Posle šesnaest godina vladavine, prvi put se pojavljuje realna mogućnost da u Mađarskoj dođe do promene vlasti na izborima 12. aprila. Fides, koji predvodi Viktor Orban, formirao je vladu 2010. godine osvojivši dvotrećinsku većinu u parlamentu u specifičnom istorijskom trenutku: zemlja se tada postepeno oporavljala od posledica globalne ekonomske krize, dok je istovremeno započinjao period snažnog priliva sredstava iz fondova Evropske unije, a i globalno ekonomsko okruženje postajalo je sve povoljnije.

Orban je ovu parlamentarnu većinu iskoristio za dubinsko preoblikovanje političkog sistema. Izborni zakoni su iz temelja promenjeni u korist vladajuće stranke, a usvojen je i novi ustav, prilagođen vrednosnom okviru koji je Fides definisao kao hrišćansko-konzervativni. Kako opozicija u tom periodu nije bila sposobna za suštinsku obnovu, a istovremeno su i krajnja desnica i novoosnovane levo-liberalne partije bile razjedinjene ili sistematski marginalizovane, Fides je relativno lako osvojio nove dvotrećinske većine 2014. i 2018. godine.

U naredna dva mandata vlast je nastavila da učvršćuje sistem, koji od 2014. dobija i jasnu ideološku etiketu – koncept tzv. neliberalne demokratije. Taj ideološki zaokret označio je postepeno udaljavanje Orbanovog režima od evropskih hrišćansko-konzervativnih tokova i približavanje desno-populističkim akterima. Migrantska kriza, koja je kulminirala 2015. godine, pokazala se kao ključan katalizator tog procesa.

Ekonomski model se u međuvremenu zasnivao na izgradnji nacionalne oligarhije i mreže posrednika, finansiranih prvenstveno iz državnih, odnosno posredno iz evropskih sredstava. Paralelno s tim odvijalo se razgrađivanje nezavisnih institucija: pravosuđe je stavljano pod političku kontrolu, nezavisni mediji sistematski potiskivani, dok je javni servis sveden na sve primitivniju propagandnu mašineriju. Istovremeno su ulaganja u javne usluge – pre svega obrazovanje i zdravstvo – smanjivana, dok su simbolične investicije poput izgradnje stadiona dobijale prioritet.

Zastrašivanje ratom kao tajno oružje

Neodgovarajuće upravljanje krizom tokom pandemije 2020. i 2021. godine, kao i pogoršanje ekonomskih pokazatelja, počeli su – uprkos snažnoj propagandi – da narušavaju popularnost Fidesa. U opozicionom taboru sazrela je ideja o ujedinjenju, pa su uoči parlamentarnih izbora u aprilu 2022. godine brojna istraživanja javnog mnjenja ukazivala na mogućnost pobede stranaka ujedinjene opozicije ili pak tesne pobede Fidesa.

Međutim, u februaru 2022. Rusija je napala Ukrajinu, što je vladajuća stranka iskoristila za radikalnu promenu narativa. Jedna nespretna izjava tadašnjeg opozicionog lidera poslužila je kao osnova za snažnu propagandnu kampanju u kojoj je vlast tvrdila da bi opozicija, ukoliko pobedi, poslala mađarske vojnike na front. Poruka je plasirana putem svih raspoloživih kanala i pokazala se izuzetno efikasnom.

Fides je uspeo da mobiliše i deo do tada neodlučnih birača, osvojivši četvrtu dvotrećinsku većinu. Ujedinjena opozicija, uprkos velikim očekivanjima, zabeležila je najlošiji rezultat do tada, a koalicija se raspala već tokom izborne noći.

Skandal koji je doveo u pitanje moralne temelje sistema

Posle izbora 2022. godine među opoziciono orijentisanim građanima zavladala je potpuna letargija, a biračko jezgro Fidesa je ostajalo imuno čak i na najteže korupcionaške afere, represiju nad prosvetnim radnicima i informacije o luksuznom životu ljudi bliskih vlasti. Takve vesti do tog dela javnosti često nisu ni dopirale, budući da ih javni servis i nacionalne komercijalne televizije uopšte nisu prenosile.

