Danas se obeležava 20. godišnjica od početka četvorogodišnje opsade glavnog grada Bosne i Hercegovine koji je 1.425 dana bio pod neprekidnom paljbom zlikovaca u uniformama JNA, srpskih paravojnih bandi i Vojske Republike Srpske, uz logističku-finansijsku i ideološku podršku državno-intelektualnog vrha u Beogradu
Tim povodom na ulicama Sarajeva u sklopu manifestacije “Sarajevska crvena linija” postavljena je 11.541 crvena prazna stolica, u znak sećanja na broj ubijenih građana glavnog grada BiH. Prema rečima Harisa Pašovića, autora i režisera manifestacije, tog će dana centar Sarajeva biti pretvoren u svojevrsni muzej opsade.
„Među stolicama će biti postavljene i male stolice koje simbolizuju ubijenu decu Sarajeva. U izlozima, s jedne i druge strane ulice će biti postavljena izložba plakata o događajima koji su se dešavali tokom opsade“, kazao je Pašović.
„Sarajevska crvena linija” je, prema Pašovićevim rečima, kompleksan događaj koji počinje u sedam ujutru u centru Sarajeva, a saobraćaj će biti zaustavljen 28 sati. „11.541 osoba neće prisustvovati koncertu jer ih je sprečio snajperski metak ili detonacija granate“, rekao je Pašović ističući da je ideju sa praznim stolicama, „koje simbolizuju prisustvo odsustva, imao jako dugo“.
Pašović je rekao da „smo dužni 11.541 ubijenom građaninu, ali i svetskoj istoriji i evropskoj civilizaciji da opomenemo na najveći zločin počinjen protiv jednog grada nakon 1945. godine“. U sklopu obeležavanja dve decenije od početka opsade Sarajeva biće održan i koncert obrađene domaće i strane muzike, a izvođači će biti poznati operski pevači iz BiH.
Početkom marta 1992. u BiH je održan referendum na kojem se većina izašlih građana opredelila za nezavisnu Bosnu i Hercegovinu. Kao odgovor sa srpske strane, na ključnim saobraćajnicama u sarajevskim naseljima Grbavica i Vrace postavljene su barikade, nakon čega dolazi do sukoba pripadnika Karadžićeve Srpske demokratske stranke (SDS) i policajaca pod kontrolom vlade Bosne i Hercegovine. Petog dana četvrtog meseca 1992. građanke i građani Sarajeva organizovali su demonstracije za mir ispred zgrade Skupštine. Studentkinja Suada Dilberović i Olga Sučić bile su prve žrtve snajperskog iživljavanja srpskih paramilitaraca nad civilima. Narednog dana granate padaju na Stari grad i repetitor na brdu Hum, a Predsedništvo BiH proglašava vanredno stanje u Sarajevu.
Od tada pa sve do kraja februara 1996. Sarajke i Sarajlije će biti na meti snajpera i pod stalnim udarima topova sa okolnih brda. Oko 50.000 ljudi je tokom granatiranja lakše ili teže ranjeno. Na Sarajevo je ispaljeno 64.490 čaura, prosečno 329 granata dnevno, a rekord od 3.777 ispaljenih granata zabeležen je 22. jula 1993. godine. Jedan od najkrvavijih od preko 1.400 dana opsade olimpijskog grada, bio je 5. februar 1994. kada su ubice sa brda počinile masakr na pijaci Markale. Od jedne granate (minobacački projektil kalibra 120 mm), ispaljene s položaja Vojske Republike Srpske na području sela Mrkovići, poginulo je 67 civila, a 197 ranjeno.
Pucanje po nenaoružanim civilima, inače, je bila omiljena zanimacija paljanskih krvnika. Podsećamo na još jedan pokolj koji su srpske snage počinile 27. maja 1992. u Ferhadiji, gde su civili čekali u redu za hleb. Tri granate iz pravca Borija usmrtile su 26, a ranile 108 građana Sarajeva.
