Nema života u mržnji.
Lepota naše vrste jeste to što smo svesna bića i što svakoga dana imamo pravo na izbor kako ćemo živeti ovaj život. Hoćemo li se stalno na nešto žaliti i mrzeti sve koji nisu kao mi ili pokušati da se bolje razumemo – kaže, između ostalog, Branka Katić u intervjuu za Danas. Na radost publike gledamo je ponovo u raznim ulogama kako briljira i na svom jeziku. Na predstojećem Bašta festu žiriraće filmove, postala je počasna ambasadorka za prava izbeglica UNHCR-a. Nije bez značaja ni to što zrači optimizmom koji zna da ponese i koji je važan kada želite da učinite svet boljim mestom.
*Verovatno imponuje kada šefica Predstavništva UNHCR-a Frančeska Boneli primeti da imate empatiju prema ljudima u nevolji i pozove vas da budete počasna zastupnica prava izbeglica…
Nadam se da ću stvarno moći da pomognem. To je jedino važno. Naravno da imam empatiju prema drugom ljudskom biću, pogotovo onima koji su izgubili sve. Njihovi gradovi sravnjeni su sa zemljom, članovi porodica su stradali, mladi su morali da prekinu školovanje, a neka od dece u ratnim uslovima u kojima su rasli nisu ni dobili šansu da pođu u školu. Krenuli su na opasan i neizvestan put iz očaja i nemogućnosti da žive normalno. Neki od njih su zauvek izgubili šansu da se bave svojim profesijama, kao da je neko pritisnuo pauzu u njihovim životima, ne mogu da putuju, ne mogu da se zaposle, Evropa od koje su očekivali zaštitu i pomoć zatvorila je mnoga vrata. A ja zaista verujem da svako ima pravo na šansu da svoju sreću nađe negde drugo. Takođe, vaspitavana sam tako da poštujem svakog čoveka, u našoj kući nikada nije bilo mržnje ili ostrašćenosti prema ljudima druge nacionalnosti i vere. Tako sam rasla i takva sam i danas. Ako pogledate kroz istoriju sve te podele i mržnja su nam samo doneli jad i razaranje, destrukciju od koje se još uvek nismo oporavili. Nema //života u mržnji. Lepota naše vrste jeste to što smo svesna bića i što svakoga dana imamo pravo na izbor kako ćemo živeti ovaj život. Hoćemo li se stalno na nešto žaliti i mrzeti sve koji nisu kao mi ili pokušati da se bolje razumemo, da se saslušamo, pomognemo jedni drugima. Da u ljubavi, zahvalnosti i nesebičnosti nađemo svoju sreću.
*Ne na tako radikalan način kao izbeglice iz Sirije i vi sami ste u potrazi za ostvarenjima svojih snova u svetu, na početku, trpeli određene etikete i predrasude kao glumica. Čega se sećate iz tog perioda i kako ste se nosili s tim izazovima?
Imala sam svu pomoć naših ljudi, divna Sonja Frenklin je bila velika mama svima nama koji smo se spletom okolnosti zatekli u Londonu. Imala sam krov nad glavom i hranu na stolu, pravo da tamo boravim i radim, mogućnost da otvorim račun u banci. Jedina briga bila mi je to što se dešavalo u Srbiji. Imala sam i agenta i mogla da idem na audicije i dobijem uloge. Bila sam u daleko boljoj i sigurnijoj poziciji od ljudi koji su trenutno zaglavljeni po izbegličkim kampovima kod nas i u Evropi.
*Video „Izgubljeni snovi“ , odnosno, deo u kome poručujete da su izbeglice ljudi kao svi mi je snimio vaš stariji sin Lui, student filmske režije. Kako je izgledala ta saradnja, da li je vaš sin, strog i zahtevan kao reditelj?
