– Očigledno je da čitava koncepcija ove manifestacije nije utemeljena tako da predstavi sve vrednosti ovog specifičnog i vrlo važnog kulturnog regiona Srbije. Predstavljeni su manje-više programi koji se u gradu održavaju svake godine, a mislim da je suština u tome da je trebalo predstaviti specifičnosti kulture ovog područja Srbije, da se ponovo otkriju ljudi čija je uloga zaboravljena, a imali su važno mesto u kulturi u širem smislu – kaže na početku razgovora za Danas Branko Kukić, pesnik, esejista, urednik izdavačke kuće i časopisa „Gradac“ zbog kojih bi Čačak, prva srpska prestonica kulture, mogao da ponese i sličnu evropsku titulu.

O tome koji su dometi ove manifestacije, kako izgleda voditi izdavačku kuću važnu za kulturnu scenu Srbije, a daleko od „centra“, o knjizi koju je napravio sa svojim dugogodišnjim prijateljem Svetislavom Basarom, te o trenutnoj političkoj situaciji u zemlji, vodili smo razgovor sa ovim važnim kulturnim poslenikom Srbije.

Govoreći o Čačku kao prestonici kulture, Kukić podseća na mnoge njegove bitne ljude koji su i ovom prilikom zaboravljeni.

– Neki su pomenuti, ali čini mi se u pogrešnom kontekstu. Nije, na primer, pomenut Mita Petrović, otac Nadežde i Rastka Petrovića, koji je živeo u Čačku i predavao u Čačanskoj gimnaziji i napisao kapitalno delo „Finansije i ustanove obnovljene Srbije“, o kome je Vinaver napisao izvanredan tekst. Zaboravljen je profesor Dragi Popović, pisac najbolje istorije Čačka, za koju je 1940. dobio nagradu Srpske kraljevske akademije (današnje SANU). Nema pomena o Božidaru Kneževiću, našem prvom ozbiljnom filozofu, koji je takođe predavao u Gimnaziji, niti o Simi Trojanoviću, prvom našem antropologu, članu SANU, osnivaču Etnografskog muzeja u Beogradu i Univerziteta u Skoplju. Ni reči o Radomiru Staniću, istoričaru umetnosti i bivšem direktoru Zavoda za zaštitu spomenika kulture Srbije, koji je uložio toliko truda oko obnove i zaštite manastira i ostalog po Srbiji, o Dušanki Ranković koja je napisala važne tekstove o ovčarsko-kablarskim manastirima, o Slobodanu Sanaderu, osnivaču Galerije „Nadežda Petrović“ i osnivaču Muzeja savremene umetnosti Vojvodine, o Radojku Nikoliću koji je napisao kapitalne knjige o spomenicima-krajputašima, skulptorsko-poetskom blagu ovog kraja. Zaboravljen je, bolje reći nikad i nije primećen, filozof Miroslav Milović, koji je doktorirao kod Jirgena Habermasa i Karla Apela u Frankfurtu, predavao na nekoliko univerziteta u svetu i nedavno umro kao profesor u Braziliji, kome su u „Gradcu“ objavljene tri knjige. Šta je sa čudesnim glumcem Dragom Čumom, za koga je jedan američki producent svojevremeno rekao da je on najinteresantniji naš glumac za američki film? Zatim, nigde se ne pominju listovi koji su bili u suprotnosti sa tadašnjim ideološkim stanjem – list „Bumerang“ je bio zabranjen, list „Razlog za“ je bio sumnjiv, list „Čačansko ogledalo“ je ukinut, list „Zapisi“ isto tako. Sve je to važan deo kulture i bunta koji su formirali atmosferu grada Čačka. I mnogi mladi ljudi su tada i u vezi s tim postali svesni svoga identiteta i uloge… Da više ne nabrajam – trošim hartiju. Svi bi ovo upotpunilo sliku ovog grada u najboljem smislu.

Sve u svemu, kako vam izgleda – je li rodila Čačanska rodna? Ima još vremena do ubiranja plodova, ali, zaista, kako je počela i vidite li gde će stići ova godine kulture u Čačku?

– Iako ne volim oponašanje tuđih ideja – tipa Evropski grad kulture – ali, u nedostatku boljih ideja i oponašanje može da posluži pod uslovom da se prikaže vrednosna slika, u ovom slučaju jednog grada, jednog kulturnog prostora, ali da ta slika ne pređe u ustaljenu šemu provincijalizma, što je osnovna karakteristika kulture većine gradova u Srbiji. Ali, budući da me u vezi sa ovom čačanskom manifestacijom niko ništa nije pitao, najpoštenije je da kažem da malo znam o tome.

