Srpska napredna stranka je u novosadskom Spensu, onom što je jedva pretekao naprednjačkom urbicidu, obeležila jedanaestu godina postojanja. Predsednik SNS i cele Srbije Aleksandar Vučić, pored evociranja uspomena na radikalske godine, ocenio je da je njihov najvažniji zadatak u budućnosti da se mladima omogući „srpski san“.

– Treba da im omogućimo da imaju stan i automobil, a ne da rasipamo našu decu po celom svetu, a i da molimo one koji su napustili Srbiju da se vrate. Moramo da se borimo za te uslove – rekao je preCednik. Nedavni podaci Evropskog statističkog zavoda pokazali su da godišnje iz Srbije, glavom bez obzira, pobegne oko 51.000 uglavnom mladih ljudi.

Baš čudno kako je pored svih uspeha po duing biznis listama, jačanja ekonomije i vojske, sportskih rezultata, umetničkih i naučnih dostignuća koja nam je lično podario, propustio da pomene svoje zasluge i za taj rekord. Mladi, i ne samo mladi nego čitave porodice, pobegoše od Vučićevog zlatnog doba, od Samo Što Nije plate od 500 evra, beže iz balkanskog ekonomskog tigra i ne osvrću se. Nije pojasnio ni da li će za taj „srpski san“ biti potrebna neka kotizacija u vidu članske karte njegove partije ili će biti omogućen svim mladima?

Vučićev stav o mladima koji odlaze izgleda nije dobro razumeo ni njegov predsednik opštine Plandište Jovan Repac. On je, naime, mlade koji beže iz Srbije ne bi li imali život iole dostojan čoveka, optužio da su „plaćenici, otišli kod svojih nalogodavaca na treninge, sve sa ciljem da Srbiji naškode“. Da, medicinska sestra koja je grbačila ovde za nepunih 300 evra, otišla je u Nemačku da pere dupeta matorcima za 2.000 evra, a sve sa ciljem da naškodi Srbiji! Ili građevinac koji je radio na visini bez zaštitne opreme i lekarskog pregleda, za mizeriju, bez radnog vremena, kojeg je za života zadesila makar jedna tragična smrt kolege, pobegao je put EU da sa šlemom, precizno definisanim radnim zadacima i ozbiljnom platom prkosi Srbiji. I svi ostali, a nema profesije iz koje ljudi ne odlaze, isto to rade – po cele bogovetne dane samo škode Srbiji.

Mladi ljudi su širom Srbije postavljeni na ozbiljne pozicije zbog jedne jedine sposobnosti – poslušništva. Već imaju te automobile i stanove o kojima njihov predsednik priča. Imaju ih i njihove supruge, braća, kumovi, pa čak i ljubavnice. Imaju i privatne firme, privatne vojske koje štite poslovanje tih firmi, imaju plaćena putovanja na egzotične destinacije, deca im se školuju diljem sveta o tuđem trošku. Jedu jela čije nazive ne umeju pravilno da izgovore. To je taj „srpski san“.

Repac je upravo jedan od njih – rođen je 1988. godine i ne pamti kako se živelo u uređenoj zemlji. Vukao je kanticu po pesku u vreme dok mu je preCednik bio Šešeljev potrčko i huškao na rat. Nakon završenog Fakulteta za poslovne studije (izvor sajt opštine Plandište) zaposlio se u opštinskoj upravi, a zatim izmenjao par funkcija u lokalnom javnom preduzeću, da bi sa 28 godina zaseo u stolicu predsednika opštine. Dakle, kao i njegov šef, Repac nema ni dana radnog staža mimo budžeta. Nije morao da radi za nekog gazdu koji živi „srpski san“ i ne plaća svoje radnike ni za redovan rad, a kamoli za prekovremeni. Nije morao da radi bez zdravstvene knjižice, bez staža, bez vikenda i godišnjeg odmora. I naravno da je njemu dobro.

Repac iz Plandišta, i hiljade drugih Repaca diljem zemlje, žive svoj „srpski san“ zaštićeni članskim kartama kao beli medvedi. Oni, vređaju i ponižavaju, brecaju se na sve koji ne žele da budu deo tog taloga, te kaljuge. Oni su primorani da smišljaju bedne izgovore poput njegovog, da se ljudi ne bi zapitali kakvo je to blagostanje od kojeg se beži u nepoznato? Istovremeno, on je i bahat i ljut, jer zna da za tako nešto ne bi smogao snage, jer ne zna kako je biti nezavisan, bez obzira na cenu očuvati svoje dostojanstvo i reći ne bahatosti, bezobrazluku, teroru nesposobnih. Svestan je da ovakav život bez slepe lojalnosti vođi ne bi nikad imao.

Dok mladi ne stignu na red, čini se da će u „srpskom snu“ ipak najviše uživati stari poput bivšeg predsednika Tome Nikolića i Dragice mu. Ne izlaze iz vile sa Dedinja, nisu im srušene bespravno izgrađene vikendice, niko više ne poteže pitanje njegove diplome niti Dragičine fondacije. Slično žive i brojni drugi funkcioneri koji bi, da je pravne države, davno bili po zatvorima što zbog huškanja i ratnih epizoda, što zbog malverzacija za vreme gradonačelnikovanja i vršenja drugih javnih funkcija, što zbog gaženja ljudi kolima i, generalno, bahatog arčenja javnih resursa.

Očigledno je da će građani nenaprednjačke veroispovesti morati da sanjaju neke druge sne jer posle prvog, koji jedva da smo preživeli, očigledno stiže novi ešalon nesposobnih, nepismenih, pokvarenih, bahatih i odrpanih koji bi trebalo da se iz zajedničke kase uljude, obogate i zadovolje. Jer, šta drugo očekivati od onih kojima je „srpski san“ da imaju automobil i stan, a ne uređenu i prosperitetnu državu koja brine o svojim građanima? Koja svima pruža jednaku šansu? Ono što ih ne brine, a trebalo bi, jeste pitanje hoće li pre ostvariti „srpski san“ ili će Srbije nestati? Jedini pravi „srpski san“ zapravo je onaj u kojem nestaju oni.

(Autonomija, foto: pixabay)