Početkom 2024. godine, međutim, dogodilo se nešto što nije moglo biti zataškano. Jedan nezavisni portal objavio je da je tadašnja predsednica republike Katalin Novak pomilovala bivšeg zamenika direktora doma za nezbrinutu decu koji je učestvovao u prikrivanju seksualnog zlostavljanja maloletnika te državne ustanove od strane samog direktora.

Vest je odjeknula kao bomba. Budući da je zaštita dece bila jedan od centralnih stubova vladine retorike, ovaj slučaj je direktno doveo u pitanje moralni legitimitet režima. Pod pritiskom masovnog nezadovoljstva i protesta, ostavke su podnele i predsednica i ministarka pravde Judit Varga, koja je overila predsedničko pomilovanje ali vlada nije pala.

Pojava Petera Mađara i prvi ozbiljan test Tise

U tom trenutku na političku scenu stupa bivši suprug Judit Varga, Peter Mađar, koji je do tada radio kao pravnik, rukovodilac institucija i diplomata blizak vlasti, što znači da je dolazio iz samog jezgra Fidesovog sistema i dobro poznavao njegove unutrašnje mehanizme.

Nakon izbijanja afere, Mađar je počeo javno da kritikuje funkcionisanje vlasti, tvrdeći da se ključne odluke donose netransparentno, u uskom političkom krugu. Iako takve tvrdnje same po sebi nisu bile nove, potpuno drugačiju težinu dobile su kada su izgovorene od strane nekoga ko je napustio privilegovanu poziciju i odlučio da o sistemu govori „iznutra“. U intervjuima i na društvenim mrežama govorio je o sistemskim problemima i zahtevao političku i moralnu odgovornost vrha vlasti.

Kasnije je u javnost pustio i tajno snimljeni audio-zapis na kojem njegova bivša supruga govori o političkom mešanju u rad tužilaštva u jednom korupcionaškom slučaju.

Peter Mađar je svoju političku ambiciju najavio u trenutku kada je sistem bio najranjiviji, takozvana „stara opozicija“ u rasulu, a veliki deo opozicionih birača u stanju svojevrsnog političkog mesijanizma. U tom „milostivom trenutku“ nastalom posle skandala uspeo je da se pozicionira kao autentična figura, čemu su doprineli politički instinkt i lična harizma.

Vlast ga je isprva ignorisala, potom pokušala da ga predstavi kao nebitnog aktera, da bi, kada je postalo jasno da ne nestaje, pokrenula kampanje diskreditacije. Međutim, u propagandnoj mašineriji Fidesa suočili su se s neočekivanim problemom: napadi nisu imali efekta, a podrška Mađaru nastavila je da raste.

Samo četiri meseca nakon pojavljivanja Mađara na političkoj sceni, njegova stranka, Tisa, postigla je izuzetno zapažen rezultat na izborima za Evropski parlament u junu 2024. godine. Od 21 poslaničkog mesta koje pripada Mađarskoj, Tisa je osvojila sedam – ostavivši daleko iza sebe ostale opozicione partije i približivši se Fidesu, koji je, posle četrnaest godina na vlasti, osvojio jedanaest mandata.

Taj rezultat je pokazao da su se odnosi snaga unutar opozicionog bloka temeljno promenili. Tisa je uspela da preuzme birače praktično svim opozicionim partijama i da – izuzev krajnje desničarske partije „Mi Hazánk“ – potisne ostale aktere ispod izbornog cenzusa od pet procenata. Već tada su istraživanja javnog mnjenja ukazivala da se ne radi o prolaznom talasu, već o dubinskom preslagivanju političke scene.

Šta je učinilo fenomen „Mađar“ održivim?

Kao što je već pomenuto, za uspeh Petera Mađara ključni su bili tajming i pozicioniranje, ali i izuzetno razvijen politički instinkt. Međutim, da bi izgradio stabilnu i kontinuiranu podršku, presudna je bila količina rada koju je uložio, kao i metode koje je dosledno primenjivao.

Mađar je svesno izbegavao klasično ideološko svrstavanje na levicu ili desnicu. Umesto toga, gradio je narativ zasnovan na moralnoj i sistemskoj kritici: korupcija, odgovornost, transparentnost, vladavina prava. Time je otvorio prostor za širu biračku koaliciju, koja prevazilazi tradicionalne ideološke podele.