Rekli ste nedavno za Danas u vezi sa nedodeljivanjem Disove nagrade da to i nije toliko bitno jer je sama nagrada u međuvremenu devalvirana, pošto su je dobijali pesnici koji su daleko od kvaliteta pesništva onoga čije ime priznanje nosi. Zbog čega je do toga došlo? Odavno je primećeno da u Srbiji književnih nagrada, a među njima valjda pesničkih više nego drugih, ima gotovo koliko i pisaca.

– Što se same umetnosti tiče u svetu i ovde, ona je u velikoj krizi. Ima više razloga za pad kreacije. Prvo, globalizam je poguban za umetnost jer je ona prešla u uniformnost i pomodarstvo. To je opasno za takozvane „male kulture“ jer nemaju prilike da zadrže svoje osobenosti. Drugo, katastrofalan uticaj tehnologije u svim oblicima za umetnost. Po prirodi stvari, čovek tehnologije ne gleda unutrašnji svet, jer je tehnologija pre simulacija i manifestacija nego asocijacija, simbolizacija i kreacija. Treba reći da se čovek na čelu sa umetnicima prosvetljuje a ne postvaruje – taj čovek se više nizašta ne pita, a ako se i zapita, to gotovo niko ne primećuje. Da bi se neko danas zvao piscem, i osećao se piscem, on mora da udovoljava masama konzumenata koju interesuje književno đubre, knjige za jednokratnu upotrebu. Sve je to danas prisutno i kod nas, jer se naša kultura svela na podražavanje. Znam o čemu govorim jer sam četiri godine bio član NIN-ovog žirija – od 800 romana koje sam imao u rukama daj bože da može da se izdvoji dvadesetak koji se mogu nazvati umetničkim delom. Tako je i sa poezijom. Poezija je danas izgubila čudo jezika, čudo misli i čudo nasleđa velikih pesnika. A tako je i sa nagradama. Delotvorno bi bilo za našu kulturu da se sve nagrade desetak godina državnim dekretom ukinu, da se pisci i narod klistiraju od prezasićenog rastvora. U protivnom ćemo se potrovati od gluposti.

Osim stopedesetogodišnjice rođenja velike slikarke Nadežde Petrović, te 65 godina „Disovog proleća“, program „Prestonice kulture“ obuhvata i pola veka izdavačke kuće i časopisa „Gradac“ na čijem ste čelu. Kako će to iskustvo biti „upotrebljeno“ u ovom projektu?

– Na to pitanje ne umem da vam odgovorim, jer sam ja u ovaj grad došao jedne davne godine da donesem darove. Ti darovi su odbijeni zbog zavisti, sujete i nepoznavanja stvari. Trebalo je da prođu decenije da bi se pojavio neki mladi vrli svet da shvati moje namere, da prihvati nove ideje i otkrića koji su bili prekriveni prašinom ideologije, neznanjem i strahom. Vremena su se promenila, ali su i dalje ostale predrasude, ta stara srpska zaraza. Ali danas, kada se u medijima (osim lokalnih) deset puta govori o kulturi Čačka, sedam puta se govori o „Gradcu“. Karakteristika ovog naroda je da se plaši najboljih, najpametnijih ljudi i novih pojava. To je pouzdan znak da se mi nismo spojili sa evropskom kulturom. Tako i izraz „čačanska rodna“, navodno simboličnog značenja, više vuče na šljivu nego, recimo, na Sonju Savić i na, bože me sačuvaj, Točka i „Smak“.

Vaš primer potvrđuje ono što je u ovdašnjoj kulturi takođe običaj – sve počiva na entuzijazmu jednog čoveka. Može li takav čovek, ustanova ili manifestacija koju predstavlja nekako da oko sebe pravi koncentrične krugove kulture koja se onda širi na čitav grad, pa i region u kome se oni nalaze? Kako obezbediti da se sa odlaskom takvih ljudi te institucije u svakom smislu reči ne ugase?

– Vi insistirate na tome da pojedinci imaju otvorena vrata da stvaraju koncentrične krugove kulture. Pa, sve počinje od pojedinaca, zvao se on Gete, Rilke, DŽim Morison ili Vasko Popa. Problem je u tome što je ovde pojedinac u koliziji sa narodom, dakle sa masom i gomilom. Narod protiv pojedinca, kao u onom Formanovom filmu.

I sami ste oko časopisa i svoje izdavačke kuće okupili izuzetne pojedince. Jedan od njih bio je Mile Grozdanić čiji su dizajn i grafička rešenja obeležili vizuelni identitet “Gradca”. Kako ste se (pre)poznali sa takvim ljudima, imaju li dostojne naslednike u poslu kojim se bavite?

