Još jedan od skandaloznih događaja koji prate srpsku prosvetu, ovako neki od sagovornika Danasa komentarišu vest da se javnom času u OŠ „Đura Jakšić“ u Kaću, koji je ova škola organiziovala 20. aprila na temu „Košare: Priče heroja“, u hali ove osmoletke, putem video linka uključio Nebojša Pavković, nekadašnji komandant Treće armije Vojske Jugoslavije koji je pravosnažno osuđen pred Haškim tribunalom na zatvorsku kaznu od 22 godine za zločine protiv čovečnosti nad Albancima na Kosovu 1999. godine.

– U najmanju ruku bi bilo neumesno dovesti u školu čak i nekoga ko je odslužio kaznu za ratne zločine, a tek šta reći da se na čas uključi osoba iz zatvora. Uprkos tome, više me ništa ne čudi i ne iznenađuje imajući u vidu da kao društvo već dugo bezidejno lutamo, bez naznaka da će se nesto u skorije vreme promeniti. Imam utisak da, dok su pojedine države iz regiona otišle kilometrima daleko, mi još nismo okončali ratove devedesetih – navodi Aleksandar Markov, profesor istorije u Osmoj gimnaziji u Beogradu.

Dodaje da ne može, a da se ne zapita, kako bismo se osećali i kako bismo reagovali da se ovakav slučaj desio nekom drugom narodu u regionu sa kojim smo vodili ratove devedesetih.

Milan Jevtić, profesor istorije u Srednjoj stručnoj školi u Kragujevcu, smatra da je obraćanje Nebojše Pavkovića na pomenutom skupu potpuno neprimereno.

On ističe da se, bez obzira na to šta ko misli o presudama Haškog tribunala, naša zemlja obavezala da sarađuje sa njim i da je dužna da poštuje presude.

– Ukoliko je neko pravosnažno osuđen za najteža dela, a ratni zločin je upravo to, potpuno je neprimereno da deci predstavi nekakve svoje vrednosti. Čitava javnost Srbije se nalazi u svojevrsnoj „aporiji“, stanju zbunjenosti i u znaku međusobno suprotstavljebih poruka koje se šalju. Mi smo za članstvo u EU, mi smo za prihvatanje evropskih vrednosti, a radimo sve suprotno. Razlika između reči i dela je veoma upadljiva i zbunjujuća. Relativizuje se na takav način i pojam dobra i zla – kaže Jevtić.

Zoran Vuletić, predsednik Građanskog demokratskog foruma, kaže da ga nije iznenadila vest da se deci obratio Nebojša Pavković iz prostog razloga što ovo društvo nikada nije procesuiralo i analiziralo tragičnu politiku stvaranja „Velike Srbije“ iz devedesetih.

– Tridesetak godina kasnije, svi haški osuđenici uživaju ugled u značajnom delu srpskog društva, a najveći zločinci Ratko Mladić i Radovan Karadžić imaju gotovo božanski status. Dovoljno slikovit dokaz toga je mural Ratku Mladiću koga otvoreno podržavaju svi, od predsednika Republike, kompletne Vlade do gradonačelnika Beograda. Ja to lično ne mogu da razumem – ističe Vuletić.

On se pita čemu, kao društvo, možemo da se nadamo ukoliko mi budemo od dece stvarali „branioce srpstva“ po ugledu na Pavkovića i slične.

– Ukoliko želimo da opstanemo, deci moramo da šaljemo neke značajno drugačije poruke. Društva koja decu uče takvim stvarima su društva osuđena da propadnu i nestanu – smatra Vuletić.

(Danas, foto: Pixabay)