Lui mi je pomogao da snimimo ta tri kratka segmenta u kojima se ja pojavljujem. Bio je strpljiv i nežan. On mi je već pomagao kada smo u toku prvog talasa Korone snimali dečje priče za kanal „Uz Priču je Lakše“ koje su pokrenuli Ljilja i Nikola Đuričko. Još tada sam otkrila koliko ima smisla i za snimanje i za montažu. Uskoro dolazi da volontira na filmu „Žal“ koji snimam sa Kostom Đorđevićem u avgustu.
*Žiriraćete filmove na ovogodišnjem izdanju Bašta festa. Kako vidite ovaj festival, na koji način ocenjujete filmove, šta vam je važno?
Navijam za sve mlade reditelje koji će nam se predstaviti sa njihovim ostvarenjima na Bašta Festu. Snimiti kratki film u doba Korone i svih ograničenja koje je donela je već pravi podvig. Dopada mi se da zajedno sa publikom na velikom platnu gledam kratke filmove mladih autora. Tražiću u njima samo ono najbolje. Teško je suditi o umetničkom delu. Svi imamo različit ukus zahvaljujući našoj individualnosti kao i osobenosti životnog iskustva. Radujem se iskustvu i razmeni utisaka sa ostalim članovima žirija. I verujem da ćemo svi biti tamo da slavimo mlade i talentovane ljude, njihov iskren i predan trud i jedan važan trenutak u njihovim karijerama, kada se njihova vizija i ono što kao umetnici žele da ponude po prvi put susreće sa širom publikom. A to je baš uzbudljivo, zar ne?
*Publika je očarana vašom interpretacijom Dijane u seriji „Novine“. Sami ste rekli da je ova uloga za vas bila posebno važna. Zašto, šta vam je bilo izazovno u građenju ovog lika?
Dijana je privatno destruktivna, a u svojoj profesiji prava heroina, hrabra i nezaustavljiva. Nadam se da ću još neki put u karijeri imati priliku da odigram tako dobru i kompleksnu ulogu.
*Ivica Đikić, novinar i autor scenarija serije „Novine“ dobro poznaje senzibilitet sveta medija. Da li ste vi stekli neke nove uvide, treba li ( mi novinari) da se zabrinemo?
To ja Vas mogu da pitam ili još bolje da vam kažem da ako se do sada niste zabrinuli možda je prekasno .. Novinarski principi profesionalnog, etičkog i odgovornog novinarstva, poštovanje dostojanstva ličnosti i ljudskih prava, i slobode izražavanja kao ključnog stuba nezavisnog novinarstva, postulati su vaše profesije. Ko to ne zna taj i nije novinar. Kako je to lepo rekao Česlav Miloš: „U prostoriji u kojoj ljudi složno održavaju zaveru ćutanja, jedna reč istine zvuči kao pucanj iz pištolja“.
*Sticajem okolnosti, vi ste zbog snimanja otišli iz Beograda neposredno pre bombardovanja, možete li da uporedite tadašnju situaciju u medijima sa aktuelnom?
Ako se dobro sećam mislili smo da je tada bilo najgore, naši mediji su totalno ignorisali pretnje Nato alijanse i javnost namerno držali u neznanju. Internet je bio tek u začetku pa nije svako mogao da nađe bolji izvor informacija.. Sada je, rekla bih, gore. Izuzetna, uvek „pobunjena“ novinarka Gordana Suša govorila je u svom intervjuu o „većini kolega koja je sačuvala integritet i u stravičnim ratnim godinama i nije se prodala nacionalistickim i ratnohuškačkim vlastima“ dok je radila za YUTEL. Novinaru sa integritetom ili „kičmom“ nisu potrebna pravila, pisana uputstva ili posebni kursevi – vrednosti su jasne i one se nisu menjale ni pre ni posle, a javni interes je ono što svako društvo mora da definiše.
Društvene mreže su otvorile medijski prostor toliko da je teško bilo šta sakriti danas, ali su postale i ubojito propagandno oružje, pre svega kada je reč o targetiranju i govoru mržnje.
