Skip to main content

Bunt skulptura subotičkog umetnika Arpada Slančika: Urlik očaja ugrožene vrste

Kultura 16. jul 2021.
5 min čitanja

Arpad Slančik se 15 godina bavi stvaranjem jedinstvenih urbanih skulptura rađenih u dark industrial stilu. Ima veoma vešte ruke, a mnoge zanate je naučio od svog oca. Inspiracija su mu naučna fantastika i strip, ali i društvo u kome živimo gde često vlada strah, patnja, bespomoćnost, bol, a sa druge strane bunt i neki oblik anarhizma.

Slančik je rođen 1974. godine u Esenu u Nemačkoj, ali je odrastao u Subotici, u Vojvodini. Ovaj umetnik je manje poznat subotičkoj, a mnogo više široj javnosti, u Beogradu, pa i u inostranstvu gde je ranijih godina izlagao svoja umetnička dela. Njegova publika je pretežno mlada, ali, kako kaže u intervjuu za Magločistač, na izložbe dolaze sve generacije različitih ljudi što ga veoma raduje.

Slančik smatra da se u umetnost gotovo uopšte ne ulaže, a da su umetnici poput njega često odbačeni zbog čega je mnogo puta bio cenzurisan i zbog čega sebe smatra ugroženim.

„Sve nas je manje, a umetnike gledaju kao narkomane, probisvet, nekakve bolesnike. Ja sam im zahvalan na tome – daju mi inspiraciju da nastavim i stvaram dalje.“

Kako je sve počelo? Na koji način i od kakvih sve materijala stvaraš skulpture? Koliko je vremena potrebno za njihovu izradu?

Jako volim dark industrial muziku i jako sam želeo da sviram i da budem deo te scene, ali pošto nemam talenta, muzika je otpala, slikarstvo je otpalo jer sam delimično daltonista.

U jednoj sporednoj ulici u centru grada sam video kontejner sa gomilom bačenih lutaka. Ruke, noge, glave su virile iz njega. Jako mi je bila sablasna ta scena. Kad sam došao kući, to nije moglo da mi izađe iz glave. Vratio sam se i pokupio ih sve. Nešto moram da uradim sa njima, pomislio sam, i tako je sve počelo. Od modela lutaka sečem komadiće, pravim im pokret od metalne konstrukcije, a rupe i ostale delove dorađujem sa fiberglass-om. Nakon što sam napravio skulpture, pozvali su me u Berlin na jednu kolektivnu izložbu gde je izlagao i moj omiljeni, sada već pokojni, umetnik H.R. Giger, tvorac „Osmog putnika“, filma Ridlija Skota iz 1979. godine. Za tu kreaciju je 1980. godine nagrađen Oskarom za specijalne efekte. Ostvario mi se san. To mi je dalo vetar u leđa. Jedva sam našao sponzora da odem u Berlin, ali sam na kraju šest meseci proveo tamo i radio. To je bila totalna underground scena – to sam ja. Svoje radove je tada izlagalo 22 umetnika iz celog sveta, a ja sam bio jedini sa Balkana.

Imam vešte ruke i nekoliko zanata u njima, to me je otac naučio. Sve sam radim i ne iznajmljujem majstore, poput nekih umetnika. Počeo sam da pravim skulpture u dark industrial stilu i onda se ispostavilo da to ne radi ovde niko. Tu sam ja stvorio jedan prepoznatljivi stil i to se tim ljudima, toj sceni jako dopalo. Iako ja nemam ni jednu tetovažu na sebi, moja publika je sva u tetovažama i pirsinzima, ali – duša mi je u njima.

U početku su se svi čudili i pitali se – šta je ovo! Bio sam cenzurisan, nisu hteli da izlažu moje radove, zato što se plaše novog i nisu nikad to ranije videli, posebno je to vidljivo u malom gradiću kakav je i Subotica.

Za jednu skulpturu je potrebno minimum tri meseca rada, a materijali su jako skupi. To me najviše koči jer ne mogu da kupim odjednom sve, pa kako kupim materijal tako radim, a kad nemam para onda sačekam pa je završim kad mogu.

Arpad Slančik često radi sa umetnikom Goranom Vuletićem za koga kaže da su bend, on je slikar i do sada su mnogo toga radili zajedno. Između ostalog, njihovo zajedničko delo je i skulptura eko mrava koja se nalazi na šetalištu Radijalac u Subotici. Eko mrav je zahvaljujući ovim umetnicima tokom prošlog vikenda popravljen i ofarban.