Prema izveštajima, septembra 1993. godine 35.000 zgrada u Sarajevu bilo je srušeno, a sve ostale zgrade bile su manje ili više oštećene. Tome pripadaju bolnice, novinske kuće, industrijske zgrade, zgrade vlasti, kasarne i baze Ujedinjenih nacija. Među važnijim objektima se nalaze zgrada Predsedništva Republike Bosne i Hercegovine i Vjećnica, koja je 25. aprila 1992. godine izgorela zajedno s mnoštvom nenadoknadivih dela istorije i kulture.
Zapravo, skoro da nema zgrade u Sarajevu bez rupa od gelera. Nije bilo pošteđeno ni sarajevsko porodilište na Koševskom brdu koje je takođe nemilosrdno granatirano. Najmlađi žitelji ratnog Sarajeva nisu bili pošteđeni projektila ni kada je porodilište premešteno na kliniku Koševo. Od snajpera su se stanovnici Sarajeva štitili svime što im je moglo poslužiti kao zaklon: kontejneri, automobili, kamioni, blokovi, čak je i zavesa iz sportske dvorane “Zetre” dobila funkciju zaklona od snajperskog nišana.
Cilj opsade nije bio osvojiti grad. Cilj je bio ubiti ga. Biološki, moralno, kulturno, civilizacijski. Dovesti ga na stupanj decivilizacije koji je pripadao onima koji su rukovali smrtonosnim topovima. Shvatale su to Sarajlije te je kulturni život u gradu pod topovskom paljbom pronalazio načine da se održi. Dovoljno je reći da je u toku opsade Kamerni teatar 55 izveo 652 multimedijalna projekta, u proseku dva dnevno. U zgradi zapaljene Nacionalne biblioteke juna 1994. odsviran je Mocartov “Rekvijem”. Dirigovao je Zubin Mehta, a pevao Hose Kareras, odajući poštu poginulima Sarajlijama i poginulim širom BiH. Nešto ranije, januara 1994, operska diva Barbara Hendriks održala je novogodišnji koncert u Sarajevu, u znak solidarnosti s gradom koji ni pored višemesečnih nestašica struje, vode, grejanja i osnovnih životnih namirnica nije izgubio duh. Tako aprila iste godine grupa Sarajki i Sarajlija izvodi performans na Miljacki – u reku spuštaju splav i boce sa porukama: „Ovo nije zid! Zdravo, Evropo, mi smo svijet!“
Za to vreme na pijacama se kupovina vrši robnom razmenom. I ne samo na pijacama – od centra grada do bolnice Koševo taksista je vozio za konzervu ribe; od centra Sarajeva do naselja Otoka stizalo se za 1 litar ulja i 1 kg šećera. Na uličnom štandu sa knjigama enciklopedija se mogla kupiti za jedno jaje.
Sarajevo su tokom opsade posetili, između ostalih, književnica i aktivistkinja Suzan Zontag kantautorka Džoan Baez, pevač grupe U2 Bono Voks, generalni sekretar UN Butros Gali, Džordž Šoroš, aktivistkinja Bjanka Džeger, … U aprilu 1995. godine, grupa od 38 intelektualaca i antiratnih aktivista iz Savezne Republike Jugoslavije, u okviru Igmanske inicijative i pod vođstvom pokojnog profesora Miladina Životića, putovala je 48 sati preko Mađarske i Hrvatske, preko planine Igman, do Sarajeva koje je bilo pod teškom artiljerijskom i snajperskom vatrom od strane Karadžićevih snaga. Jedan od ondašnjih učesnika u toj akciji, pokojni Ivan Stambolić, ovako je odgovorio na pitanje zasto je odlučio da učestvuje:
“Zbog ljudi u Sarajevu i zbog solidarnosti s njima, ali takođe i zbog podrške ovdašnjim ljudima (u Srbiji) koji su bili protiv rata i uništenja grada i ljudi, kao i zbog ratnih podstrekača i profitera…ovim želim da pokažem da je patriotizam, osim ako je i humanizam, laž.”
