„Obično mislimo da je siromaštvo biti gladan, go i bez krova nad glavom. A najveće je zapravo siromaštvo biti neželjen, nevoljen i napušten. Neophodno je da prvo to siromaštvo uklonimo, i da počnemo od vlastitih domova.”
Majka Tereza

– U proteklih trinaest godina, otkako smo raseljeni sa Kosova, život nam se ništa nije promenio. Jedno dete nam je umrlo, a od pacova ne možemo ništa sačuvati, sve nam pojedu – požalila se Esma, majka troje dece, u razgovoru za portal Autonomija, na životne uslove u „kući” u Velikom Ritu, nelegalnom novosadskom naselju.

Posle završetka rata na Kosovu, Esma je “raseljena” u Novi Sad. Njen dever Hasan, učesnik rata, oboleo od šizofrenije, bez zdravstvene zaštite, ne može da dođe do putnih isprava i do svoje supruge koja živi u Nemačkoj. Prethodno je od njega tražena odjava boravka sa Kosova.

– Ne smem da idem tamo, kao što ne smeju ni mnogi Romi koji žive u Velikom Ritu. Nije bilo Roma koji nije nosio ili vojnu ili policijsku uniformu. Slali su nas da, kako su to zvali, “spremamo krevete”. Sa džakom peska ispred sebe morali smo ići do linije fronta i tamo spremati „zaštitni krevet” za vojsku i policiju. Morali smo to da radimo, pretili su nam pištoljem uperenim u glavu. Kako ja sada da idem i da se odjavim, strah me je – žali se Hasan.

On kaže da je i život u Novom Sadu za njega i druge Rome sa Kosova prepun opasnosti, strepnje i straha.

– Išao sam pre neki dan kod komšije koga su napali dok je pretraživao kontejner. Tukli su ga i sekli. Kada sam mu video rane, plakao sam. Kada smo se požalili policiji, tešili su nas da su to „neki huligani”. Valjda smo i mi ljudi, valjda i nas treba policija da čuva – žali se Hasan.

Šaban, stanovnik jednog od mnogih nelegalnih novosadskih naselja koje se nalaze nadomak centra grada, kaže da mu veliki problem predstavlja činjenica da ne poseduje „mesto prebivališta”. On je takođe „raseljeno lice” sa Kosova.

– Istekla mi je vozačka dozvola i ne mogu da putujem i radim kao zidar. Pokušao sam da je produžim u novosadskom SUP-u, ali mi je rečeno da to mogu da uradim jedino u Nišu. Tamo je ta naša mesna zajednica, opština ili šta već. Otišao sam u Niš i predao dokumente za novu vozačku, ali mi je tada rečeno da mi ne valja lična karta, iako je važeća do 2016. godine. Izdali su mi potvrdu da sam predao dokumenta za vozačku i rekli mi: “Ako naiđeš na dobrog policajca, on će da te pusti, ako ne, dobićeš kaznu” – kaže Šaban.

– Ovde ne mogu da se prijavim, ne samo ja nego niko od nas koji smo raseljeni sa Kosova. Ako tražiš od nekog ko ima svoju kuću da te prijavi, on traži pare, ako nemaš pare, ti onda ne možeš da se prijaviš. A da imam hiljadu evra, ja bih kuću kupio – kaže Šaban.

Bez mesta, nigde

Više od 13.000 hiljada Roma u Srbiji svakodnevno se susreće sa ozbiljnim problemima čiji je uzrok nepostojanje stalnog mesta prebivališta. Istraživanje Visokog komesarijata Ujedinjenih nacija za izbeglice pokazalo je da je između šest i sedam hiljada Roma u Srbiji pravno nevidljivo, a da oko 24.000 njih ne poseduje ličnu kartu. Više od 10.000 Roma nije upisano u knjige državljana.

Bez mesta prebivališta nisu samo raseljeni Romi sa Kosova, već i veliki broj onih koji žive u neformalnim i nelegalnim naseljima, a od kojih su neka stara i po stotinu godina.

