Nakon svakog vikenda koji Novosađani provedu na Fruškoj gori, društvene mreže budu preplavljene potresnim fotografijama poobaranih stabala, razrovanih pešačkih staza i ogoljenih površina Nacionalnog parka, koji se besomučno seče i eksploatiše. Svaka nova šetnja kroz Frušku goru donosi nove gomile poobaranih trupaca, zdravog drveća koje završava kao drvna građa.

“Sada se već prolazi kroz tunele posečenih stabala, koja čekaju na utovar na teške kamione. Ma koliko se mi trudili da ukažemo na ovu divljačku, krvničku seču, ali i na preoravanje i uništavanje Fruške gore, neko se potrudi još jače da nam pokaže da može i gore. I ne samo da smo u pravu nego postoje dokazi za sve bezobzirniju seču. Na nekim mestima i golu seču. Putevi su toliko razrovani teškom mehanizacijom, da više ni kamioni ne mogu tuda. Na nekim mestima rupe su skoro pola metra duboke!” , prokomentarisao je na svom profilu bivši novosadski političar Đura Vlaškalić, napominjući da je neophodno utvrditi ko stoji iza besomučne seče.

Kako je rekao, šumar na kog je naišao tokom šetnje mu je rekao da iza seče u okolini Beočina i Letenke ne stoji Nacionalni park, već Srpska pravoslavna crkva, kojoj šuma i pripada.

Naime, 16 fruškogorskih manastira je 2009. tražilo i dobilo povraćaj vlasništva nad 40 odsto teritorije koju je 1960. država proglasila za Nacionalni park Fruška gora.

Mada su tadašnji resorni ministar i uprava Nacionalnog parka, strahujući upravo od ovoga što se danas događa, predlagali da se ta imovina proglasi dobrom od opšteg interesa, za koje bi država crkvi platiti nadoknadu, dogovor nije postignut.

U međuvremenu, crkva je postala vlasnik skoro polovine Nacionalnog parka i više od 10.000 hektara šume koju, očigledno, besomučno seku.

Svaki manastir funkcioniše kao gazdinstvo, a, uprkos netransparentnosti njihovih poslovanja, poznato je da se tone i tone zdravog drveća seče i prodaje za drvnu građu.

Veliki deo se, kako Nova.rs nezvanično saznaje, već unapred proda u Republici Srpskoj, kao i u Bosni i Hercegovini, gde je seča šuma strože kontrolisana pod pritiskom EU.

Ono što ne iseče crkva, seče samo Javno preduzeće Nacionalni park Fruška gora, čije poslovanje aktivisti nazivaju i “Nacionalnom drvarom Fruška gora”.

Ekološka aktivistkinja i predsednica pokreta “Odbranimo šume Fruške gore” (OŠFG) Dragana Arsić, koji se godinama bori protiv devastacije Fruške gore, navodi da ovim preduzećem gazduje “koruptivno” i da je neophodno sistemski promeniti nadležnosti i upravljanje Nacionalnim parkom.

Promena uprave JP “Nacionalni park Fruška gora”, moratorijum na seču šuma dok se ne izmeni zakonska regulative po kojoj prioritetna funkcija šume neće biti proizvodna i ekonomska, već ekološko-biološka, socio-kulturna i duhovna i nezavisna služba čuvara prirode su samo neki od zahteva na kojima aktivisti već godinama insistiraju na brojnim protestima protiv besomučne ekspolatacije Fruške gore.

Umesto saradnje i dijaloga, uprava NPFG uporno negira ono što svaki Novosađanin ili bilo koji posetilac Fruške gore može da vidi golim okom, tvrdeći da “gazduju u skladu sa planskim dokumentima”.

Prema tim zvaničnim dokumentima, koji su izvedeni za period od 2013. do 2023. godine, na Fruškoj gori planirano je svega jedan odsto zahvata seče, i da dosadašnje inspekcijske kontrole nisu pokazale odstupanje od plana.

Međutim, “ljubavlju” ka prirodi koju na Fruškoj godi pokazuje SPC, kao i nebriga uprave Nacionalnog parka, taj procenat će se, izgleda, odnositi na šume.

Ana Lalić (Nova.rs)