Spin o vraćanju obaveznog vojnog roka, redovna aktivnost koja s vremena na vreme služi za upoređivanje pišica aktuelnog resornog ministra i „vrhovnog komandanta“ u odnosu na zemlje regiona, ponovo je aktuelizovan. Svaki put kad se ta priča stavi na dnevni red uslede šizoidni naslovi o tome kako, s jedne strane Srbija ima najjaču vojsku u regionu kojoj niko ništa ne može, a sa druge strane kako nam svi rade o glavi pa moramo da se branimo.

Ministar vojni naljutio se na komentare kako će opet samo sirotinja ići u vojsku pa je uz salvu uvreda poručio da će odluka o vraćanju redovnog vojnog roka, ako bude doneta, važiti podjednako za sve. Moguće je da nije primetio tokom svog vojnog roka ali da, sirotinja zaista ima drugačiji tretman. U prvih osam meseci kod kuće bio sam samo dvaput, dok su mamini i tatini bogataški sinovi slabo koji vikend bili u kasarni. Još su bili pošteđeni straže, šljakanja za vreme popodnevnog odmora, niko od njih nije stradao zbog unošenja alkohola u kasarnu, zbog izlazaka noću „preko žice“, tuširali su se kad god su hteli u komandi ili ambulanti, rečju, osetili nisu vojsku.

Inače, ko god želi, u Srbiji je slobodan i danas da bude vojnik: „Nakon Odluke Narodne skupštine Republike Srbije o obustavi obaveze služenja vojnog roka, dobrovoljno služenje vojnog roka sa oružjem u Vojsci Srbije omogućava se pod uslovima propisanim zakonom: regrutima, ženama, licima u rezervnom sastavu koja su izvršila civilnu službu ili odslužila vojni rok bez oružja. Služenje vojnog roka sa oružjem u Vojsci Srbije izvršava se u centrima za obuku Vojske Srbije“, stoji na sajtu Vojske Srbije. Al’ naš narod voli prisilu, pogotovo kad neko drugi nešto mora.

Kako priča o ponovnom vraćanju obaveznog vojnog roka nije postigla predviđeni cilj, Ministarstvo odbrane obznanilo je da je u saradnji sa Ministarstvom prosvete, nauke i tehnološkog razvoja pokrenuta realizacija nastave za fakultativni predmet „Osnove sistema odbrane Republike Srbije“. Predmet je namenjen učenicima trećeg i četvrtog razreda srednjih škola, a časovi bi trebalo da počinju intoniranjem himne Republike Srbije „Bože pravde“, što ima za cilj „jačanje patriotskog duha i identifikovanja mladih sa svojom zemljom“. Ne rekoše hoće li je nastavnik intonirati sa sopstvenog ili će u tu svrhu dobiti službeni maskirni telefon?

– Cilj je naučiti ih o osnovnim stvarima o našoj vojsci, o tome kako ona funkcioniše, kako je organizovana, ali ne samo to, već i o važnim stvarima koje se tiču tradicije i istorije naše vojske – rekla je na TV Pink Stefanovićeva saradnica. Nedoumica je da li Stefanovićeve reči znače da će lektira iz ovog predmeta biti iz edicije „Ratnik“ Ministarstva odbrane, u kojoj osuđeni ratni zločinci pravdaju svoja nedela? Ili će učenici konačno čuti kako se to hladnjače pune leševa volšebno nađu više stotina kilometara od mesta zločina, na policijskom poligonu? Hoće li biti upoznati sa tačnom metodologijom kojom je izračunato da se u Srebrenici nije dogodio genocid već stravičan zločin? Ili će srednjoškolska mladež konačno saznati nešto o tragičnoj sudbini dvojice vojnika u Topčiderskoj kasarni? Dragan Jakovljević i Dražen Milovanović stradali su u miru, u svojoj zemlju, nakon što su pozitivno odgovorili na plavu kovertu s porukom „Otadžbina te zove“. Ili kako to odlikovani vojni piloti postaju pijanice i nesposobnjakovići kad poginu u miru, nakon što su ih ugrozili političari vazda žedni političkih poena? Hoće li jedan čas biti posvećen Srđanu Aleksiću? Onom koji je poginuo od srpske ruke dok je štitio prijatelja muslimana? Hoće li učenicima biti objašnjeno da smo okruženi zemljama članicama NATO alijanse koja nas je jednom već polupala zbog kurčenja ili će učiti da je Kumanovski sporazum istorijski poraz tog saveza?

Ima ona slika (kasnije je izlivena i skulptura) „Birthmachine“ – švajcarskog umetnika H.R. Gigera, širokom auditorijumu najpoznatijeg po ksenomorfu iz kultnog filma Osmi putnik (Alien) za kojeg je dobio i Oskara. Pomenuto delo, ako se ne sećate, prikazuje presek mehanizma pištolja u čijoj cevi se nalazi beba-metak dok ih još nekoliko istovetnih u okviru čeka svoj red. Iako je autorova zamisao bila da prikaže kako je najveća opasnost za našu civilizaciju prenaseljenost planete, njegovo delo sa malecnom korekcijom predstavlja upravo ono što nam poslednjih 30 godina serviraju predstavnici vlasti nametanjem svog nacionalističko-militarističkog svetonazora.

Umesto „Birthmachine“ valjalo bi prilagoditi naslov u „Warmachine“, a ostalo bi sve ostalo upravo onako kako oni žele – žene su potrebne samo za rađanje beba-metaka, jer je to jedini način da se jednom nekad, u njihovim somnabunalnim maštarijama, konačno okupi „srpski svet“. Rat je jedina konstanta srpskog nacionalizma protekle tri decenije. Dobra vest je da se uprkos neverovatnoj militarizaciji društva, uprkos prisustvu brojnih paravojnih organizacija u javnosti, prava vojska očigledno suočava sa slabim interesovanjem pa pokušava da putem školskih propovedi upeca kojeg lakovernika. I da, dobro je što nećemo imati priliku da nam se mržnja koju vlast žustro širi van granica ponovo olupa o glavu kao 1999. A to što će nečiji snovi ratni ostati neispunjeni, pa tome treba svi normalni da se radujemo.

(Autonomija)