Pisac Darko Cvijetić, autor dva značajna romana postjugoslovenske književnosti o tragediji devedesetih i njenim koncentričnim krugovima koje i danas živimo – “Šindlerovog lifta” i “Što na podu spavaš”, vidi ono što danas živimo kao „prostakluk destiliran i čist kao suza“. U intervjuu za SEEcult.org, Cvijetić kao bolnu odliku današnjice apostrofira i neodgovornost, ocenjujući fascinantnim stepen tzv. „antivakserstva“, koji se u Bosni vidi kao nekakav otpor svetskoj sili.
Razgovor sa piscem iz Prijedora zapravo je počeo pričom o “slučaju Brčko”, odnosno o pozorišnom festivalu na kojem su Cvijetić i Kokan Mladenović, u znak solidarnosti sa glumicom Danijelom Štajnfeld, otkazali učešće njihove predstave “Šindlerov lift”, jer je u žiriju sedeo Branislav Lečić, koga je glumica optužila za seksualno zlostavljanje.
–Moramo početi od Brčkog, čestitati Vam, ne na hrabrosti, jer ona Vam, čini se, ne nedostaje, nego na razumevanju toga koliko je u ovom toaletikološkom regionu važno govoriti jasno i precizno, reći nešto smisleno, odgovorno, etički, sa empatijom za drugog čoveka, za odbranu smisla i logike. Iako se čini da ne bi trebalo da bude teško reći šta je dobro, a šta nije, za većinu je i to malo često previše i nedostižno. Zašto smo solidarni samo ako to ni u kom smislu ne ugrožava našu komociju? Živimo danas neku posve prostačku verziju epikurejstva…
Darko Cvijetić: Živimo prostačku verziju svega, živimo prostakluk destilovan i čist kao suza. U takvoj verziji sveta nema vremena za ubogog, ili bilo kojeg Drugog. Toaletikologija je ubistveno tačan termin, pa još toaletikološki region. A žena je ovde uvek Drugi. Svako je pozicijom žena, ako je doživljavan kao slabiji, nemoćniji… Brčko ne stiže da bude skandal, u moru skandaliteta koji se obrću jedan za drugim. Stvarnost jeste takva da se od dve žene čuva crtež na zidu. Naša komocija može biti uzdrmana upotrebom kokošijih jaja. Da bi se belanjkom još stiglo sačuvati nešto obraza. Kreč je reč naše propasti. Od kreča se čuva zid. U kreč se baca bivši predsednik nakon likvidiranja u potiljak. Nacionalna klasa je odavno u sabirnom centru ispod kreča, upravo traje turneja. Male geste ljudskosti zadivljuju: gane me do suza suseda koja nosi ručak ratnom vojnom invalidu iz susedne zgrade, koji u stanu nema ni struje, ni grejanja. Male odluke mogu biti mnogo dalekosežnije. Recimo, odlučim da deset dana SAMO slušam Betovenove poslednje gudačke kvartete. Poput šoka deluje nakon toga svaki zvuk. Samo potpuno gluv čovek mogao je ovoliko toga tišini učiniti. Ali, govorimo o malim gestama. Veliki sam pesimist postao nakon svoje pedesete godine. Nacional šovinizam, rat i kuga, u jednom polustoletnom životu je ipak previše.
–U “Nožnoj straži”, Vašoj najnovijoj knjizi objavljenoj u Srbiji, ispisujete rodoslov bola zemlje u kojoj živite, između ostalog i 70 priča od kojih svaka ima naslov “Pusta Bosna”. Je li to činjenica, ili Vaš lični osećaj geografskog prostora u kojem živite? Citirate Vima Vendersa koji kaže: “Čak i ako rešim ko sam, ostaje pitanje ko su ostali”… Ko su ostali danas u Bosni? Ko je ostao? Ima li ko da govori o svim bolovima Bosne danas? Ne samo o ratu, već i o mirnodopskom nasilju, o ekološkom otpadu iz Italije koji je tokom korone stigao do vas…
Darko Cvijetić: Pa, čini se da ni “Noćna straža” neće biti potrebna, jer neće biti nikoga. Kako čitam, naučnici predviđaju vrlo brzo nesnosne temperature, recimo na Bliskom Istoku ili severu Afrike, tako da bi migracije zbog same klime mogle početi uskoro, i napuniti pustu Bosnu nekim drugim ljudima. To uopšte ne zvuči nemoguće, niti vremenski daleko. Ne znam da je iko više od Južnih Slovena radio na svom samoubistvu. Rodoslov bola vam kazuje da su u Bosni, tzv. „ostali“ – zapravo svi. Priča o konstitutivnosti tri naroda bila je sržno pitanje rata. Etnički čiste teritorije obesmislile su same sebe neverovatnim pražnjenjem. Svi su ostali, zato niko neće ostati. Zamislite kakvi su ljudi sanjali Jugoslaviju da bi se napokon oslobodili, govorili svojim jezikom, a zamislite kakvi evo ljudi, čine sve, da ovde napokon neko dođe i učini nešto s nama.
–Kako korona markira Bosnu, ne samo njenu kulturu življenja i postojanja, već i kulturu duha i duhovnosti. Ponekad se čini da je u ljude posejan samo još jedan strah, a oni se iracionalno, mimo svake logike, bore protiv njega?