„To je jedina urbana skulptura u gradu i želeo bih da apelujem na građane da ga ne oštećuju, jer je jedinstvena takve vrste, rađena od kovanog gvožđa i žica, dok na zapadu ovakvih skulptura imate na svakom ćošku“, kaže Slančik.

Zašto su tama, strah, patnja, bespomoćnost i bol inspiracija i najčešće teme dela koja stvaraš? I kako ljudi danas prihvataju umetnost stvaranja ovakvih skulptura?

Jako volim strip i naučnu fantastiku, a ta dva žanra sam pomešao i tako su nastale urbane skulpture. One govore o tome kako se ja osećam, a osećam se bespomoćno, osećam bol zbog toga i ja to moram da pokažem publici u svom dark industrial stilu.

Svest ljudi u našem okruženju i njihov odnos prema kulturi je takva da nas apsolutno ne prihvata, čak nas odbacuje. To je jedan apsurd, jer je odbacivanje kulture meni nešto neshvatljivo. Društvo ne ulaže u kulturu, ide sve u žutu štampu. Bitno im je šta se dešava u “Zadrugi”. To je servirano zbog zatupljivanja ljudi, pa više šalju sms poruka za “Zadrugu” nego nekoj humanitarnoj akciji koja se bori za bolesnu decu. Kultura je za mene sve – kako govoriš, kako se oblačiš, kako se ponašaš u saobraćaju… Ako mi to odbacujemo, ljudi će se ponašati bahato, bez morala. Ne znam kuda će ovo da vodi ako se ovako nastavi. Zbog toga ja neću izaći na ulicu da urlam nego ću napraviti skulpturu. Skulptura je moja reč.

Ko su naručioci tvojih skulptura?

Naručioci mojih dela su kolekcionari, a moja klijentela su najviše festivali. Bio sam ponosan da sam uspeo festivalima da iznajmim skulpture visoke i od tri metra, a njima su interesantni upravo zbog veličine i atraktivnosti. Sarađivao sam i sa Desire festivalom. I to je super jer sam na neki način mogao i da unovčim svoj trud i da putujem. Nedavno me je kontaktirala horor industrija, ali mi se ne sviđa taj pravac. Na horor festivalima ima jako puno treš horora, to nije moj svet.

Ovaj umetnik, kako navodi, ima veliki problem u Subotici zato što godinama ne može da nađe adekvatan prostor gde bi mogao da skladišti svoje skulpture. Slančik je ovom prilikom pozvao Subotičane da mu pomognu, ukoliko imaju na raspolaganju ovakav prostor da ga kontaktiraju.

„Kući imam jednu radionicu, ali nemam više slobodnog prostora za odlaganje skulptura. Jednostavno godinama ne mogu da nađem jedan hangar od 100 kvadrata. Sve je zatvorenog tipa, ima starih zgrada i fabrika, ali ja u Subotici nailazim na zatvorena vrata. U Beogradu sam odmah našao rešenje za svoj problem i sada je deo radova smešten u jednom napuštenom beogradskom prostoru koji su mi dali da koristim besplatno. Ali ja nisam Beograđanin, ja sam Subotičanin, tu živim i stvaram“, navodi Slančik.

Koja je tvoja poslednja skulptura i koji su tvoji budući planovi?

Ne vidim budućnost, sve je neizvesnost – ja ću stvarati i dalje, jer bez toga ne mogu da živim. Pogotovo je sada, usled epidemije, teško da se zaradi, pa se moram baviti svim i svačim da bih mogao preživeti. Međutim, ima nekih dobrih ljudi koji mi pomažu, i hvala im na tome. Pošto imam mogućnost prevoza robe, u Savremenoj galeriji Subotica se bavim prevozom slika i to je zaista super.

Moja najnovija skulptura se zove Stag (Jelen). Ona ima ogromne jelenske rogove na glavi i urliče, međutim, nema pol. To sam pravio za vreme zatvaranja, tokom korona virusa i to me je psihički spasilo. Znamo i sami kako je to sve bilo na početku, čovek nije znao šta da radi, zatvorili su nas, bili smo uplašeni, strah nas je bilo izaći na ulicu jer će nas uhapsiti. To je taj urlik očaja ugrožene vrste, jer ja sebe smatram ugroženim. Sve nas je manje, a umetnike gledaju kao narkomane, nekakav probisvet, bolesnike. Međutim, ja sam im zahvalan na tome – daju mi inspiraciju da nastavim i stvaram dalje. Uskoro počinjem rad na novoj skulpturi čija se tema vezuje za preteranu zavisnost ljudi od interneta, a posebno mladih.

(Tekst i foto: Natalija Jakovljević, Magločistač)