjiti.

“Suočavamo se sa nečim sa čim se naši roditelji nisu suočavali, bar ne u tolikoj meri, a to je stalno neka uslovnost radi postizanja ciljeva koju politika danas jako nameće. U suprotstavljanju tome vidim najveću hrabrost i odvažnost. Nije mi baš poznato, npr, da su se naši roditelji, kada su bili jako mladi, bavili politikom, što baš i nije karakteristika današnjice”, kaže Anica Petrović.

I Miloš Macura strah od egzistencije navodi kao glavnu temu za razmišljanje svoje genracije.

Uveren da svaki strah parališe kreativnost, Macura sumnja da to može biti motivišuće osećanje. Srž problema vidi u stalnoj jurnjavi za novcem, koji je glavni motiv delovanja, a kojeg je nikad dosta.

Govoreći o nasilju kojim se bave u predstavi i mogućnostima da se ono prebrodi kada se doživi, Macura kaže: “Teško se može prebroditi ako se živi u društvu koje je oblikovano nasiljem, poput našeg, u kojem su zastupljeni svi oblici nasilja, podjednako opasni. Moja lična pobeda nad nasiljem su trenuci u kojima nisam pribegao nasilju”.

Mnogo ranjivosti, manjak stidljivosti

Nikolina Vujević izdvaja strah od neuspeha kao još jedno dominantno osećanje mladih. Taj strah rezonuje na strahu da neće razviti svoje potencijale i on je za Nikolinu Vujević uvek bio motivišuće osećanje.

“Moja generacija se boji da pokaže ranjivost i boji se stidljivosti, koje, da ima više, možda ne bismo svedočili raznim glupostima modernog vremena. Nisam sigurna da nas motivišu iste stvari… Toliko se individualno borimo za sopstveno preživljavanje, uporno zaboravljajući našu moć koju imamo samo ukoliko smo udruženi. Najbolji primer toga je apolitičnost mladih ljudi. Mislim da postoji određena vrsta odvažnosti među mladima, koja se na trenutke, ali samo u ekstremnim situacijama pokaže, kaže glumica koja u nastavku govori i o tome da li se sretala sa nasiljem i kako se ono može prebroditi“, dodala je.

“Najmanje sam se srela sa fizičkim nasiljem, ali psihičkim i emotivnim, jesam nebrojano puta. Ono se može prebroditi, nažalost samo na ličnu inicijativu i uz jaku volju. Društvo ti ne pomaže baš mnogo i podršku najčešće nalazimo samo u sebi samima, što je tužno. Mada, naziru se neki pomaci, ako ništa drugo, bar se mnogo više o tome priča. Mislim da je danas najopasnije sajber nasilje. A moja mala lična pobeda bila je kada sam, nakon dugog emotivnog i psihičkog maltretiranja, skupila snagu i rekla ‘ne’. Volela bih da ovom predstavom progovorimo o frustriranosti i izgubljenosti mladih generacija koje svoje ličnosti na društvenim mrežama kriju iza filtera za ulepšavanje, o generacijama kojima nije ponuđeno ništa konrektno za šta bi se uhvatili, pa sebi dopuštaju odsustvo bilo kakve kulture, poštovanja ili griže savesti. Oni žive za petominutnu slavu, njih ‘smara da se cimaju’ za nešto više. S druge strane, takvu generaciju iznedrila je mnogo gora generacija kod koje je sve bilo vrlo radikalno, a opet ništa sa tom radikalnošću nisu postigli jer su razni spoljašnji faktori (poput ratova, raspada države) napravili od njih nezadovoljne i neispunjene ljude, koji su sve to preneli na svoju decu, generaciju koja sada biva ovakva kakva jeste”, smatra Nikolina Vujević.

Prema mišljenju Stefana Ostojića, mlade danas najviše plaši dosada. Prezasićeni su informacijama koje se, bez ikakvog filtera, trpaju u “sadržaj” na internetu.