Darko Cvijetić: Strah više ili manje u Bosni, cink na strahu, taj kovid-19. Ovde je tolika opsednutnost nacijom, „mi biramo svog“, „izvorni Dejton“, „ingerencija vojske“ i sl. i to već trideset godina, ko je zločinac, heroj, oslobodilac, žrtva, na čijem je zidu veći heroj, da nikakva korona nema šanse da izbije na kakav vrh prioriteta. Umire se i to je to. Ljudi su potpuno sluđeni i reaguju poput katatoničara – sporo, kasno, brzozaboravno, beskrajno usporeno. Stepen tzv. „antivakserstva“ je fascinantan, srednjevekovni, sulud. Ljudi ovde to razumeju kao nekakav otpor svetskoj sili. Kultura duha i duhovnosti u Bosni je uvek uspevala kao slučajna kresnica, koja krvavo plati svoju kratku pojavnost. Kovid-19 trebalo je barem ljude ovde podići do svesti da virus nijednog soja nije dosad uspeo razlikovati Kineza, Engleza, Rusa, ili Srbina i Hrvata. No, uzalud, igla cepiva, kao cigla muralskog zida.
–Kako se prema koroni odnosite u pozorištu? U Srbiji su to mahom formalne mere, svugde pišu preporuke, dok ih se suštinski gotovo niko ne pridržava. Istovremeno na stadionima, političkim skupovima mera nema, tamo korona ne zalazi, samo u kulturne institucije. Nama nije bila potrebna epidemija da pokaže koliko nismo normalni. Šta je ona o nama još pokazala, što niste znali?
Darko Cvijetić: Identičan, potpuno identičan odnos prema koroni je i ovde, a kako vidimo, u celoj tzv. regiji. Zanimljiva je količina ravnodušja prema pandemiji, koju smo videli u gotovo svim bivšim socijalističkim zemljama Evrope naročito. Kad su vakcine prošle godine dolazile, bile su čuvane dugim cevima, dočekivane na aerodromima, do suza smo se zahvaljivali na donacijama, a onda – ništa. Negde u bespuću interneta sam noćas pročitao nečiju rečenicu da „nije problem u slobodi mišljenja, već u slobodi govora onih koji ne misle“. Vrlo je bolno mala količina odgovornosti koju negujemo, u svim pravcima. Za roditelje, potomstvo, svet na kojem kratkotrajno jesmo, napose za sebe same, za svoju kazanu misao. Ali, ništa nepredvidljivo. Surovost, samoživost, manjak milosti, sve sam to već video. Čovek je tužno biće. Naučio sam se ništa ne očekivati od ljudi. Čini se i Kovid-19 nije bio nimalo kratkovid!
–”Groblja nam mirišu, a bolnice smrde dok brbljamo o nacionalnom blagostanju”. Istovremeno, prostaštvo postaje “ugledni manir” sa kojim se ne polemiše. Nit’ kulture ponašanja, nit’ kulture govora, nit’ seksualnosti, nit’ kulture vožnje, nit’ jedenja, sve je dovedeno do granice neukusa, granice izdržljivosti – kažete u “Noćnoj straži”. Današnja pamet ne može uticati na prošlost, a može li na budućnost?
Darko Cvijetić: Mora, ili nas nikako neće biti. Doveli smo sebe do ruba, biološkog ruba. Vidljivo je golim okom – nestajemo! Kultura postojanja mora se revidirati. Smrad bolnice i miris groblja odjeci su pogrešne interpretacije patriotizma. Ili hrišćanstva?
–Naš život je tek koji procenat istinskog življenja, a veći deo, možda i 98 odsto prerađevina događaja koji su mediji ispekli za nas, a koji nas se u suštini i ne tiču, jer šta nas briga sa Instagrama ili Fejsbuka prepričana svađa nebitnih likova? Mediji su nam hakovali pažnju, društvene mreže su kidnapovale našu preduzimljivost, strah nam je oduzeo moć logičkog razmišljanja. Pomalo još, na slaboj lastici, na sebi držimo gaće, pitanje je do kada… Je li ekološko buđenje taj neki plamen nade, ili samo još jedna manipulacija? Gde Vi vidite svetlo?
Darko Cvijetić: Hakovanje pažnje je izvrsna sintagma, hakovanje nade, strah koji paralizuje, strah od logičnog razmišljanja. Ekološka svest je takođe buđenje socijalne osetljivosti, shvatanje važnosti biološkog poretka. Meni je vrlo interesantna terminološka zbrka – pa tako reč socijalizam još uvek izaziva zazor, a pri tom osećanje zajedništva uporno sveljudsko meša za nacionalno. Pitanje povezivanja „Južnih Slovena na neki način“, vrlo će uskoro biti pitanje opstanka, pitanje ekologije. Apsolutno ne pominjem Jugoslaviju, nego južnoslovenske radnike, recimo, u Nemačkoj, kojima su bliži turski ili alžirski radnici od nacije kojoj pripadaju. Socijalna pravda nije Kardeljev pojam. Voda je opšte dobro. Zar ne?
STUPS: Diplomatija