Nema preterivanja u onome što Albin Kurti govori. Predsednik Vučić je finansirao, podržao i orkestrirao teroristički napad 24. septembra, ocenio je profesor Univerziteta Džon Hopkins Danijel Server na peacefare.net komentarišući izlaganje premijera Kosova i predsednika Srbije pred Savetom bezbednosti UN.

Kosovska policija koju je EU želela (i želi) odgovorila je profesionalno, ubila trojicu počinilaca i sprečila da se dogodi gore.

Vašington i Brisel to znaju, ali to neće reći. Oni više vole da dozvole Vučiću da se oslobodi.

Oni mu takođe dozvoljavaju da izbegne odgovornost za nepravedne parlamentarne i lažne izbore u Beogradu 27. decembra.

Evropski parlament je pozvao komisiju za istragu. Ali do sada Evropska komisija, Savet i većina država članica drže jezik za zubima o izborima koji ne bi prošli ni u jednoj zemlji EU.

Nisu ni približni relativno slobodnim i poštenim izborima poslednjih godina na Kosovu, uključujući dva koja su postavila Kurtija na funkciju.

Ne vidi zlo, ne čuje zlo, ne govori zlo

Zašto ovaj pristup „ne vidi zlo, ne čuje zlo, ne govori zlo“ nekome ko zemlju kandidata za članstvo u EU vodi u sve bliže usklađivanje sa Rusijom i Kinom?

Mnogi mi kažu da je faktor municija koju Srbija isporučuje Ukrajini. Ali Beograd sigurno šalje isto toliko ubojnih sredstava ili drugih vojnih zaliha u Moskvu kao i Kijevu.

Podrška „stabilnosti“ je još jedno moguće objašnjenje. Ali Vučić nema održivu opoziciju, ni na liberalno-demokratskoj strani srpske politike, ni na etničko-nacionalističkoj strani.

Problem Srbije je nedostatak političke konkurencije, a ne njen višak. To je destabilizujuća sila i u unutrašnjoj politici i u odnosima sa susedima.

Internacionalci su deo problema

Nedostatak međunarodne političke snage je još jedno objašnjenje. Pregovarač EU Miroslav Lajčak je iscrpljen i na kraju kanapa.

Dijalog koji je vodio više od tri i po godine se odigrao. Beograd se više puta i glasno odrekao navodnih „pravno obavezujućih“ sporazuma postignutih tamo.

Srbija je odbila da ih potpiše u Savetu bezbednosti. Bez stvarnog napretka u de fakto ako ne i de jure priznanju, Priština odbija da stvori Zajednicu opština sa srpskom većinom koju su Lajčak i američki pregovarač Gabrijel Eskobar nerazumno postavili kao glavni prioritet.

Mnogi se nadaju da će se stvari poboljšati uz pomoć pomoćnika državnog sekretara Džejmsa O’Brajena.

Bio je na odgovarajući način otvoren prema Bosancima tokom nedavne posete Sarajevu. Međutim, nije jasno da li je spreman da podstakne Vučića oko srpskih izbora, dijaloga sa Prištinom, terorističkog napada Beograda 24. septembra ili kidnapovanja trojice policajaca na teritoriji Kosova.

Džim (O’Brajen) prepoznaje poteškoće bilo kakvog političkog rešenja i pokušava da usmeri svoje napore u ekonomskom pravcu, nadajući se da će pomoći problemu priznanja.

Pa koga briga?

Ništa od ovoga nije veliki problem, barem kako se vidi iz Vašingtona ili Brisela. Ali to nije veliki problem dok nije.

Vučić je sve ozbiljniji u nastojanjima da destabilizuje susedne zemlje iredentističkim i samoviktimizirajućim tvrdnjama u ime srpskog stanovništva.

Rusi će ga gurati u tom pravcu, da odjekne i pojača svoje tvrdnje u Ukrajini. Atmosfera u Bosni, Crnoj Gori i na Kosovu je sve napetija.

Ne bi trebalo mnogo truda da se izazove nestabilnost čak ni u sva tri, a zatim opravda kretanje srpskih tenkova da bi se lokalno srpsko stanovništvo zaštitilo od lažnih glasina o etničkom čišćenju i genocidu.

Čak i bez revanšističkih poteza prema komšijama, Vučić može da eksploatiše srpsku domaću scenu za promovisanje nasilja.

Njegove snage bezbednosti hapse i tuku neistomišljenike koji se usuđuju da se izvine za srpske zločine 1990-ih i koji su položili cveće na grob devojčice koju su ubile srpske bezbednosne snage na Kosovu.

Represija zastrašuje srpsku opoziciju i osigurava da se ne povuče od tvrdokornog srpskog nacionalizma na Kosovu.

Ona je, doduše, sklona da to ionako ne čini, ali Vučić želi da se uveri da niko ne dobije ideju o priznavanju malverzacija iz Miloševićeve ere. Kao ministar informisanja tada je bio oslonac tog režima.

Šta činiti?

Pravi pristup ovoj situaciji je prepoznati neuspeh i preokrenuti politiku. Mislio sam kada je prvi put došao na vlast, Vučić bi mogao biti momak koji će odvesti Srbiju u demokratskom pravcu.

Umesto toga, odlučio je da se ne sprijatelji sa Zapadom, već da se udruži sa Istokom. On daje dovoljno Vašingtonu i Briselu da ih spreči da ga blefiraju. Ne treba mnogo.

Vreme je da ga pozovete, glasno i jasno. SAD bi trebalo da insistiraju da se sudi počiniocima zločina od 24. septembra na Kosovu.

Kako je predložio Evropski parlament, EU bi trebalo da prekine svoje obilno finansiranje napora Srbije da se pripremi za pristupanje do novih izbora, barem u Beogradu.

Dijalog bi trebalo da se ponovo fokusira na ekonomska pitanja koja O’Brajen preferira. EU i SAD treba da prozovu korupciju na visokom nivou u Beogradu.

EU bi trebalo da ukloni „posledice“ koje je nametnula na Kosovo i da prizna napore Prištine u borbi protiv korupcije.

To bi bila politika na Balkanu dostojna tvrdnji predsednika Bajdena da podržava demokratiju, zaključuje Server.

(Danas/foto: N1)