– Odgovoriću vam na zaobilazni način, u prenosnom smislu. Jednog ranog jutra u Beogradu dogodila si mi se dva čudna susreta. Prvo sam u pustoj Knez Mihailovoj ulici video čoveka koji razgovara sa samim sobom. Prepoznao sam našeg genijalnog šahistu LJubomira LJubojevića. Kada sam ušao u ulicu Vuka Karadžića neko me je pozvao imenom. Bio je to Vladeta Jerotić. Pitao sam ga – pošto je bila prilična razdaljina a ja sam već izmicao – kako me je prepoznao, a on mi je rekao da se prijatelji prepoznaju i s leđa. Hoću da kažem da je svet mali, da je prepoznatljiv ako to Proviđenje ili Slučaj odrede. Tako je i sa „naslednicima“ – ako se ne prepoznaju sada, Onaj Neko će odrediti kada.

Svedoci smo odlaska, posebno u poslednjih nekoliko godina, plejade ljudi iz sveta umetnosti i kulture koji su zapravo oblikovali sve ono što pod tim pojmovima podrazumevamo. Nema više vaših prijatelja Puriše Đorđevića, nema nagoveštaja najplodnijeg umetničkog filmskog pravca – crnog talasa, nema više ni Milana Vlajčića, tog medijskog magičara, erudite, znalca muzike, filma i književnosti, koji je sve to umeo kritički da sagleda i da o svemu tome piše suvereno, jasno, nekalkulantski… Jesu li se time nepovratno izbrisali obrisi sveta kakav još uvek naziremo, vide li se naznake nečeg novog?

– Nama bi danas bio dragocen neki novi “crni talas”. Tako bismo shvatili šta je važno, novo i neophodno našoj kulturi. Ali mi danas nismo sposobni da napravimo umetnički rusvaj kao nekad da bi nas primetili, uprkos tome što se nalazimo u srcu Evrope. Mi smo jedna olinjala kvočka, sa piladijom koja će postati nova kvočka. Oduševio me je Makavejev uzviknuvši: “Umetnost trebe cimnuti, pa šta bude!” Ja sam u Beogradu bio u gimnaziji. Kao đak gimnazije učestvovao sam na demonstracijama ’68, tamo sam od murije dobio lepe batine, tamo sam proveo lepe dane svoga života i stekao sam određeno životno iskustvo i na neki način sam se uspostavio sa samim sobom i stekao mnoge prijatelje. Ti “odlasci” koje pominjete su pre svega smrti mojih prijatelja – uznemiravajući, tužni i razarajući za moje biće. Ti odlasci su odneli mnoge ideje, srušen je jedan uzbudljivi svet. Ali ništa to nije ni novo, ni čudno, ni neshvatljivo. Razočaravajuće je što smo poklekli jer je ispred, iza i okolo mnogo primitivizma. Poklekli smo pred tom navalom brloga, treša, pred ruljom vođenom likovima treće klase, usamljeni, sa iluzijama, sanjarenjima, propalim dobrim namerama, zgranuti i zagledani jedni u druge kao izgubljeni slučajevi. Izgleda da je danas novo ono što je zaboravljeno.

Pored časopisa „Gradac“ koji je u decenijama za nama stekao kultni status, ne predaje se ni istoimena izdavačka kuća koju tako sa pažnjom i prilježnošću vodite. Jedna od novoobjavljenih knjiga je zbirka vaših i Basarnih eseja, ranije objavljivanih, a sada složenih po nekom saglasju. Zašto je baš Svetislav Basara vaš (i vi njegov) duhovni dvojnik?

– Basarina i moja knjiga „Savez duhova“ nastala je kao simbol našeg četrdesetogodišnjeg prijateljstva. Ovo je knjiga tekstova o nekim ličnostima iz sveta književnosti i slikarstva, ali i o nekim problemima istorije gledano očima književnika, što nije retka pojava, u vezi sa istorijom kako je mi vidimo. U vezi sa istorijom možemo hladne glave i vatrenog srca primeniti ovu Šekspirovu rečenicu: „Istorija je dosadna priča koju pripoveda idiot.“ Ova naša knjiga govori i o čovekovoj teskobi i njegovom ropstvu predrasudama, zavisnosti i opsednutosti vlašću, o navodnom njegovom „oslobađanju“, a suština je u tome da čovek ne uspeva da oslobodi pre svega samog sebe – kada bi uspeo da skine sopstvene lance, učinio bi mnogo za oslobađanje čovečanstva. Zbog toga živimo u svetu mešavine pometnje i slučaja, kako je lepo rekao Rasel. Kada je reč o istoričarima srpskog naroda, liče mi na one darovite kamenoresce koji su ispisivali hvalospeve pokojniku iako ga nikada nisu ni videli, ni upoznali, niti su za njega čuli. U knjizi je reč o tome da u većem delu ovog naroda nema više ničeg svetog. Ovde se više ne može govoriti o društvenoj, političkoj, ekonomskoj i krizi kulture – ovde je reč o moralnom posrnuću. To posrnuće zaokreće istoriju svakog naroda vodeći ga u sopstveni ponor. Jedino je čovek bez morala „slobodan čovek“: može da radi što mu padne na pamet. Takav čovek je „ogledna stanica za propast sveta“. Tako je govorio Karl Kraus. Zbog toga bih poručio: srećan put onima koji odlaze, laka noć onima koji su se tek probudili.