Njegova primarna ciljna grupa postali su razočarani birači vladajuće stranke, neodlučni, kao i umereni, politički manje aktivni građani koji do tada nisu videli kredibilnu alternativu. Njima su se pridružili i opoziciono orijentisani, uglavnom levo-liberalni birači koji se ne identifikuju nužno sa njegovim konzervativnijim vrednosnim stavovima, ali su, iz racionalnih razloga, procenili da je Tisa jedina realna šansa za smenu vlasti.

U metodološkom smislu, Mađar se snažno oslanja na društvene mreže i neposredno prisustvo na terenu. Organizovao je masovne forume i skupove širom zemlje, uz direktna uključenja i kontinuiranu onlajn mobilizaciju. Formirane su lokalne građanske grupe, tzv. „Tisa ostrva“, koje su funkcionisale kao decentralizovana mreža aktivista – struktura koja u određenim elementima podseća na srbijanske zborove.

Njegova komunikacija je jednostavna, lična i spremna na konflikt, što predstavlja oštar kontrast u odnosu na tradicionalni, partijski birokratizovani stil ranijih opozicionih aktera. Istovremeno, nastoji da se predstavi kao nova politička snaga centra, koja razbija dugogodišnje „centralno polje moći“ i ne oslanja se na stare opozicione strukture.

Pored poznatih javnih ličnosti, u svoj tim je uključio i stručnjake visokog profila, poput Ištvana Kapitanja, bivšeg visokog menadžera u Shell grupi, kao i Anitu Orban, energetsku i spoljnopolitičku ekspertkinju koja je ranije obavljala državnu funkciju u Orbanovoj vladi. Time je pokušao da spoji protestni potencijal sa tehnokratskom kompetentnošću ali i sa jasnim opredeljenjem za EU i NATO.

Rezultat takve strategije bio je prodor u segmente biračkog tela koje opozicija ranije nije uspevala da dosegne: stanovnike manjih mesta, ali i državljane sa pravom glasa koji žive u susednim državama. Istovremeno, snažno prisustvo na društvenim mrežama donelo je Mađaru i njegovoj stranci izuzetnu popularnost među najmlađim biračima.

Šta pokazuju istraživanja javnog mnjenja?

Podaci istraživanja ukazuju na jasne demografske razlike između birača Fidesa i Tise.

Građani mlađi od 40 godina ubedljivom većinom podržavaju Tisu, dok Fides najstabilniju podršku zadržava među penzionerima.

Birači sa višim stepenom obrazovanja skloniji su Tisi, dok je Fides snažniji među onima sa osnovnim obrazovanjem.

U velikim gradovima Tisa ima značajnu prednost, dok u selima i manjim mestima Fides i dalje vodi, ali bez nekadašnje dominantne nadmoći.

Relevantne istraživačke agencije beleže prednost Tise od čak 11 procenata u ukupnoj populaciji, dok među sigurnim glasačima ta razlika dostiže 15-20 procenata u korist Mađareve stranke.

Mesec i po dana pred izbore, ti brojevi sugerišu da prednost Tise deluje teško nadoknadivo. Da bi Fides iz ove pozicije izašao kao pobednik, bilo bi potrebno ili nešto neočekivano, ili radikalno nova politička strategija – pod pretpostavkom, naravno, da manipulacija samim izbornim procesom nije opcija. (Treba napomenuti da, iako su prethodni izbori bili opterećeni promenama izbornog sistema, dominacijom u medijskom prostoru i korišćenjem državnih resursa u kampanji, sam izborni rezultat nikada formalno nije bio osporen.)

Ulog i moguće posledice poraza Orbanovog režima

Mašinerija Viktora Orbana ne sedi skrštenih ruku. Vlast pokušava da preokrene nepovoljne trendove, ali za sada sa ograničenim uspehom.

Pokušano je da se u Budimpeštu dovede američki predsednik naklonjen Orbanu, ali je na kraju stigao samo državni sekretar Marko Rubio. U javnosti su kružile i informacije o navodno kompromitujućem, tajno snimljenom video-materijalu o Peteru Mađaru, ali je do sada objavljena tek fotografija praznog hotelskog kreveta, bez konkretnog sadržaja.

