Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija ne postoji od 1992. godine, preciznije – pokojna je 28 godina i 11 meseci. Pa ipak, prethodnih desetak dana bila je življa nego ikad. Dobro, možda reč življa ne oslikava baš najpreciznije pominjanje pokojne nam države u javnosti, ali definitivno je bila prisutnija nego ikad.

Film „Dara iz Jasenovca“ i smrt Đorđa Balaševića, između ostalog, upotrebljeni su kao regionalni izgovor za šutiranje leša pokojne SFRJ. U prvom slučaju insistiralo se na tome da se u „tamnici naroda“ ćutalo o Jasenovcu i ustaškim zločinima, da su skrivani, dok je u drugom slučaju podsećano na Balaševićevo antisrpstvo, izdajništvo, šovinizam i to koliko je i kada koga uvredio i mrzeo. Iako je i jedno i drugo lako i brzo osporeno, danima je još trajalo to šenlučenje koje se na kraju svelo na ono što mu je i bio primarni motiv – pljuvanje Jugoslavije, podsmevanje jugonostalgiji i dodatna revizija prošlosti.

Poznato je da je SFRJ Babaroga, Sendmen, avet ako baš hoćete, kojom ekstremni nacionalisti plaše sopstvenu decu pred spavanje. Ovoga puta poklopila su se dva događaja koja su omogućila da njihova mantra bez naročitog truda prodre u mejnstrim. Ironijom sudbine, pokojna SFRJ je uzvratila šamarčinom, takoreći mrziteljima je zavukla jednu vaspitnu. Jer, kako drugačije tumačiti masovne javne skupove kojima se danima od kantautora sa Salajke opraštao „region“ na potezu Vardar-Triglav-Đerdap-Jadran, što je izazvalo dodatnu anksioznost patriJota?

Elem, čitava halabuka zamaskirala je dve priče koje u pomenutoj exdržavi najverovatnije ne bi bile moguće. Prvo je vojvođanski premijer Igor Mirović uručio predstavnicima 24 lokalne samouprave ugovore za finansiranje i sufinansiranje infrastrukturnih projekata u oblastima saobraćajne infrastrukture, vodosnabdevanja i zaštite voda, lokalnog i regionalnog ekonomskog razvoja, osnovnog obrazovanja i vaspitanja i razvoja sporta, vredne oko 3,3 milijarde dinara. Jedan od dobitnika jeste i Zrenjanin, kojem je namenjeno čak 250 miliona dinara za realizaciju druge faze rekonstrukcije Gradskog stadiona u Karađorđevom parku. Ček’, šta? Da, dobro ste pročitali – Zrenjanin, u kojem zabrana korišćenja vode uskoro dostiže punoletstvo, i u čijoj je fabrici vode krajem prošle godine zabeležena eksplozija u kojoj su povređena dvojica radnika, dobija pare za stadion? Inače, na prvu fazu je još 2019. godine spiskano 200 miliona dinara združenih pokrajinsko/lokalnih sredstava. Dakle, nepuna četiri miliona evra bačena su na stadion jer je neko procenio da Zrenjaninci nisu žedni? Ili zato što je uveren da će ćutati i dalje uprkos svemu?

Drugi slučaj tiče se vazduha u pomenutom gradu, a odnosi se na pokušaj nadležnih da sakriju javnu raspravu o „Studiji procene uticaja na životnu sredinu za potencijalno ekološki opasni pogon mikser postrojenja u budućoj fabrici guma „Linglong“ u Zrenjaninu“. Sedamdesetak zainteresovanih građana, uprkos volji i želji da se čuje i njihov glas, na kraju je ostalo ispred zgrade Pokrajinskog zavoda za zaštitu prirode, jer u skladu sa epidemiološkim merama nije bilo moguće (ili nije bilo želje) da se obezbedi dovoljno mesta za sve njih. I tako je javna rasprava, čini se baš onako kako je i zamišljeno, postala nejavna nerasprava. U Novom Sadu, gde je održana, zadovoljavajućih prostora ima poprilično pa je više nego jasno da je jedina namera bilo fingiranje učešća javnosti u razgovoru o toj izuzetno važnoj temi koja prevazilazi grad Zrenjanin. Stručnjaci upozoravaju na potencijalne ozbiljne opasnosti, a nadležni skrivaju detalje investicije iz Kine. To je sad već uobičajeni manir da se poslovi od samog početka prekrivaju velom misterije i gde niko mimo potpisnika nema validne informacije. A ovde je opasnost itekako realna. Zagađivač će da se baškari bez kontrole na najplodnijoj poljoprivrednoj zemlji, nadomak rezervata prirode.

Kakve sad ovo veze ima sa državom s početka teksta? Možda nikakve, osim što je u toj „strašnoj“ zemlji Zrenjanin bio među najrazvijenijim industrijskim gradovima, dok u ovoj „slobodnoj“ nema ni pijaću vodu, a uskoro ni vazduh. U toj zemlji su vojvođanska administracija i institucije poput pomenutog zavoda za zaštitu prirode radili u korist pokrajine i građana koje su predstavljali. Ono što današnja vojvođanska vlast radi najobičnija je sprdnja, da se ne bakćemo sad sa eufemizmima. Vlada AP Vojvodine se u doba SFRJ suprotstavljala pogubnim idejama iz Beograda, a ideja da fabriku guma staviš u srce plodnog atara jeste pogubna, i bila prva na braniku interesa građana. Bila je, u neku ruku, avangarda u vođenju javnih poslova, dok je ova današnja najobičnija poslušnička ispostava iz koje ne sme da se digne glas ni kad se ostaje bez vode, zemlje i vazduha. Da li toliko mrze bivšu zemlju da nas sprečavaju da se sećamo kako je nekad moglo bolje?

Odgovor na pitanje kako smo došli do ovoga danas mogao bi biti i odgovor na pitanje kako ćemo dalje. Uspostavljanje tačne dijagnoze prvi je korak ka ozdravljenju. Problem je što nema onih koji bi tu dijagnozu mogli da uspostave, a zatim precizno sprovedu ceo tok lečenja. Hoće li se prvi probuditi oni čiji grad nosi ime narodnog heroja Žarka Zrenjanina? Hoće li se poput njega suprotstaviti nadmoćnom neprijatelju? Hoćemo li im pomoći u tome? Ili ćemo ćutke pristati na to da pored vode i vazduh kupujemo u prodavnicama, čekajući da na akciji uzmemo povoljno više porodičnih pakovanja?

(Autonomija)