“Nekoliko sati bez mobilnog telefona zna da probudi paniku, nekoliko dana bez interneta – da ne pominjem. Čini mi se da su mladi ipak sigurni u sebe, da čak, i kad ne znamo šta želimo, sigurni smo u to. Voleo bih da naša predstava pomogne da postanemo svesniji toga kako se društvo odnosi prema žrtvi, a kako prema nasilniku. Da li možemo sa tim nasilnikom, čije ponašanje ne odobravamo, da se složimo oko nekih stvari? Kako možemo bolje razumeti te ljude koji zaista misle da nemaju drugu opciju?”, kaže Ostojić.

Nasilje marketinga nad čovekom

Za Darka Radojevića je najveći strah da ne izgubi veru u ljubav, ljude i plemenite vrednosti, jer na to navodi atmosfera koja sve više primorava pojedinca da se zatvori u svoj “kavez” i da vodi brigu o samom sebi, što ga čini sebičnim. U tom smislu, kaže, njegov strah bi trebalo da ima motivišuće dejstvo, jer nagoni na borbu protiv te atmosfere – na globalnom nivou.

“Generacija kojoj pripadam, većinski je indiferentna u odnosu na realan život. Više je posvećena izgradnji virtuelnog života koji ima izvrnute i pogrešne uzore i vrednosti. Teško je definisati strahove i ono što motiviše moju generaciju sve dok se ne izgradi taj ‘novi svet’. Pojmovi kao što su: hrabrost, odvažnost i petlja takođe ostaju zarobljeni u pomenutoj indiferentnosti prema realnom životu i mislim da ćemo biti svedoci kreiranja novih definicija datih pojmova u virtuelnom svetu”, kaže Radojević, koji otkriva da se susreo i sa fizičkim nasiljem, ali ipak daleko opasnijim smatra mentalno nasilje koje dolazi preko interneta. U njemu, naglašava glumac, svi na neki način učestvujemo: i kao žrtve, i kao nasilnici – sve svrsishodno kapitalizmu.

“Bombardovanje naših mozgova raznim informacijama za koje više ne znamo ni da li su istinite ili ne (jer nije ni važno) ima za cilj samo jedno: da privuče našu pažnju u što širem opsegu kako bi porasla prodaja proizvoda/usluga. Tako uhvatim sebe kako prelazim kilometre na nekoj blentavoj telefonskoj aplikaciji, a da i sam više ne znam šta tražim. To je pravo nasilje marketinga nad čovekom. Zatim, šaljemo i primamo bezbroj poruka putem telefona, što korisnih, što iz šale (a neupotrebljivih) i na taj način maltretiramo i bivamo maltretirani, a da pri tom nismo ni osetili prisustvo druge osobe. Neretko se dešava da se, ukoliko ne dobijemo povratnu informaciju istog trenutka, zapitamo: Šta mu je? Da li sam ga povredio? Da li on, i zašto, ne gleda telefon? Da li je živ? Otvore se razna pitanja koja počnu da maltretiraju nas same, dok čovek možda jednostavno spava, ili ne želi da se javi na telefon kako bi napravio pauzu od korišćenja upravo telefona. Ovo je najopasniji vid nasilja danas: mi uživamo u ovom nasilju (korišćenju interneta) jer mu sa mnogo radosti pristupamo. Pun potencijal ovog nasilja osetićemo u budućnosti, kada se tehnologija bude još razvila. Moja mala pobeda nad tim marketing nasiljem biće kada se distanciram i prestanem da budem učesnik opisanog nasilja. Da li je to moguće? Videćemo…”, kaže Radojević i dodaje da bi voleo da predstava “Deca Paklene pomorandže” demontira i predstavi mehanizme nasilja koji se nalaze u društvu, a čiji smo sami autori i svedoci. Ukoliko se to osvesti, predstava može da podstakne na promenu i dejstvo, jer previše pričamo, zaključio je Radojević.

Scenografkinja predstave je Marija Kalabić, kostimografkinja Marina Sremac i njen asistent Sava Stefanović, a kompozitor Marko Grubić napravio je uzbudljivu muziku

(Snežana Miletić, SEEcult / Foto: Ustupljena fotografija)