„To što je uradio bivši šef BIA je krajnje neprofesionalno i nedopustivo u profesionalnim obaveštajnim odnosima. Inače, zamislite da se bivši šef FSB-a sastaje sa Navaljnim. Znate kako se to rešava u Rusiji, pa, to se rešava u Rusiji tako što te više nema, jer to se ne radi“, izjavio je nedavno tokom skupštinske rasprave narodni poslanik Srpske napredne stranke Nebojša Bakarec. Njegov kolega Aleksandar Martinović je bio direktniji, optužujući nevladine organizacije i medije da su deo grupacije koja je planirala da izvrši državni udar i ubije Aleksandra Vučića, i poručio im “za našu decu šaljemo jasnu poruku i domaćoj i stranoj javnosti da ćemo sve te koji su sami sebe stavili u tu vreću da udaramo po toj vreći najsnažnije dok je ne pocepamo.”

Ove izjave bile su kulminacija višednevnih obračuna poslanika skupštinske većine s onima čijim pisanjem i radom nisu bili zadovoljni.
Pomenute izjave, uz još nekoliko narodnih poslanika Vladimira Orlića i Marka Atlagića, profesora koji ne ume da čita, završile su u prijavama Administrativnom odboru Narodne skupštine. Na njegovom čelu se, gle čuda, nalazi baš taj isti Aleksandar Martinović, ali budući da je u pitanju osoba „od visokog moralnog integriteta“ teško da je taj razlog bio ključan za odbacivanje svih prijava, inače prvih koje su podnete na osnovu novog Kodeksa ponašanja narodnih poslanika. „Udaranje po vreći dok se ne pocepa“ za Martinovića je metafora, dok Bakarec smatra da masovne prijave imaju za cilj da „zastraše poslanike“ i poručuje: „ne može niko da nam zabrani da u političkom govoru koristimo metaforu, simboliku, hiperbolu“.

Šta bi se desilo kada bi neko, recimo, napisao ili rekao da su naprednjaci tokom svoje vladavine u vreću sa sobom sakupili najgori šljam i talog društva, te da “za našu decu šaljemo jasnu poruku i domaćoj i stranoj javnosti da ćemo sve te koji su sami sebe stavili u tu vreću da udaramo po toj vreći najsnažnije dok je ne pocepamo”? Ili da, na primer, nekog poslanika neko podseti kako je ranije bio u jednoj stranci, da je sada prebegao u drugu, da je uvek na strani vlasti i jačeg, protiv nemoćnih i slabih. „Znaš kako se to rešava, kad nemoćni ustanu, ima da te nema“, zaključio bi, recimo, taj neko. I šta onda? Da li bi na sudu bio dovoljan dokaz tumačenje Administrativnog odbora? Da li bi sud prihvatio da je prva tvrdnja metafora, a druga hiperbola gde se zapravo mislilo na to da nakon izbora tog poslanika ima da nema u poslaničkim klupama?

Ili kad bi neko ustvrdio kako današnja Srbija neodoljivo podseća na Nemačku iz tridesetih godina XX veka? Da li bi sud prihvatio objašnjenje da je reč o simboličnom izjednačavanju jer je i Hitler neumorno gradio stotine kilometara autoputeva? Da li bi isto posvedočio i trust mozgova iz Administrativnog odbora – naprednjačka ekipa Aleksandar Martinović, Darko Laketić, Luka Kebara, Marijana Krajnović, Viktor Jevtović, Sandra Božić, Ivana Nikolić, Adam Šukalo i Veroljub Matić, zatim Uglješa Marković i Dijana Radović iz Socijalističke partije Srbije, Branimir Jovanović iz Socijaldemokratske partije Srbije, te exDSS Željko Tomić, sada bez jasno naznačene stranačke pripadnosti? Ili bi u ovom slučaju volšebno progledali i u izrečenom prepoznali pretnje?

Čini se da su se SNS-ovci ovoga puta malo preigrali, kampanja naprednjačkog bezobrazluka, pretnji i napada čula se čak do Evrope i završila je u izveštaju Evropskog parlamenta. Zbog toga je AV danima besneo. Zbog izveštaja, ne zbog postupaka svojih poslušnika. Premijerka je hitro ustvrdila kako je Vlada Srbije „mnogo radila na slobodi medija“, ali joj je promaklo da su novinarska udruženja napustila Radnu grupu za zaštitu i bezbednost novinara.

Jasno je da je cilj poslanika SNS da zaplaše sve one koji ih kritikuju i ukazuju na njihov nerad, manipulacije i ostale marifetluke. Dodatno se obračun s neposlušnima odnosi i na one kolebljive, one koji se ne slažu sa vlašću ali se i dalje boje da javno dignu glas.

Bilo je tokom ljudske istorije mnogo tih koji su mislili da su nedodirljivi, da bi pod vešalima, giljotinom ili pred raspomamljenom ruljom shvatili da ipak nisu. Jedan naš takav je skončao u pritvoru čekajući doživotnu robiju. Aktuelni se povezao sa sebi sličnima u regionu, mada se i to društvo polako kruni. Tako je jedan severnjak nedavno pružio utočište kolegi južnjaku. A južnjak je godinama vodio armiju beskrupuloznih nikogovića kakav je i sam. Njegovi su imali sve, razbacivali se parama, gradili basnoslovno skupe i ružne megalomanske spomenike, prisluškivali političke protivnike i građane, muljali i otimali, napravili privatnu državu.

Građanima je onda prekipelo, poslali su ga u istoriju, a nova vlast na robiju. Iznenađena, ta ništarija, čuj mene Grujevski, ništarija, je pobegla ko poslednji bednik – u gepeku službenog vozila – završivši kod „starijeg brata“ Orbana. Za sada je izbegao kaznu, ali poenta priče na koju bi uvažena gospoda članovi Administrativnog odbora i ostali jurišnici trebalo posebno da obrate pažnju jeste da je pobegao SAM. Za njegove saradnike, čak ni najbliže, nije bilo mesta u gepeku. Ali se zato baš zgodno našlo sasvim dovoljno mesta u makedonskim institucijama zatvorenog tipa.

(Autonomija, foto: Otvoreni parlament)