Protesti subotom sa sve većim brojem učesnika i nesuvisle reakcije režima pokazuju da se nešto menja na političkoj sceni Srbije. Jasno je da je proces promena počeo i da se nezaustavljivo kreće ka svom petom oktobru.

Kada će do njega doći, teško je reći, ali da će doći, to je van svake sumnje.

Srbija je u tri decenije imala dva dugotrajna autoritarna režima, i period krhke demokratije između, obeležen ubistvom prvog demokratskog premijera. Za demokratsku javnost nije dovoljno saznanje da se vladavina Vučića i SNS neumitno bliži kraju. Potrebne su garancije da će posle promene vlasti biti uspostavljen stabilan i održiv demokratski poredak, s ugrađenim mehanizmima koji će obezbediti da se više ne ponove ni Vučić, ni Milošević, ni Legija.

Ključna protivrečnost unutar demokratskog bloka je ona između nacionalne i građanske opcije. Đilas, koji je posle izlaska Saše Jankovića iz politike neformalni vođa opozicije, ovu podelu ne priznaje i poziva na jedinstvo u borbi protiv Vučićevog režima. Međutim, njegov Savez za Srbiju jeste organizacija koja je okupila nacionalističke snage – od Jeremićeve Narodne stranke, preko DS u kojoj je prevladalo desno krilo, do Stamatovića i notornih Dveri. Jedinstvo opozicije obezbeđeno je odlaskom Saše Jankovića, čime je prestala da postoji relevantna konkurencija Đilasovom bloku kao udarnoj pesnici opozicije.

Tačka na polemiku nacionalne i građanske opcije međutim nije stavljena i ako je efikasno izmeštena iz trenutnog diskursa opozicije i građana koji protestuju ta polemika je prisutna u javnosti i ništa bliža razrešenju nego što je to bila u proteklim godinama. Savez za Srbiju je zauzeo oštro nacionalistički kurs u odnosu prema Kosovu, NATO-u i našoj bliskoj istoriji. Međutim, najkasnije u trenutku preuzimanja vlasti, a verovatno i pre, u toku pripremne faze, postaviće se pitanje održivosti deklarativnih stavova Đilasovog bloka. To će naročito biti slučaj u komunikaciji s međunarodnim činiocima.

Demokratska javnost žali što nije bilo šestog oktobra. Problem je, međutim, upravo to što je šestog oktobra bilo! I simbolički i stvarno, 6. oktobra 2000. Koštunica se izdvojio iz jedinstvenog bloka koji je formirao Đinđić i koji je srušio Miloševića. Izdvojio se sa političkom agendom kontinuiteta borbe za nacionalne interese u obliku u kom ih je formulisao Milošević. Reperkusije šestog oktobra dobro su poznate. Đinđić je ubijen, i uspostavljena politika kontinuiteta sa devedesetima, koja je dovela Srbiju u ćorsokak u odnosima s međunarodnim okruženjem i, konsekventno, do smene demokratskih vlasti i krize demokratskog poretka.

Slično kao Đilas danas, tako je i Đinđić mislio da objektivno postojeći konflikt nacionalnog i građanskog može da gurne pod tepih u ime pretpostavljenog jedinstva ciljeva – tranzicije u kapitalizam, izgradnje demokratskog poretka i ulaska u Evropsku uniju. Pokazalo se da nije bio u pravu.

Šesti oktobar nije se Đinđiću dogodio prvi put 2000. godine. I u velikim građanskim protestima 1996. opoziciona koalicija Zajedno nastupala je potiskujući suštinske političke razlike koje su postojale između glavnih aktera – Draškovićevog SPO-a, Đinđićeve DS i GSS-a Vesne Pešić. Na sam dan pobede građanskog protesta i preuzimanja lokalne vlasti Drašković je poslao alpiniste da na tornju gradske skupštine petokraku zamene dvoglavim orlom. Time je preoteo pobedu od koalicionih partnera za sopstvene političke ciljeve, koji su ga vodili u vladu koja je stupila u rat protiv NATO pakta.

Raskol unutar demokratskog bloka je i 1997. i 2000. doveo do toga da se protagonisti (starog) režima konsoliduju, stupe u partnerstvo sa jednom od sukobljenih demokratskih frakcija i povrate narušenu ili izgubljenu moć. I Drašković i Koštunica su iskorišćeni za obračun sa Đinđićem i odbačeni. Đinđića je prvi sukob koštao mesta gradonačelnika, drugi ga je koštao života.

Za očekivati je da se po predstojećem prevratu hitro pozicioniraju političke snage koje će pokušati da fiksiraju nacionalistički diskurs kao dominantnu paradigmu i da reafirmišu onaj kompleks politika koji je Srbiju proteklih decenija stalno ponovo dovodio u problem. Ako se dozvoli da se opet razgori ona vrsta konflikta između „patriota“ i „izdajnika“ kakav je dominirao javnom scenom 2000-ih nema sumnje da će protagonisti režima pokušati da još jednom iskoriste raskol, upotrebe patriotsku frakciju, politički prežive i vrate se na vlast.

Bez elementarnog idejnog jedinstva demokratskog bloka on ne može da se sačuva od raskola. U tom slučaju ne može da bude efektivne lustracije. A srpsko društvo vapi za ozbiljnom lustracijom. Najgori su se namnožili na vlasti i oko nje, laž je postala dominantan javni diskurs, a bezakonje norma javnog života. Da bi se društveni poredak vratio elementarnom redu i moralu, neophodan je ozbiljan sudski epilog ove vladavine. Ako u blokiranoj javnosti nije moguće da se polemika između nacionalne i građanske opcije dovede do razrešenja, moguće je da se bar drži otvorenom.

Autor je analitičar

(Danas)