Sve izraženija poplava kriminala, nasilja i netolerancije na ulicama Novog Sada dovela je do stanja u kojem bi se glavni grad Vojvodine bez preterivanja mogao nazvati srpskim Gotam Sitijem, a sve češće se povlače i paralele sa Čikagom iz 1930-tih godina. Kada se pogleda poslednjih par decenija rasta i razvoja Novog Sada (ako se to razvojem može nazvati), evidentna je tužna transformacija grada koji je u SFRJ bio sinonim za toleranciju u današnje leglo svega onog najgoreg što u jednom društvu može postojati.
Da situacija bude gora, raznim izgrednicima u srpskom Gotamu uopšte ne nedostaje podsticaja i inspiracije za raznorazne “nestašluke”. I to podsticaja od strane bahate SNS-ovske (čitaj: radikalske) gradske vlasti. Ali, ništa manje i od strane njenih koalicionih satelita, u vidu malih ali opakih strančica/pokreta/organizacija, među kojima se u poslednje vreme naročito ističe Treća Srbija.
Treća Srbija je, tokom protekle dve godine, uspela da postane zloglasni fenomen novosadske političke scene. Ne treba podsećati koliko skandala i gluposti su “trećesrbijanci” napravili od 2012. godine pa do danas. Novosađani, bar oni koji razmišljaju svojom glavom, to manje-više znaju. Organizacija koju praktično čini samo nekoliko “odabranih genijalaca” uspela je da se, u maniru moralnih gmizavaca, “ugura” u gradsku vlast naprasno napustivši njihov dotadašnji pokret Dveri. Presudan činilac za to je, naravno, bio prefinjeni miris fotelja u gradskoj vlasti i direktorskih mesta u javnim preduzećima koja su nekolicini “trećesrbijanaca” 2012. bukvalno preko noći postala daleko draža od tamo nekih Dveri. Priča o izbornoj krađi koju su tada forsirale Dveri, tako je za Parovića i ostatak vesele družine postala samo ružna prošlost koje se sada verovatno i ne sećaju. To mu dođe otprilike isto onako kao što se Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić danas slabo sećaju svog političkog oca Vojislava Šešelja.
Međutim, to što su “trećesrbijanci” napustili Dveri ne znači da su oni napustili i ideologiju destruktivnog nacionalizma i poniznog rusofilstva. Dakle, mi sada u obliku Treće Srbije imamo jednu de facto profašističku i, kao što je na ovom portalu već spominjano – paranormalnu organizaciju. Njihova nacionalističko-rusofilska ideologija, cirkuzantski medijski nastupi, izmišljanje “antisrpskih” zavera, stvaranje atmosfere panike i linča, spektakularna “saznanja” i borba protiv autonomije Vojvodine savršeno se uklapaju u opšte stanje današnjeg društva u Srbiji. Na taj način, Treća Srbija vređa i ono malo zdravog razuma što je građanima ostalo u ovim, za demokratiju vrlo teškim vremenima. Možda i najstrašniji primer bezobrazluka je njihovo uporno poricanje spomenute činjenice da je Novi Sad postao grad kojim caruju nasilje, netolerancija i kriminal.
Posebna “pikanterija” je sumanuti naziv te male ali opake interesne grupe. Šta, za ime sveta, uopšte znači “Treća Srbija”? Ispada da su baš “trećesrbijanci”, koji se kunu u borbu protiv “separatizma” i autonomije Vojvodine samim svojim nazivom Srbiju podelili na tri dela! Kakva li su to tri dela? Da li u njihovim glavama zaista postoje nekakve tri Srbije? Možda ih, slutim, ima i više?
Ima onih koji će njihov naziv opravdati čuvenom podelom na prvu (“patriotsku”) i drugu (“izdajničku”) Srbiju. Na osnovu toga, neko može pretpostaviti da su “trećesrbijanci” svojim nazivom zaista originalni, pa čak i da su nekakva nova, sveža snaga na političkoj sceni Srbije. Ali, ne dajte se zavarati! Originalan, ali u tragikomičnom smislu je samo taj naziv i – ništa više. Ničega tu novog nema što Srbija do sada, nažalost, već nije videla. A gleda i dalje. Zašto? Iz jednostavnog razloga što je celokupno delovanje Treće Srbije u službi Velikog Vođe Srbije – Aleksandra Vučića. To dokazuje i poslednji u nizu njihovih “bisera” – paranoična optužba da Srđa Popović preko pokrajinske vlasti, određenih medija i nevladinih organizacija sprema državni udar tokom naredna dva meseca. Jer, Bože moj, Treća Srbija je dobro obaveštena i ima spektakularna “saznanja” u koja se ne sme sumnjati. Kako da ne!
Svojevrsni državni udar je u Srbiji već poodavno izvršio Veliki Vođa Vučić, i to najviše tako što je gotovo potpunom blokadom “nepodobnih” medija uveo jednopartijsku diktaturu SNS-a. U tom smislu, svidelo se to nekom ili ne, poslednji bastion demokratije u Srbiji je upravo Vlada AP Vojvodine. Vlada koju Vučić sada, posle niza neuspelih pokušaja rušenja, napada i preko Treće Srbije. Drugim rečima, cilj “upozorenja” Treće Srbije je destabilizacija pokrajinske vlasti, ali i skretanje pažnje sa katastrofalnih neuspeha Vučićevog režima. Građanima se neprekidnom tabloidizacijom društva, u koju spadaju i saopštenja Treće Srbije, nastoji skrenuti pažnja sa takvih “sitnica” kao što su: smanjenje plata i penzija, opšti pad standarda, svakodnevni pad vrednosti dinara, zapošljavanje partijskih kadrova u javnim preduzećima u do sada neviđenim razmerama, propast projekta Južni tok, devalvacija kulture i obrazovanja, uništavanje “nepodobnih” NVO, medijski mrak i ostale “poslastice” kojima nas svakodnevno časte Veliki Vođa i njegovi koalicioni partneri. Kada se podvuče crta, valja se podsetiti činjenice da je jedan od preduslova da zlo u nekom društvu zavlada to da dobri ljudi ne čine ništa. U skladu sa tim, građanska Srbija se danas suočava sa pitanjem: ima li ikakve nade za ovo društvo?
(Autonomija)