Zakonom o prebivalištu i boravištu „građani su dužni da prijave prebivalište i boravište“. Budući da zakon ne priznaje neformalna naselja, Romi koji u njima žive nemaju zakonske adrese i stoga ne mogu da prijave prebivalište, osim ako ne koriste “pro forma” adrese, dakle one na kojima zapravo ne stanuju. Bez prebivališta oni ne mogu da dobiju dokumenta, neophodne za „poslove sa državom”. Problem nije mimoišao ni one koji imaju prijavljeno prebivalište, ali u drugoj opštini, pogotovo ako je ona udaljena.

Zvanična adresa je „ključ” pristupa ljudskim pravima, uključujući tu i socijalnu pomoć, zaposlenje i, sve donedavno, zdravstveno osiguranje. Oni koji imaju prijavljeno prebivalište u drugim opštinama moraju da putuju tamo da bi ostvarili svoja prava. Amnesti internešnel navodi primer žene koja se preselila u naselje Belvil pošto joj je kuća u drugoj opštini stradala u požaru. Ona mora kilometrima da putuje da bi otišla kod lekara.

Cinično neznanje i zle namere

Često se čuju cinici koji kažu: „Šta su Romi drugačiji od nas drugih, ko se brine o nama i ko nama pomaže!” Oni su uglavnom ili zlonamerni ili se ne udubljuju u problem. Recimo, ni Dekada Roma ni projekti i programi koje je ona inicirala ne stižu do porodica koje žive u nelegalnim „kućama” i nemaju rešen pravno-imovinski status. Sredstva se ne ulažu u pravno nedefinisane objekte. A država ništa ne čini da ovaj problem reši.

– Pomoć dobijaju Romi starosedeoci i oni izbegli iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine, niko se ne brine o nama, Romima raseljenim sa Kosova – kaže Esma.

Šta je to pravo na adekvatno stanovanje

U izmenjenoj Evropskoj socijalnoj povelji (European Social Charter Revised, Savet Evrope, 1996), u novouvedenom članu 31. kaže se: „Da bi se obezbedilo delotvorno ostvarenje prava na stanovanje, strane-ugovornice preduzimaju mere koje imaju za cilj: (1) unapređenje dostupnog stanovanja (stambenog smeštaja) odgovarajućeg standarda; (2) sprečavanje i umanjivanje beskućništa, kako bi se ono postepeno uklonilo; (3) da cene stanovanja učine pristupačnim (dostupnim, adequate) onima bez dovoljno sredstava“.
U HABITAT Agendi (Istambul, 1996), nalazi se sledeća definicija adekvatnog stanovanja: „Pristojan smeštaj (adequate shelter) znači više od krova nad glavom. On podrazumeva: adekvatnu privatnost, adekvatan prostor, fizičku pristupačnost, adekvatnu sigurnost, sigurnost stanarskog statusa – zakupa, strukturnu stabilnost i trajnost, adekvatno osvetlenje, grejanje i provetrenost, osnovnu infrastrukturu kao što je snabdevanje vodom, sanitarije, odvod otpadnih voda, odgovarajući kvalitet sredine i činilaca važnih za zdravlje, adekvatnu i dostupnu lokaciju u odnosu na rad i osnovne usluge; sve to po pristupačnoj (available and affordable) ceni“.

Zakonom o zdravstvenom osiguranju iz 2007. godine određeno je obavezno zdravstveno osiguranje za “lica romske nacionalnosti koja zbog tradicionalnog načina života nemaju stalno prebivalište, odnosno boravište u Republici”. U članu 7. Pravilnika o načinu i postupku ostvarivanja prava iz obaveznog zdravstvenog osiguranja kaže se da su ta lica dužna da podnesu ličnu izjavu da su lice romske nacionalnosti i prijavu boravka, odnosno ličnu izjavu o mestu privremenog boravka.

