Čitajući tekstove i gledajući razne “istorijske dokumente” četničkih istoričara, pitam se kome pišem ovo a pitam se i ko ovo piše jer cifra Poštenih (srpskih) domaćina koje su zli antifašisti, komunisti pri kraju i posle rata pobili već odavno prevazilazi broj onih koji su u matičnoj knjizi rođenih… Hteo bih samo ukratko da pokušam da pokažem kako su dosledni antifašizam i njegov rođeni brat socijalizam dobri za skoro sve u društvu, uključujući i mali fudbal, košarku i ostale stvari koje mene ne zanimaju ali volim što postoje.

I najvećim antikomunistima, ukoliko nisu ratni profiteri i hemoroidi svakog režima, kalkulator jasno pokazuje da živimo u sranju već skoro 30 godina. Ipak, neće da vide da pojava bradate retorike, obračun sa partizanima i naše kolektivno odlaženje u falus savršeno idu zajedno i da drugo nije moguće bez prvog. Sećam se hajke na sve “crveno” ranih devedesetih. Kakvih je tu kreatura i ideja bilo! I skoro svakog i svaku od njih smo poslušali i dali im da realizuju svoje bezumne naume. Ljudi su, u principu, solidarni i okrenuti jedni drugima, ali ih je trodecenijsko izlaganje doktrini Čovek je čoveku vuk, snađi se i profit iznad ljudi veoma zatrovalo. I dok je skoro svako pomislio da će on biti taj koji se snašao i koji će biti dobitnik kapitalizma, stvarnost mu je kao tortu u facu vratila žal za društvenom svojinom i ostalim mraaačnim reliktima socijalizma.

Zato su skoro svi popizdeli na kretensku ideju da se ruši Spens. Iako posluje prilično jadno, Spens je nešto što osećamo kao potrebno i kao svoje. Normalno, jer smo svi zajedno i finansirali njegovu gradnju a drugi objekat za ono što se tamo radi nemamo. Iz guzice u glavu stigne svima kad treba da im se nešto izvuče ispod te guzice a guzica ispade zajednička jer samo takva, za neke stvari, može biti namirena.

Ekipa biblijskih skakavaca nameračila se na nešto naše, zajedničko. Na simbol ljudskog zajedništva i delo koje svedoči o tome da je solidarnost bolja od sebičluka i gramzivosti. Nude ideju o Malom, isplativom Spensu, čim ovaj sruše. Istina je da su godinama upravo tamo trenirali pljačku i otimanje javnih dobara ali sama zgrada za to nije kriva. Ona nam je potrebna. Tu bi morala biti naša crvena linija. To ne bi smeli da im damo i kad dođu da ruše, onako kako njima Dodikuje, moramo im se suprotstavti svim sredstvima. Moguće je da ipak od ovako sulude ideje odustanu jer njih može da poplaši i prejaka reakcija onih kojima se povremeno uvlače jer izbori su svaki čas.

Dok sami ruše ono što nam treba, gradski čelnici/četnici, pojačani mađarskim saborcima, dižu spomenik saradnicima fašističkog okupatora, u okviru lažljive priče o Dva jednako loša totalitarizma. Ova prelepa četničko-hortijevska koalicija (Osovina Vučić-Orban) planira da sadržaj svog debelog creva istrese po kostima pravih i jedinih nevinih žrtava Drugog svetskog rata u Novom Sadu. Onih koje su hitlerovi satrapi masovno i pojedinačno ubijali 4 najmračnije godine u istoriji našeg Grada Heroja. Istorijski revizionizam, skuvan u kuhinjama poražene strane Drugog svetskog rata, na ovim prostorima kreće u konačni obračun sa antifašizmom i cementira zaborav na žrtve i junački otpor svih naroda. Istorija se odjednom gleda unatraške pa tako stradanje počinje 1945. a oslobođenje od fašizma za njih je početak okupacije. Sunce slobode ugledali su početkom devedesetih kada su ponovo mogli slobodno da povade kame i šmajsere i krenu u oružanu privatizaciju. Da se ne troše previše, predlažem da za spomenik uzmu već gotovo rešenje i time ubiju dve muve jednim udarcem. Da se spomenik Porodica, žrtvama Racije na keju, iščupa odatle a onda naglavačke nabije u zemlju na lokaciji novog SPOmenika. Da dođe Orban da otvori a Vučević da mu izmeri koliko dugo će se posle toga tuširati.

Antifašistički Novi Sad će pokazati šta misli o njihovim namerama.
Smrt fašizmu – SPENS narodu!

(mojnovisad.com)