I vi i Basara interesujete se takođe i za političko, vi možda ipak manje za ono dnevnopolitičko, bar u ovim esejima. Ipak, kako vam izgleda trenutna situacija u Srbiji?

– Trenutna situacija u Srbiji je u suštini nepromenjena 230 godina, dakle od Prvog srpskog ustanka 1804, kada je nastala nazovidržava. Više puta sam govorio da u Srbiji nije najveći problem vlast, već je to srpski narod. Slobodan Jovanović je u jednom tekstu o Milošu Obrenoviću napisao da je Miloš morao da se bori protiv dva zla – protiv turske vlasti i protiv svoga naroda. Da ne bih ponavljao ono što su o srpskom narodu pisali Jovan Cvijić, Isidora Sekulić, Vladimir Velmar Janković, Vladimir Dvorniković i drugi, podsetiću vas šta je još 1899. napisala kraljica Natalija, žena kralja Milana, Miloševog unuka: „Srbin može biti inteligentan, može imati ideje, ali mu je iznad svega najvažnije njegov interes. Retko ćete videti sasvim određene ideje kod njega; prema ličnim potrebama kreće se sa desna na levo. Obično površan i neznalica, uskih vidika i ne prevazilazeći određene krugove za potpuno bezinteresna osećanja, uvek zavidljiv i ljubomoran, često uveren u svoju nadmoć, a njegovom samozadovoljstvu je ravna samo njegova ništavnost.“ Lepa slika! Od takvih osobina i sa takvim „pogledom na svet“ formira se tip vlasti. Budući da u Srbiji za sve ovo vreme nije bilo pozitivnih radikalnih promena (izuzev radikala i komunista!), ne treba da nas čudi što je današnja vlast i njena opozicija ovakva kakva jeste. Taj put nije krivulja, nego je prav kao strela u najgorem mogućem smislu. Pa gde pogodi.

Može li se i treba li se kosovsko pitanje rešiti vraćajući ga u sfere duhovnog, a izvan zahteva za fizičkim povratkom ovog prostora? Jesu li se stanovnici Srbije umorili od kosovskog zaveta ili su ipak i danas spremni da za njega ginu?

– Posle toliko ludila koje se događalo na tom prostoru između dva naroda vođenih svojim suludim političarima i „intelektualcima“ sa njihovim užasima i haosima zadnje tri decenije, posle kumovanja i mešetarenja čitave Evrope, Amerike i Rusije, nikome više nije jasno – ni srpskim gatarima i jurodivima – gde se skrilo rešenje, a nije da ga nema, nego se i ono sklonilo u neku rupu, jer je izgubilo svaki smisao i veru u sebe. Ovo ukleto srpsko pitanje, ako me već pitate, može da se reši prema poznatom i funkcionalnom evropskom modelu: tamošnjem izmanipulisanom srpskom narodu dati, prema međunarodnim pravilima, visoku autonomiju, osloboditi ih iz politikantske Srbije poruka o nemogućnosti saradnje i saživota, uz garanciju njihovih ravnopravnih prava koja imaju svi ostali koji tamo žive, ravnopravno učešće u javnom životu i potpuna zaštita i samostalnost svega onoga što tamo predstavlja srpsku kulturu. Naravno, upokojiti one koji uporno „ginu“ a još su živi, te veličanstvene vampire. Ali taj model ruši sve namere političara i njihove vulgarne interese. Ni Evropa za taj model više nije spremna, jer i oni imaju besprizorne interese. Dakle, u pitanju je tragedija svih gubitnika. To govori da je čovečanstvo umorno – ne zna šta će sa sobom a htelo bi i ne bi htelo sve, ali da to bude što pre. Putevi kojima danas ide svet, putevi su bespuća. Mitovi, magija, rituali, epovi, božanstva, nauka, umetnost – sve to više nije nikakav garant onog utopijskog Rajskog naselja. Sve je to postalo skriveno pred otuđenom i izlapelom ljudskom hordom. Čovekov nekadašnji svet i svest postali su opšta nula. Kada Arnold Tojnbi u knjižici „Zapad i svet“ govori o ljudskoj sujeti, nadmenosti i sebičnosti, on govori o ljudskoj gluposti, promašenosti i zabludi. Čovek današnjice je – kako je rekao Beket – izabrao „pravac najgore“.

(Danas, Foto: Youtube screenshot)