Međutim, ova prava stanovnici Velikog Rita ne ostvaruju.

– Ne može, ima vas puno, ne možemo sve vas obilaziti – citira službenike Zavoda za zdravstveno osiguranje i Centra za socijalni rad Grada Novog Sada naš sagovornik Hasan.

Platforma za ostvarivanje prava na adekvatno stanovanje

Prinudna iseljenja su jedan od najozbiljnijih problema Roma koji stanuju u neformalnim naseljima, a među kojima je i značajan broj pravno nevidljivih lica. Prinudna iseljena se spovode ili se planiraju u više od 60 naselja koja se smatraju „slamovima” (neurbanizovanim naseljima) u Beogradu i drugi većim gradovima u Srbiji. Od 593 romska naselja, 28 odsto nastalo je planski, 34,6 odsto podignuto je bespravno (izvan područja određenih za naselja po urbanističkim planovima), a 35,4 odsto je opisano kao „delimično legalizovano“, tj. bespravno se proširilo oko planski podignutog jezgra. 6,3 odsto od ukupnog broja čine „barake i kolibe“. Ovo su podaci Centra za istraživanje etniciteta.

Ne postoje tačni podaci koliko je Roma, Aškalija i Egipćana prinudno raseljeno sa Kosova u Srbiju tokom rata 1999. godine i posle njega. Barata se brojkama od 22 pa do čak 50 hiljada raseljenih.

– Procenjuje se da više od deset odsto od 230.000 raseljenih sa Kosova čine Romi, Aškalije i Egipćani. Oni čine oko 17 odsto ukupne populacije u neformalnim naseljima Srbije. U decembru 2010, oko 950 raseljenih Roma živelo je u sabirnim centrima, a 1.459 Roma stanovalo je u „neformalnim“ (često bivšim) kolektivnim centrima, gde su uslovi za život slični onima u neformalnim naseljima – navodi se u prošlogodišnjem izveštaju Amnesti internešnela, koji opisuje neuspeh Vlade Srbije da ispuni svoje obaveze u ostvarenju prava na odgovarajući smeštaj.

Ovaj izveštaj je ustalasao političke duhove i društvenu javnost u Srbiji. Rezultovao je pokretanjem inicijative za formiranje Platforme za ostvarivanje prava na adekvatno stanovanje, s ciljem da se ponudi predlog za regulisanje sprovođenja iseljavanja neformalnih naselja koja će biti u skladu sa obavezama Srbije, a u oblasti prava na stanovanje.

Razgovarali smo sa Jovanom Vuković iz Regionalnog centra za manjine. Njena organizacija, zajedno sa Praxisom, Centrom za prava manjina, CHRIS – mrežom odbora za ljudska prava u Srbiji, Komitetom pravnika za ljudska prava – YUCOM i Novosadskim humanitarnim centrom, čini pomenutu Platformu.

– U Srbiji postoje 593 romska naselja. Skoro petina nalazi se u Beogradu. Od 2009. godine zabeleženo je 12 velikih prinudnih iseljavanja neformalnih naselja u glavnom gradu. Njima je pogođeno skoro 1.500 osoba. Iseljenjima su izvršene mnogobrojne povrede ljudskih prava – prava na imovinu, prava na slobodan izbor prebivališta, kao i prava na adekvatno stanovanje, koje je garantovano Međunarodnim paktom o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima – kaže Jovana Vuković za Autonomiju.

Ona ukazuje da je pravo na adekvatno stanovanje povezano sa ostvarivanjem niza drugih prava, pre svega prava na imovinu, prava na socijalnu i zdravstvenu zaštitu, na rad, slobodan izbor prebivališta i boravišta, kao i drugih ljudskih prava.

– U Srbiji je neophodno hitno doneti zakon kojim će se zabraniti prinudna iseljenja. Neophodno je otpočeti sa legalizacijom i poboljšanjem uslova stanovanja u ovim naseljima, kao što je potrebno otpočeti sa njihovom desegregacijom – kaže Vukovićeva.