To, ipak, nije bio stav zvaničnog Beograda koji nikada zvanično nije obeležio datum kada je počela najstrašnija opsada jednog grada u modernoj istoriji. Naprotiv, gradske vlasti glavnog grada Srbije otkrile su 24. marta 2012. spomenik svim žrtvama rata i braniocima otadžbine od 1990. do 1999. godine. Tragedija Sarajeva i odnos prema njoj odličan je primer besramnosti srbijanske vlasti koja se formalno možda promenila, ali zlokobni duh još uvek gamiže državnim institucijama i beogradskim salonima.
Delo: Kad je u Sarajevu umrla Evropa
Slovenački dnevnik Delo u današnjem izdanju posvećuje veliku pažnju godišnjici početka rata u BiH i opsadi glavnog grada Sarajeva.
„Pre dvadeset godina je u BiH počeo rat, koji je izazvao najviše krvi na području bivše Jugoslavije“, piše list i dodaje da su „Evropska unija (EU) i SAD 6.aprila 1992.godine priznali nezavisnost BiH“ dok su „srpska paravojska i JNA počeli otvorene topovske napade na opkoljeno Sarajevo“.
Dugu analizu događaja u BiH list pocinje sa „pripremama na rat koje su počele već mnogo pre“, i s time da „prva upozorenja levice da će pobeda antikomunističke koalicije, koju su činile Stranka demokratske akcije (SDA), Srpska demokratska stranka (SDS) i Hrvatska demokratska zajednica (HDZ) odvesti BiH u rat nije još niko uzimao za
ozbiljno“.
List završava analizu ocenom „kako na rat gledaju oni koji su se rodili nakon njega“, i konstatuje da školski udžbenici „novonastalih država na Balkanu dvadeset godina nakon rata odgajaju decu za buduće mržnje“.
Autor drugog teksta na istoj stranici, „Kada je u Sarajevu umrla Evropa,“ kroz svedočenja tadašnjeg programskog direktora Televizije Sarajevo Nenada Pejića, pisca Dževada Karahasana i muftije Islamske zajednice Mustafe Cerića govori kako su „evropski centri moći neprestano relativizovali bosansku krizu“.
„Evropski centri moći su neprestano relativizirali bosansku krizu i nikada nisu rekli bobu bob“, sarađivali sa Miloševićem, jer su mislili da će na taj način kontrolisati ceo Balkan.
Rat je prekinula Amerika, ali tek nakon pokolja u Srebrenici, ali BiH je prema rečima Karahasana i nakon rata „u velikoj krizi“ „jer je sa Dejtonskim sporazumom Bosni nametnuta struktura, koja ni pravno ni logično nije moguća“, a „kada neko pokuša da ga promeni, strani i domaći birokrati to brzo zaustave kako ne bi narušili ravnotežu i mir“.
Zato je „jedini mir u Bosni danas mir na grobljima“, kaže autor i završava da i „groblja neprestano prekopavaju tako da ga više nema ni tamo“.
Kučan: Milošević i Tuđman vodili rat protiv BiH
Milan Kučan, bivši predsednik Slovenije i jedini preživeli čelnik nekadašnjih šest republika Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, izjavio je da pre 20 godina „nije počeo rat u Bosni i Hercegovini već rat protiv Bosne i Hercegovine“.
Kučan je za današnje izdanje Dnevnog avaza rekao da je međunarodna zajednica na vreme mogla sprečiti katastrofalne posledice, ali da on nijednog trenutka nije sumnjao da će BiH opstati i ostati nezavisna država.
