Pogledao sam „Džokera“ sa zakašnjenjem. S projekcije tužne sage o Arturu Fleku izašao sam sa pomešanim osećanjima. Dva su bila preovlađujuća – prvo je bes zbog činjenice da je sala bila puna dece od 12 ili 13 godina koja su radila ono što deca u tom uzrastu rade – sve osim gledanja filma; drugo je strah jer je paralela Gotama i Srbije danas neverovatno precizna. Bes zbog prve činjenice upotpunilo je i to što sam se, po prvi put u životu, za trenutak pretvorio u onog čiču koji ućutkuje druge za vreme projekcije. Doduše, samo sam se jednom proderao, ali baš glasno, toliko da sam i sebe samog iznenadio.

Besan sam bio zapravo zbog toga što me je u pažljivom praćenju filma konstantno prekidalo nekoliko pitanja – kako ta deca razumeju film i da li su uopšte u stanju da ga razumeju na pravi način? Zašto su ih roditelji uopšte pustili u bioskop? Iz ličnog iskustva mogu da posvedočim o potpuno različitim utiscima nakon gledanja filmova sa 13 ili 22 ili 35 godina. Životno iskustvo drastično utiče na razumevanje kompleksnih i slojevitih priča poput ove, ali istovremeno ovakve priče utiču na razvoj tog iskustva. U pravo vreme razvoj ide u pravom smeru, a u pogrešno vreme…

Kjubrikov „Full metal jacket“, kod nas poznatiji kao „Bojevi metak“ gledao sam sa 13 ili 14 godina. Naravno da za mene u navedenom uzrastu taj film nije mogao da se poredi sa ostalim filmovima s vijetnamskom tematikom, onim u kojima Čak Noris ili neki drugi zajebani marinac s drugarima razbija „Čarlije“ zaradivši ukupno jednu ogrebotinu. To je u tom urastu bio najvažniji kriterijum – količina pucnjave, krvi, eksplozija, borbenih helikoptera koji seju napalm uz bučan rock’n’roll.

Pa iako nisam razumeo ništa od onog što je čika Stenli želeo da nam kaže, nekako mi se dojmila atmosfera filma i bio sam siguran da tu postoji nešto više, mada nisam mogao da dokučim šta. Jednostavno, tada još nisam mogao da shvatim da se ratnim filmom može kritikovati rat. Jer, ratove uživo pratio sam tek nekoliko godina kasnije. Kada sam desetak godina kasnije ponovo pogledao taj film, on je dodatno učvrstio moj već formirani antiratni svetonazor.

Pretpostavljam da će to biti slučaj sa ovom decom kada jednom, za 15-20 godina ponovo odluče da pogledaju „Džokera“. Imaće priliku da ga shvate ispravno. Ali, šta će do tada biti od njih u zemlji u kojoj je haos i nasilje svakodnevna pojava? Mogu da shvatim roditelje koji su im dozvolili da gledaju film, ali ne i da prihvatim njihovo obrazloženje. Elem, prosečni roditelj je razmišljao otprilike ovako – nagledali su se do sada kojekakvih Avendžersa, Ajron menova, Vonder vomena i Betmenova, pa što ne bi otišli da pogledaju i film o Betmenovom arhineprijatelju? Međutim, da su ti roditelji pročitali makar dva od bezbroj tekstova u kojima je dotični film recenziran, shvatili bi da to nema veze sa prosečnim superherojskim filmom u kojem dobro pobeđuje zlo. Na žalost, ovde zli Džoker trijumfuje nad dobrim, nesrećnim Arturom.

I to je upravo ono što živimo svaki dan.

Nezainteresovani/premoreni/neupućeni/izmrcvareni roditelji jedva čekaju priliku da im dete ima neku „obavezu“ ne bi li ih na trenutak ostavilo same da se odmore ili se posvete trećem poslu i četvrtoj tezgi, pa ne stignu da razmisle čime se to njihovo dete bavi. A biće još gore.

Sad malo o paralelama. Još tokom filma razmišljao sam o tome koliko ljudi poput sirotog Artura srećem svakodnevno na ulici, u autobusu? Koliko ih živi u mom komšiluku? Koliko je ljudi na ivici koje ova država gura u ambis uskraćujući im zdravstvenu negu i druga socijalna davanja, otimajući im krov nad glavom, ubijajući njihove najmilije na radnim mestima ili ih primoravajući da se za bednu crkavicu večno zavetuju vladajućoj stranci? Koliko je njih koji nikada neće dočekati pravdu jer je ona rezervisana samo za krug oko vlasti i bogataše?

Crtajući foto-robot u glavi, pojavio mi se lik Stojanke Stojanović, žene koja je u očajanju posegla za oružjem i usmrtila investitora. Žena koju je država izneverila i ostavila je na milost i nemilost gramzivom pojedincu koji je iznad zakona i o kojem gotovo niko nije imao reč hvale. Džoker se otelotvorio kada je Artur gurnut preko ivice. Kao i njega, i Stojanku su obespravljeni, prevareni i uniženi prihvatili kao heroja. Sećate se tadašnjih nervoznih i uplašenih reakcija vlasti? Sećate li se njihovih faca kada su shvatili da građani pronalaze opravdanje za ubistvo nekog povezanog s njima i kada im je došlo iz dupeta u glavu da takvih kao Stojanka u Srbiji ima bezbroj? Da bi sledeća žrtva mogla biti neko bliži njima? Neki izvršitelj, sudija ili bahati lokalni političar? Shvatili su da nema zaštite od nevidljivog protivnika.

Oni pod kontrolom drže svaku protuvu u ovoj zemlji, ali ne drže svakog građanina. Međutim, umesto da su se trgli i počeli da rešavaju probleme, nastavili su po starom. I dalje gaze. I dalje pritiskaju. I dalje ponižavaju i uništavaju. Ne želim da se ovoj zemlji dogodi Džoker, ali bojim se da ćemo ga, nastavi li se ovako, zaista ugledati. Onda ćemo se češati i gde nas ne svrbi i pitati se šta je pošlo po zlu.

Da, „Džoker“ je odličan film i preporučujem ga svima. Ako ste živeli u Srbiji prethodnih trideset godina, sigurno ste doživeli i mučnije stvari od onih opisanih u filmu. Problem je samo što s ove naše projekcije nema izlaska.

(Autonomija, fotografija: Warner Bros. Pictures)