Pred Višim sudom u Beogradu danas je trebalo da se nađu stanari tamošnjeg naselja Stepa Stepanović, jer su se pobunili protiv kršenja zakona od strane Srpske pravoslavne crkve i gradskih organa, a na sud ih je oterala upravo SPC. Poznat vam je slučaj – građani su se udružili u borbi protiv izgradnje pravoslavnog hrama, koja je započeta nelegalno, a nadležne službe izdale su sve potrebne dozvole nakon što je parcela protivzakonito dodeljena SPC-u u navodnom procesu restitucije, iako nikada nije ni bila u njenom vlasništvu.

Građani su se pobunili jer im se nameće crkva umesto doma zdravlja, vrtića i škole koji su im prethodno uračunati u cenu stanova. Pored tužbe protiv sopstvenih vernika, nezabeležene u novijoj istoriji, nervoza u Patrijaršiji se manifestovala i uvredama na račun stanara kojima je poručeno da su gori od Turaka, a nazvani su i bogoborcima.

Friška vest je i da je, uz blagoslov Eparhije niške, u selo Rakita stigla donacija u vidu montažne crkve, čemu se meštani protive jer ih niko nije pitao ni da li im treba ni gde će je postaviti.

Opština Temerin započela je prošle godine izradu idejnog projekta obnove „Starog parka“, što je ponovo pokrenulo priču o izgradnji hrama pravoslavne crkve u njemu, iako je u pitanju spomenik prirode. To je obnovilo polemike (2015. godine je već jednom sprečena takva ideja) oko toga je li opštini potrebnija šesta crkva ili bilo šta drugo, recimo kanalizacija. Crkva je, naravno, odbila dve druge ponuđene lokacije.

Stariji će se setiti i nekadašnjeg vladike Artemija iz Eparhije raško-prizrenske i čitavog zamešateljstva sa njegovom firmom „Rade neimar“, koja je nestručno izvodila građevinske radove na obnovi pravoslavnih hramova na Kosovu. Morao je da reaguje i tadašnji Artemijev šef, patrijarh Pavle, tražeći gašenje sporne firme, između ostalog, zbog nenamenskog trošenja novca.

I građani Banja Luke umalo su osetili blagodeti pravoslavnog urbanizma. Naime, nakon prvobitnog neuspeha, 2016. godine su izvojevali pobedu protiv SPC koja je htela da u naselju Borik izgradi hram na zelenoj površini s dečjim igralištem. Pošto su lokalni političari i ovde izašli u susret crkvi, a ne onima koje makar formalno zastupaju, građani su se samoorganizovali, prikupili 5.000 potpisa, inicijativu prosledili u gradski parlament, a zatim, zahvaljujući blizini izbora, uspeli da nateraju političare da je usvoje. Osim što su sprečili gradnju hrama SPC na silu i odbranili zelenu površinu i igralište, osvojili su i pravo da odluče gde će se hram graditi, ako gradnje bude.

Ove godine u Jekaterinburgu se, nakon ozbiljnih protesta građana koji su podrazumevali i sukobe s policijom, odustalo od izgradnje katedrale Ruske pravoslavne crkve u, nikad ne biste pogodili, parku! Građani nisu bili protiv izgradnje crkve, već protiv njene izgradnje u parku, otimanja zelenila i kršenja zakona. To nije smetalo Ruskoj pravoslavnoj crkvi da ponašanje građana nazove „antireligijskim“, i tako demonstrira svoju nadaleko poznatu hrišćansku ljubav (prema nekretninama).

Da ne bude da su „naši“ najgori, pokazuje i primer iz Zagreba. Tamošnja „braća po Hristu“ planirala su da postave crkvu, neverovatno ali istinito, u parku. Isti je scenario, samo imena lokaliteta drugačija – park je na Trnjanskoj Savici, crkva je katolička, a gradonačelnik na njenoj strani zove se Milan Bandić. Nakon pobune građana, peticije i protesta crkva se neće graditi u parku, već nedaleko od njega.

Dakle, političari i crkveni velikodostojnici nalaze se, i tako će verovatno biti i ubuduće, na istoj strani, suprotstavljeni svojim biračima/vernicima, misleći samo na sopstveni boljitak i profit. Jer sveštenicima, kao ni političarima, nikako da do svesti dopre da su oni tu zbog građana, a ne obrnuto. I kao što je političar niko i ništa bez svojih birača, tako ni crkva ne postoji bez vernika. Nju ne čine prazne zgradurine i kasta ljudi sumnjivih moralnih i higijenskih ubeđenja.

Ako vas je jako pogodilo prethodno napisano, predlažem da preispitate svoju veru. Jer, ako ste na strani onih koji krše zakone, koji se ne pridržavaju sopstvenih učenja o pravednosti, skromnosti i čovekoljublju, i ako mislite da bi neko u XXI veku trebalo da bude nedodirljiv uprkos tome što mu između propovedanja i delanja zjapi bezdan, onda ni sami niste dobar hrišćanin. Bez obzira na krstaču na retrovizoru ili narukvicu „the best of svetaca“ oko vašeg zgloba.

Ako, pak, osećate bes zbog toga što su vašim „duhovnicima“ od sreće i kvalitetnog života sopstvenog „stada“ preči kvadrati i novac, onda smo svi zajedno na dobrom putu. Jer crkvu čine vernici, a vaš bes i kritika bi mogli da velikodostojnike odvojene od stvarnosti nateraju na put istinske vere. Da umesto ljubavi prema zločincima koju neskriveno promovišu, svojim vrlinama, skromnošću i učenošću budu glas razuma i utehe svima, pa i neverujućima.

Rešenje je, dakle, pojačati zdrav razum i hrabrost na najjače. Prethodni primeri dokazali su da je dovoljno svega nekoliko pojedinaca sa ispravnim stavom i hrabrošću da se suprotstave i odjednom se simfonija politike/crkve/kapitala rasprši poput mehura od sapunice. To što je previše mehura koje moramo raspršiti, druga je tema.

(Autonomija)