Jednog zimskog jutra, pre godinu dana, u srpski jezik je ušla nova reč. Verovatno neplanirano, ali brzo je postala deo svakodnevnog govora i osnova za mnoge druge izraze koji su obogatili rečnik. Zato i nije bilo iznenađenje što je ′ćaci′ proglašena za reč godine i gotovo je izvesno da će ostati jedno od obeležja i simbola trenutne društvne pobune.

Kada se na ulasku u novosadsku Gimnaziju „Jovan Jovanović Zmaj‟ pojavila nepravilno napisana rečenica „ćaci u školu”, društvenim mrežama delio se još jedan grafit, na kojem je, opet nepravilno napisano „piši ćiricom”. U duhovitim dosetkama ćaci i ćirica proglašeni su najboljim drugovima, ali i „naprednjačkim Romeom i Julijom”, kako je glasio jedan od komentara na društvenim mrežama.

Ipak, ubrzo je ćirica pala u zaborav, a reč ćaci je ostala jasna odrednica političkih neistomišljenika i od tada se sa negativnom konotacijom upotrebljava u javnom diskursu.

Narodnom dovitljivošću ova reč je postala i ideološko sredstvo, kaže Svetlana Slijepčević Bjelivuk, naučna saradnica u Institutu za srpski jezik SANU.

„Ubrzo su se predstavnici vladajuće koalicije, kao i njihove pristalice, počele deklarisati kao ćaci, predstavljajući to kao pozitivnu osobinu. U toj ambivalentnosti koja podgreva društvenu polarizaciju ogleda se razlog zbog kojeg je nastao stereotip ćaci. Reč ćirica nije imala tu sudbinu, jer je suprotna strana nikada nije koristila niti pokušavala da joj pripiše drugačije vrednosti” – kaže Svetlana Slijepčević Bjelivuk.

Reč ćaci zaživela je i zbog načina na koji je nastala, jer je autor ili autorka njome, verovatno, želeo/la da pošalje antiprotestnu poruku, ali efekat koji je reč na kraju dobila sigurno nisu priželjkivali. Razloge tolike prepoznatljivosti treba tražiti i u tome što je reč potpuno nova, ali je govornicima srpskog jezika zvučala moguće, smatra sociološkinja Ivana Spasić sa Instituta za sociološka istraživanja.

Reč od samo četiri slova ima veliku produktivnost i više slojeva, jer biti ćaci ne znači samo jednu stvar, dodaje ona.

„Reč upućuje na pristalice režima, na podanike koji nemaju dignitet, na nekoga ko je spreman da učini bilo šta zarad lične koristi, na nekoga ko nema manire, kulturu. Ima različita značenja i iz toga se onda izvode druge reči, pa imamo ćacilend, polićaci, ćacizacija” – kaže Ivana Spasić.

Analizirajući transparente koji su se pojavljivali na protestima, Ivana je uočila da se reč ćaci najčešće koristila, a svojim raznovrsnim značenjem imala moć da utiče na solidarnost i povezivanje u pobunjenom delu društva. Tako je protestni pokret dobio svoju reč preko koje je prenosio poruke.

„Na transparentima se preko te reči prenosi poruka koju znamo samo mi koji živimo ovde, jer razumemo na šta se cilja, šta je predmet satirizacije. Tako se prepoznaju oni koji su na istoj političkoj strani” – ističe Ivana Spasić.

Zašto neki slogani i parole zažive, a drugi se zaborave

U istoriji protesta koji su se dešavali u Srbiji nije redak sučaj da se druga strana opisuje kao manje obrazovana, inteligenta, civilizovana i kulturna. Bilo je toga i devedesetih godina, kaže sociološkinja Tamara Petrović.

Suprotno tada prepoznatljivom transparentu „Beograd je svet‟, odnos prema pristalicama Slobodana Miloševića nije bio tako kosmopolitski, već su bili oni koji “ne nose duh gradskog asfalta, već blato iz kaljuge sela”, kaže Tamara. Napominje da reči, slogani i transparenti koji se pojavljuju na protestima imaju moć da kreiraju javni diskurs, da informišu i usmere delovanje svih aktera i akterki u društvu.

„Jednom kada reči ili slogani nastanu, isplivaju na površinu u protestima i društvenim previranjima, uđu u svakodnevni govor, svakako da imaju povratni uticaj na društvo. Takođe, kada se dešavaju ovakve podele, mogu doprineti i promeni poretka” – dodaje Tamara Petrović.

Osim reči poput ćaci ili pumpaj u toku ovih protesta nije se pojavila jedinstvena parola kroz koju bi se ispoljila ideologija ili vrednosti za koje se bore pobunjeni građani i građanke.

U toku Drugog svetskog rata uzvikivalo se “bolje grob nego rob”, “bolje rat nego pakt”, jasno ukazujući na zahteve protesta. I toliko godina posle su prepoznatljivi i odmah se vezuju za jedan istorijski period.

Slogani nastali u toku protesta treba da imaju pokretačku snagu i zato je potrebno da budu opšti kako bi pridobili veći broj pristalica i da budu emocionalno obojeni, kaže Svetlana Slijepčević Bjelivuk.

„Emocionalnost i afektivnost obezbeđuju smanjeno racionalno promišljanje, a ono je uvek poželjno kada je reč o upravljanju masom. Rima pojačava pamtljivost, ali nije nužan uslov” – navodi Slijepčević Bjelivuk.

Jednu reč ili slogan tokom protesta može da izdvoji i doza “ubojitosti” i toga koliko je radikalna, smatra Ivana Spasić. Prepoznaje se ono što je originalno, iznenađujuće i sveže na kreativan način, a u isto vreme odražava suštinu zahteva.

„Treba da prelazi neku granicu, ne da bude ′borimo se za pravnu državu′. To nije baš neki slogan, nije uzbudljivo. Dobar primer je parola ′gotov je′ ili ono što se uzima kao simbol protesta 1969. godine ′budimo realni, tražimo nemoguće′ – navodi Ivana.

Postoje reči i slogani koji ne nastanu tokom protesta, ali se duboko urežu u kolektivno sećanje i koriste se i posle mnogo vremena, čak i kada se zaboravi kontekst u kojem su nastale.

Jedan od primera je rečenica ′volim i ja vas′ koju je 1996. godine izgovorio Slobodan Milošević svojim pristalicama na mitingu u Beogradu. Ova rečenica i danas se, često ironično, upotrebljava u svakodnevnom govoru.

„Čini mi se da popularnost toga ′volim i ja vas′ leži u populizmu koji je kod Miloševića bio veoma izražen. Ta rečenica bila je u suprotnosti sa onim što je radio, a što je ustvari bilo protiv interesa naroda. Mislim da je taj raskorak između onog što je rečeno i onoga što se krije iza toga doprinelo da ta rečenica ostane u sećanju‟ – navodi sociološkinja Ivana Spasić.

Povezujući ovu rečenicu sa sadašnim trenutkom, sociološkinja Tamara Petrović se priseća studentskih šetnji tokom kojih se mogla čuti rečenica ′studenti vas vole′ upućena ljudima koji su ih dočekivali.

“Možda ponovo imamo jedan, doduše drugačiji, populizam i patriotizam. Emotivni aspekt je veoma izražen na ovim protestima, pa da ostanem optimistična – ta ljubav je možda više solidarna, horizontalna i povezujuća, a manje autoritarna, vertikalna i partonizirajuća” – zaključuje Tamara Petrović.

(Storyteller/foto: Autonomija)