Jedna od afera koja je uzdrmala poverenje građana ne samo u tada vladajući DOS, već uopšte u parlamentarnu demokratiju u Srbiji bila je afera Bodrum septembra 2003. godine. U tom slučaju došlo je do zloupotrebe poslaničkih kartica, odnosno čitava afera bila je oko toga da određeni narodni predstavnici nisu bili prisutni u skupštinskoj sali u vreme glasanja o određenoj odluci, a vodili su se kao da su prisutni i da su glasali. Epilog ovog silovanja postupka od strane vladajuće većine, kao i drugih grešaka, su izbori decembra 2003. godine kada Demokratska stranka gubi vlast i prelazi u opoziciju.

U vezi nedavnog glasanja u Skupštini Crne Gore povodom izmena i dopuna Zakona o slobodi veroispovesti, prema onome što se moglo saznati iz sredstava javnog informisanja desile su se najmanje tri povrede postupka: jedna poslanica vladajuće većine je bila sprečena da fizički prisustvuje sednici usled bolesti, te je glasala putem video-linka, prestanak mandata jednog poslanika Državna izborna komisija nije verifikovala, a mandat jedne narodne poslanice Državna izborna komisija usled prethodnog isto tako nije verifikovala.

Prema Poslovniku o radu Skupštine Crne Gore, prisustvo poslanika sednici i neophodan kvorum za odlučivanje se verifikuje ubacivanjem elektronske kartice, član 90. U konkretnom slučaju to nije bilo moguće te je po principu „ko može više, može i manje“, Predsednik ovog doma odlučio da ipak video-linkom verifikuje prisustvo odsutne poslanice te da potvrdi postojanje kvoruma, čime je prekršen predmetni član poslovnika o radu. Ovaj slučaj je svojevrsni nezabeleženi presedan u parlamentarnoj praksi i nijedna ozbiljna država nije održavala sednice putem video-linka. Sledeći ovu logiku Skupština Crne Gore više nema potrebe za svojom zgradom, mogu i poslanici raditi od kuće preko Zoom-a, Teams-a i drugih tehnologija, kao i drugi zaposleni npr. u IT sektoru. Šta više uštede bi bile značajne, te po logici kresanja bespotrebnih troškova bi mogla predmetna mera da se očekuje. Zamislimo samo koliko bi Kongres SAD ili nemački Bundestag novaca uštedeo da primeni ovu novotariju. Međutim, vrlo je teško za očekivati da će drugi zakonodavci biti poneti ovom idejom, jer postojanje zgrade parlamenta ima svoje zašto, a to je pre svega da se garantuje bezbednost i imunitet izabranih narodnih predstavnika kako bi mogli da obavljaju dužnost za koju su izabrani, te da legalno i legitimno predstavljaju volju onih koji su ih izabrali. Naime, kada poslanik glasa od kuće, moguća je situacija da neko, ko se ne vidi na monitoru, njoj ili njemu uperi pištolj u glavu i na taj način da utiče na volju narodnog poslanika. Sve i da se prihvati da se radi o izuzetnoj situaciji, a sa druge strane o dramatično bitnom pitanju opstanka države, opet je morao makar biti izmenjen Poslovnik o radu, ali problem je u tome što je takva promena zahtevala objavljivanje u Službenom glasniku, što je slučaj u Srbiji, te stupanje na snagu dan nakon objavljivanja, što je sve moglo biti preduzeto, ali nije, jer je nužnost i hitnost „narodne volje“ zahtevala odlučno delovanje. Predsednik Bečić se odlučio da primeni princip „ko može više, može i manje“, te da po svaku cenu mimo pravila obezbedi kvorum i izglasavanje nužne promene.

Verifikacija prestanka mandata i početka novog, zahteva prema zakonu i predmetnom Poslovniku i izveštaj DIK. Takav izveštaj iz nekih razloga, koji god da su, nije dostavljen Skupštini, te jednostavno nije bilo ni moguće i iz tog razloga imati neophodan broj poslanika za redovan i zakonit rad najvišeg tela. Ipak, opet rukovodilac Skupštine, po logici „ko može više, može i manje“, je verifikovao prestanak i početak mandata, kršeći zakonom propisana pravila postupanja.

Bečićeva primena principa koji brane i pojedini pravnici, „ko može više, može i manje“, je nesporan u imovinskom pravu, npr. ko ima u svojini njivu, može da je i da u zakup, dok obrnuto ne važi, tj. ko ima u zakup njivu, ne može je prodati. U tom smislu su ovi stručnjaci sveli najviši dom na njivu. Ako se sledi njihova zemljoradnička logika, onda ko ima roditeljsko pravo, može i da bije svoju decu, ili ko ima u svojini kravu, može da je muči i zlostavlja. Svaka vlast, roditeljska ili imovinska, ima svoja ograničenja, pa tako i skupštinska. Ograničenja su u određenim pravilima sadržanim i u poslovnicima. Roditeljsko pravo je ograničeno odredbama o zaštiti prava deteta, a krave zakonom o zaštiti životinja. Tako je i skupštinska vlast ograničena Ustavom, a njen rad poslovnikom.

Šta više, prema logici „ko može više, može i manje“, nema potrebe za odvajanjem izvršne i sudske vlasti od Skupštine, jer ako Skupština može najviše, samim tim može i da upravlja i sudi. Princip podele vlasti je ugrožen principom „ko može više, može i manje“ jer ovaj dovodi do ukidanja procedura koje su garant podele vlasti i uređenog vršenja najviše, zakonodavne vlasti. Ako najviši dom ne poštuje sopstvena pravila, pa makar to bio i Poslovnik o radu Skupštine onda se derogira tj. obesmišljava institucija parlamenta, te bez obzira što se predmetno glasanje desilo u Skupštini, ono je bilo vaninstitucionalno. Svojevremeno je Milošević, 1989. godine, izjavio: „Ono što ne može da se promeni institucionalno, a nužno je da se promeni, jer ljudima teško pada i dugo traje, mora da se promeni vaninstitucionalno.“. Institucije i njihova pravila koja ih i čine institucijama, postaju potpuno nebitne pred miloševićevskom nužnošću „istorijske odgovornosti“ iz koje je neminovno sledila i primene principa „ko može više, može i manje“. Radi se o tome da srpske, kao i bilo koje druge, nacionaliste nikada pravila nisu obavezivala sledeći maksimu da njih „antisrpski zakoni ne obavezuju“, a naravno oni određuju koji su to zakoni i na koga se primenjuju. To apsolutno relativizovanje prava, kako po sadržini tako i vladavini, ta „olako obećana brzina“ kako je govorio Ivan Stambolić, očigledna je ne samo na gore navedenom primeru, već i na primeru Dodika koji poklanja ukradene ikone jer su „osveštane“, ili Filaret koji je za ukradeni džip tvrdio da je osveštan u Mileševi, te samim tim legalan.

Nepoštovanje prava i vaninstitucionalno odlučivanje tako svojstveno nacionalizmu je srpski narod dovelo do ratnih poraza 90tih godina, a po svemu sudeći nova crnogorska skupštinska većina se i u tome ugleda na Miloševića, a ne samo u vređanju i dehumanizaciji političkih protivnika kako to čini ministarka Bratić sa Latinkom Perović, priželjkujući joj da završi u istoj jami na Fruškoj gori zajedno sa odsečenim rukama Ivana Stambolića.

Vlatko Sekulović (Aktuelno.me)