To znači da poslanici moraju hitno da se dogovore o novom zakonu i to u vreme kada su u svim strankama već počela razmišljanja i računice kako da se osvoji što više poslaničkih mesta na jesen 2013. Po pravilu, teži se da o izbornom zakonu postoji konsenzus svih parlamentarnih političkih stranaka, ali i zbog potpuno različitih interesa i zbog finesa nemačkog izbornog zakona – to zaista izgleda kao nemoguća misija.

Teško razumljivo i Nemcima

Izborni zakon je toliko složen da ga zapravo ne razumeju ni mnogi Nemci. Strancima je bolje da to i ne pokušaju: neki ključni termini su čak i na Vikipediji opisani dugim tekstom, ali samo na nemačkom. Međutim, u osnovi, to nije tako komplikovano ako imate u vidu nameru onih koji su pisali zakonske propise.

Načelno, postoje dva izborna sistema. Prvi je razmerni ili proporcionalni u kojem se broje svi glasovi koje je dobila neka stranka i onda, prema stranačkim listama, sve stranke koje su prešle izborni cenzus, šalju u parlament onoliko predstavnika koliko su osvojile glasova. Problem je da to često stvara (pre)veliko šarenilo u parlamentu gde je, kao što trenutno vidimo u Holandiji, gotovo nemoguće stvoriti stabilnu vladu.

Drugi sistem je većinski koji se često zove i „Winner takes all“ odnosno „Pobednik nosi sve“. Izraz nije slučajno na engleskom, jer se tako bira u Velikoj Britaniji. On pak stvara drugi problem: male stranke jedva da ikada pobeđuju u nekom okrugu, tako da se u parlamentu ne čuju glasovi i drugih političkih mišljenja osim „velikih“ stranaka.

Nemačka zapravo ima – dvostruke izbore!

Nemačka je odlučila da krene trećim putem i kao što je još jednom utvrdio Ustavni sud, opet se okliznula na složenosti sopstvenog sistema. Naime, ovde se kombinuju oba sistema najjednostavnijim načinom, a zapravo se u Nemačkoj istovremeno održavaju dvojni izbori za isti parlament i birači daju dva glasa. Birači jednim listićem biraju po većinskom sistemu kandidata koji će, po njihovom mišljenju, najbolje zastupati njegovu izbornu jedinicu; a onda ispunjavaju još jedan listić gde svojim „drugim glasom“ biraju stranku. Prema procentu osvojenih drugih glasova stranke šalju u parlament svoje poslanike po proporcionalnom sistemu – među tim poslanicima moraju se naći oni koji su dobili izbore prema većinskom sistemu.

I sad počinje prava komplikacija: jer tim „dvostrukim“ glasanjem može biti i mnogo više pobednika i poslanika u parlamentu. Jer ako se građanima sviđa neki kandidat – ali njegova stranka ne dobije dovoljnu podršku, onda će u Bundestag ući pobednik izbornih jedinica uz onoliko zastupnika koliko je stranka osvojila glasova. Taj „višak“ se pak zove „prekobrojni mandat“ i već to stvara dovoljno problema.

Dva glasa – i dvostruko veći parlament?

Jednostavnom računicom da svaki građanin bira dva puta znači i da se tim „prekobrojnim mandatima“ i broj poslanika u parlamentu teoretski mogao dvostruko da se poveća. To bi onda stvorilo lepu gužvu u dvorani Bundestaga u Berlinu (u tamošnjem restoranu i toaletima), ali to bi i moglo nekako da se podnese jer nije politički problem.

Politički problem mogao bi da nastane na drugi način i to činjenicom da je Nemačka federalna država, sastavljena od šesnaest saveznih pokrajina. Izbori se naravno održavaju na pokrajinskom nivou i zamislimo da na primer samo svi birači Bavarske biraju samo socijaldemokratske kandidate prvim glasom, ali konzervativnu stranku drugim glasom. Na taj način bi i u Berlinu odjednom bilo dvostruko više poslanika iz Bavarske nego što joj to pripada po broju stanovništva.

Više glasova – manje zastupnika

Zato postoji „ukupni saldo“ koji se ne može preći, a koji onda stvara pravi politički problem zbog kojeg se uključio i Ustavni sud. Stranka koja je na taj način („prekobrojnim mandatima“) osvojila višak mesta u parlamentu, to mora da „plati“ u nekoj drugoj saveznoj pokrajini gde će onda izgubiti određeni broj poslaničkih mesta. U određenim okolnostima, tako se stvara apsurd: da bi neke stranke dobile više poslanika da su osvojile manje glasova birača (tako je na primer bilo na ponovljenim izborima u Drezdenu 2009. godine).

To nije tek prosta izborna računica, nego i jasna strategija pre svega velikih stranaka. Upravo su hrišćanske demokrate Angele Merkel na izborima 2009. osvojile 24 dodatna zastupnička mesta takvim „prekobrojnim mandatima“ i zato stranka nemačke kancelarke nije želela da menja izborni zakon. Zapravo, ni socijaldemokrate ne žure sa promenama: prošli put je CDU „zaradio“ više mandata, ali u delu izbora gde „pobednik nosi sve“ i SPD često profitira na taj način.

Vruća tema za malo vremena

Naravno da se već u svim strankama uveliko razmišlja o predstojećim izborima i o modelu kojim bi osvojile najviše mandata. Manje stranke – zeleni, stranka levice, ali i liberali – skloni su modelu da se izjednače rezultati oba načina glasanja, dakle da ako neka stranka „zaradi“ prekobrojni mandat, da to onda „plati“ tako da u parlament uđe pobednik izborne jedinice umesto poslanika sa stranačke liste.

Ustavni sud zapravo ne misli da je to rešenje: on dopušta određenu razliku u broju poslanika osvojenih prema procentu popularnosti stranke, ali smatra kako ne bi trebalo biti više od ukupno 15 „prekobrojnih“ u parlamentu. U svakom slučaju, to je problem koji treba hitno rešiti i koji podgreva vruću političku jesen godinu dana pred izbore u ovoj zemlji.

(Anđelko Šubić, Deutsche Welle)