Poboljšanje uslova stanovanja

Robert Bu iz novosadske Ekumenske humanitarne organizacije kaže da su u prethodnih osam godina u svim državama-potpisnicama Dekade inkluzije Roma ostvareni veoma skromni rezultati na poboljšanju uslova u kojima žive Romi.

– Srbija se možda i pozitivno ističe, jer je mnogo toga uradila u oblasti obrazovanja, a nešto malo i u oblasti zapošljavanja, zdravstva i stanovanja. Ono što je dobro jeste to što se adekvatno stanovanje našlo na listi prioriteta – kaže Bu.

Sam svoj majstor

Organizacija Roberta Bua od sredine devedesetih radi na unapređenju stanovanja romskih porodica u Vojvodini. Ekumenska humanitarna organizacija (EHO) radi na obezbeđivanju sanitarnog minimuma za domaćinstva koja se nalaze u neformalnim romskim naseljima. Obezbeđuje im građevinski materijal i obučava ih kako sami da izvedu građevinske radove.
– Stanovanje Roma je jedan od najkompleksnijih problema. Do sada nisu postojala iskustva ni u Srbiji, a ni u okruženju, na koje smo mogli da se ugledamo, odnosno na osnovu kojih smo mogli da izgradimo naš model rada – ističe on.
On kaže da su u saradnji sa švajcarskim partnerima razvili model koji nazivaju „održiva obnova romskih naselja”, a koji je u međuvremenu međunarodno prepoznat kao dobar model za učešće stanovnika u realizaciji aktivnosti.
– Ovaj model je testiran u novosadskom naselju Bangladeš. Nakon Bangladeša radili smo još u 12 naselja u ukupno šest opština, gde smo takođe sprovodili projekat poboljšanja uslova stanovanja. Naša je ambicija da ovaj projekat proširimo i na centralnu i južnu Srbiju, s obzirom da je u pitanju pionirski projekat, to jest da ne postoji nijedna druga organizacija u zemlji koja sprovodi sličan program. Imate organizacije koje se bave izgradnjom socijalnih stanova u zaštićenim uslovima, imate organizacije koje kupuju seoska domaćinstva i nešto okućnice pa nude to romskim porodicama. Ali, osim EHO-a, ne postoji niko ko pomaže Romima da sami učestvuju u poboljšanju uslova stanovanja na lokalitetima u kojima oni žive. Naš model podrazumeva uspostavljanje sanitarnog minimuma, odnosno izgradnju sanitarnog kupatila za sve porodice koje to nemaju, a nakon izgradnje kupatila – rekonstrukciju same kuće, popravke koje će uticati na kvalitet stanovanja. Za ovih šest godina, više od 2.000 osoba je učestvovalo u ovom projektu, a skoro 500 kuća je popravljeno – kaže Bu.

Bu ističe da u naredne tri godine kroz IPA programe mogu da se očekuju velika sredstva za poboljšanje uslova stanovanja u romskim naseljima.

– U okviru tog programa, Srbija će po prvi put dobiti ozbiljna sredstva, mislim da je reč o 35 miliona evra, za poboljšanje stanovanja u romskim naseljima. U jednom od prvih ovih projekata uradiće se popis svih nelegalnih naselja i proceniće se potrebne aktivnosti za njihovu legalizaciju – kaže on.

Bu se nada da će ovaj program doneti značajan napredak.

Duško Medić (Autonomija)
Foto: http://fotoreportaza.wordpress.com/

Tekst „Da imam hiljadu evra, kuću bih kupio!“ izrađen je uz podršku Internjuza (www.internews.org). Za sadržaj priloga odgovornost isključivo snosi Nezavisno društvo novinara Vojvodine i redakcija „Autonomije“. Stavovi koji su u tekstu ne odražavaju stavove Internjuza.