Čini se da se Fides ponovo oslanja na recept iz 2022. godine: kombinaciju finansijskih podsticaja i socijalnih mera, uz intenzivno zastrašivanje ratom. Ovoga puta kampanja je dodatno pojačana vizuelnim porukama kreiranim uz pomoć veštačke inteligencije. Narativ je krajnje pojednostavljen: ako opozicija pobedi, Mađarska će biti uvučena u rat u susedstvu jer to želi „Brisel“, a mađarski muškarci će ginuti na frontu. Glas za Fides predstavlja, prema toj logici, glas za mir i bezbednost.

Međutim, okolnosti su drugačije nego 2022. godine. Tada je rat bio nova i nepoznata pretnja, a opozicija opterećena unutrašnjim sukobima. Danas je Tisa konsolidovana i organizaciono snažna politička struktura, neuporediva sa nekadašnjom heterogenom koalicijom.

Borba se sve više svodi na mobilizaciju neodlučnih i maksimalno aktiviranje sopstvenog biračkog tela. Zbog specifičnosti izbornog sistema, male partije imaju minimalne šanse za ulazak u parlament, pa mnoge od njih odustaju od samostalnog nastupa kako ne bi rasipale glasove i smanjile šanse za smenu vlasti.

Ukoliko bi Fides izgubio izbore, to ne bi značilo samo promenu vlade, već i pad političkog modela koji je tokom godina postao simbol neliberalne, populističke i poluautokratske transformacije države. Takav razvoj događaja imao bi regionalne, pa i globalne implikacije, budući da je Viktor Orban postao jedna od najprepoznatljivijih figura tog šireg političkog trenda. U zvaničnoj Moskvi, Vašingtonu, Pekingu, ali i u Beogradu, takav scenario svakako ne bi bio dočekan sa oduševljenjem.

Izborni sistem krojen po meri Fidesa

U Mađarskoj je od promene sistema 1990. godine na snazi mešoviti izborni model, koji kombinuje proporcionalni (stranačke ili koalicione liste) i većinski princip (kandidati po izbornim jedinicama). Nakon dolaska na vlast, Fides je taj sistem preoblikovao na način koji značajno otežava položaj fragmentisane opozicije.

U izbornim jedinicama (ima ih ukupno 106) više ne postoji drugi krug glasanja: mandat pripada kandidatu koji osvoji relativnu većinu glasova. Istovremeno, partija ili koalicija ne može da podnese nacionalnu listu (gde se može osvojiti 93 mandata) ukoliko nema pojedinačne kandidate u najmanje dve trećine izbornih jedinica.

Za opozicione partije koje zaista žele smenu vlasti praktično postoje dve opcije:

-Da formiraju široku koaliciju ideološki veoma različitih aktera – što može izazvati nepoverenje i otpor kod dela birača;
-Da prepuste politički prostor onoj opozicionoj stranci koja u datom trenutku uživa ubedljivo najveću podršku.

Prva opcija testirana je 2022. godine i pokazala se neuspešnom. Druga opcija sada dolazi u fokus: više partija koje su nekada imale značajnu podršku, pa čak i iskustvo u vršenju vlasti, ali danas ne uspevaju da se približe cenzusu od 5%, odlučilo je da odustane od samostalnog nastupa.

Pored stranke Tisa, u opozicionoj trci ostale su još samo tri partije, od kojih svaka gaji nadu da će uspeti da pređe parlamentarni cenzus:

1. Krajnje desna partija „Mi Hazánk“, koja bi, zbog ideološke bliskosti, mogla postati potencijalni partner Fidesa ukoliko uđe u parlament;
2. Demokratska koalicija (DK), partija koja sebe definiše kao levu, ali se u praksi pozicionira kao liberalno-protržišna, a čiji je bivši predsednik bio nekadašnji premijer Ferenc Đurčanj – političar čijim je imenom Fides godinama mobilisao sopstveno biračko telo pre pojave Petera Mađara;
3. Zeleno-levičarska satirična partija „Kétfarkú Kutya Párt“ (Stranka dvorepog psa), koja nije odustala od učešća (iako trpi ogromne pritiske da to ipak učini), i koja svoje pristalice poziva da za nju glasaju isključivo na listi, dok da kandidate u izbornim jedinicama – istaknute zbog zakonske obaveze – praktično ignorišu.

(Savremena politika/Foto: Evropska unija/Wikimedia Commons)