„Ja sam mislio da treba odmah intervenisati i tražio sam, ne samo ja nego i drugi iz slovenačkog rukovodstva, kanale prema međunarodnoj zajednici da im kažemo da na vreme intervenišu. Mi smo naslućivali da se to neće završiti samo na snajperima, već da će to imati strahovite posledice. Nažalost, Srebrenica je samo stravični, krucijalni završetak“, rekao je Kučan.
Dodao je da je znao da će BiH najviše stradati „za vreme procesa raspadanja Jugoslavije, i to zbog ignorisanja međunarodne zajednice i nerazumevanja pravih uzroka raspada“.
„To je bio rat protiv BiH. On jeste kasnije dobio neke karakteristike etničkog sukoba, ali je, ustvari, to bio rat protiv BiH zasnovan na neostvarenom dogovoru između Miloševića i Tuđmana o podeli BiH“, rekao je Kučan.
Prema njegovom mišljenju, Dejtonski sporazum prekinuo je rat, ali je priznao njegove rezultate, zbog čega bi trebalo ponovo doći do dogovora o zajedničkom življenju, „što bi moglo da zameni delove Dejtonskog sporazuma koji su BiH doveli do života poput onoga u ludačkoj košulji“.
“Razglednice iz opsade Sarajeva” stižu posle 20 godina
Povodom 20 godina od pocetka opsade Sarajeva i rata u BiH, aktivistkinje i aktivisti Inicijative mladih za ljudska prava (Inicijativa) će danas ispred restorana „Ruski car“ u Knez Mihailovoj ulici u Beogradu deliti „razglednice iz opsade“.
Dvadeset godina nakon početka najduže opsade jednog glavnog grada u istoriji, u Srbiji se i dalje ćuti i veoma malo zna o onom što se dešavalo u Sarajevu od 1992. do 1995. godine, navela je Inicijativa u saopštenju za javnost.
Rezultat ćutanja i nedostatka javne osude zločina su mladi kojima su optuženi i osuđeni za ratne zločine heroji, koji su spremni da mrze „druge“ iako o ratnim dešavanjima znaju malo, piše u saopštenju.
Florans Artman Karlu Biltu: Ne zaslužujete da budete u Sarajevu
Bivša portparolka Haškog tužilaštva Florens Artman (Florence Hartmann) danas je javno pred građanima Sarajeva, švedskom ministru spoljnh poslova Karlu Biltu (Bildt) rekla da ne zaslužuje da danas, na 20. godišnjicu početka opsade, bude u prestionici BiH.
„Zašto ste danas došli? Kada ste mogli nešto da učinite, tada ste govorili da je Milošević dobar momak. To piše i u transkriptima. Zašto ste uopšte došli na obeležavanje početka opsade Sarajeva? Vi ste mogli sprečiti da u Sarajevu i BiH ne bude ovoliko žrtava“, rekla ja Artman švedskom ministru koji je okrenuo leđa i ignorisao je.
Njenom pitanju Biltu pridružio se i britanski novinar Ed Vulijami (Vulliamy).
Hartmanova i Vulijami su rekli da „Bilt ne zaslužuje da danas bude ovde“.
„On svojom politikom, kao predstavnik svoje države i Evropske unije, nije uradio ništa da se skrate muke i Sarajeva i cele BiH. Ja sam slobodna građanka Evrope, ja imam pravo da mu kažem i on ima pravo da nastavi da bude tu“, dodala je bivša portparolka Haškoga tužilaštva.
Novinar Vulijami je kazao da „svi znaju da je trogodišnje krvoproliće tolerisala diplomatska zajednica“ i dodao da Biltu nije mesto ovde „osim ako se nije došao izviniti iz dubine srca ljudima u Bosni i duhovima žrtava“.
Karl Bilt je bio učesnik pregovora o okončanju rata u BIH, u svojstvu specijalnog izaslanika Evropske unije za bivšu Jugoslaviju. Na suđenju u Hagu je govorio u korist bivše predsednice Republike Srpske Biljane Plavšić koja je osuđena za ratne zločine.
(Autonomija/E-novine/Beta)