Skip to main content

Branko Nedeljski: Rehabilitacija četnika i budućnost Srbije

Stav 25. мај 2015.
2 min čitanja

Kada si pripadnik generacije koja je detinjstvo provela u Srbiji 90-tih i koja je praktično ceo život provela okružena turbo-folk kulturom i njenim pratećim elementima onda, u kulturološkom ali i svakom drugom smislu malo šta može da te iznenadi. Na sve si nekako već oguglao. Pripadam toj generaciji. Generaciji koju često nazivaju „deca tranzicije“. S tim što ja ipak spadam u one koji nisu baš na sve oguglali. Na primer, prilično negativno me je iznenadila nedavna rehabilitacija četničkog zapovednika Draže Mihailovića.
Ta rehabilitacija četništva, to sramno prekrajanje istorije koje je u Srbiji sada i zakonski stupilo na snagu jedna je od stvari na koje je ipak nemoguće da ne reagujem burno. Pa…u svakom slučaju burnije nego na primer na neku od odvratnih naslovnica Informera i sličnih duhovnih blagodeti današnje Srbije. Kad naletim na TV Pink – promenim kanal. Kad na trafici vidim spomenuti toaletoid – skrenem pogled (al’ ne uspeva mi to uvek). Kad osetim prisustvo Velikog Vođe Vučića u bilo kom obliku, udaljim se od frižidera. Dakle, takve pojave naše svakodnevice ipak je donekle moguće izbeći. Ili, ako ništa drugo, ono makar ublažiti njihov pogubni efekat na zdravu pamet.
Ali, dođavola, šta sa rehabilitacijom četnika? Sa tim se nije šaliti. Tu je sada već – plašim se – vrag odneo svaku šalu! Taj skandal u režiji sve glasnijih prekrajača istorije imaće, slutim, grozne posledice. Za ime sveta, nije li za pravilnu predstavu o tome ko je bio na čijoj strani u Drugom svetskom ratu dovoljno samo baciti pogled na suprotstavljene strane i ishod Bitke na Neretvi koja se odigrala 1943. godine???
Što se posledica rehabilitacije četništva tiče, one se neće odnositi samo na (ionako katastrofalnu) sadašnjost već i na blisku a, što je možda i najvažnije, na dalju budućnost građanki i građana Srbije. Drugim rečima, odnosiće se itekako i na naraštaje koji tek dolaze. Ako se uzme u obzir da u Srbiji već danas imamo trend narastajuće tolerancije prema fašizmu i da je prisutno sve izraženije neobrazovanje omladine o istorijskim činjenicama, posledice rehabilitacije četnika – ovdašnjih saradnika Hitlerove Nemačke potencijalno su razarajuće po društveno tkivo. Zašto?
Iz jednostavnog razloga što je veliki deo mlađih naraštaja u našoj zemlji ne samo neobrazovan tj. intelektualno zapušten, nego i zato što je i ekonomski sve nemoćniji. Nijansa perspektive mladih ljudi (i ne samo njih) iz sive polako prelazi u crnu. A vrlo dobro znamo kakve se ideje i ideologije rađaju iz ekonomske devastiranosti. Drugim rečima, Srbija je i pre rehabilitacije četništva bila, da tako kažem, jedno veoma bolesno društvo. Sa zebnjom se pitam – kakvo li će tek biti sada? Predstoji li nam sada invazija četnika-početnika? Mislim da o tome sasvim dovoljno govore stihovi Đorđa Balaševića „Kasno je da se paniči, dali smo šansu da se ludilo ozvaniči…“
Rehabilitacija Dragoljuba Mihailovića možda je i poslednji ekser zakucan na mrtvački sanduk u kojem u Srbiji leži sećanje na istinske antifašiste. Da li je ovo sramno prekrajanje istorije kraj poštovanja partizana kao pravih boraca protiv fašizma? Da li je budućim generacijama u Srbiji zauvek uskraćeno pravo da znaju istinu? Čini se da je tako. Ipak, po prirodi sam optimista pa tekst završavam nešto svetlijim stihovima sjajnog novosadskog kantautora – „Sve će se, kažu, srediti, istina će pobediti!”
(Autonomija)