*Kada ste radili na ITV seriji „Cleanning up“ gde ste igrali čistačicu koja preuzima egzistenciju u svoje ruke bili ste iz ekoloških razloga fascinirani instrukcijom da posle čišćenja svake kancelarije magična krpa ide u đubre. U opštem metežu, ovde su se pojavile brojne ekološke inicijative, kao da su bunt i otpor živi još samo po pitanju prava na čist vazduh, vodu, zemlju. Kako gledate na to?
To je dobro, zar ne? Neophodno i egzistencijalno. Kada govorimo o čistom vazduhu, vodi, zemljištu – to su i politička pitanja, pitanja socijalne pravde, jednakosti, pitanja ekonomije… relativno nova, a sve masovnija pojava su i klimatske izbeglice – ljudi koji svoje postojbine napuštaju jer su ih klimatske promene učinile nemogućim za život. A kao po pravilu, najpre i najviše stradaju najsiromašniji, uvek. Iako su najmanje doprineli zagrevanju površine planete. Ekološka pitanja su vrlo kompleksna i borba za ekološka prava i slobode već je, i biće najvažnija borba u ovom veku.
*Živeli ste u Americi, London vam je i dalje baza, a sada, paralelno i Beograd. Kažu, da u takvim okolnostima čovek često ima osećaj da nije ni tamo ni ovde. Muče li i vas ponekad slične emocije i kako sa njima izlazite na kraj?
Kao i svako drugi kada se oseti usamljen. To je normalno. Pustiš sebe da proživiš svoja osećanja, prisetiš se da si nešto više od toga što misliš ili osećaš, povežeš se sa svetom oko sebe, potražiš lepotu u malim stvarima, i guraš dalje. Sve uvek prođe pa i svaka malodušnost koja nas snađe.
*Kakva iskustva nosite iz rada na filmu Dušana Kovačevića „Nije loše biti čovek“.
Lepo smo radili u dobroj atmosferi sa odličnim glumcima. I ovoga puta Duško je napisao sasvim originalan i duhovit scenario. Prica ovog filma je savremena, o čoveku poraženom stanjem u društvu koje je zatrpano nepravdom i kriminalom.. Sta nasem junaku, ciju suprugu igram, preostaje u takvom društvu? Sasvim neobičan put.. Sa nestrpljenjem čekamo premijeru.
*Šta vi kažete, da li je teško ili lako biti čovek?
Niko nije savršen, i svi imamo i loše strane i porive da idemo nekim bržim ili lakšim putem. Ali verujem da je odgovornost svakoga od nas da pravi dobre izbore, te da budemo na strani čovečnosti, konstruktivni u misli i na delu, da poštujemo integritet drugih i pravo svakoga od nas na slobodu izražavanja i posebnost.. da ne otimamo ono sto nije naše, ne radimo drugima ono što ne bismo hteli nama neko da radi, da pomognemo sve one kojima je pomoć neophodna i trudimo se da uvek budemo najbolja verzija sebe…i da nikada ne zaboravimo da je časno i lepo biti čovek..
Čarobna predstava
*Na Svetski dan izbeglica u JDP-u ste prikazali projekat pozorišne radionice, zajedno sa ženama izbeglicama iz kampa u Krnjači. Kakve utiske nosite?
Pozorišna radionica sa ženama izbeglicama iz Krnjače je iznedrila mnogo predivnih trenutaka, i veliku sreću i suze radosnice. Mnogo sam ponosna na sve koji su učestvovali u njoj. Još u prvom razgovoru sa Frančeskom Boneli, kada smo pričale kako možemo da pomognemo tim ljudima, moj prvi instinkt je bio da kroz umetnost i magiju moje profesije probamo da ih zaigramo i damo im šansu da se uz pomoć mašte i igre izmeste se iz svoje prilično teške i neizvesne realnosti. Predložila sam i tim u koji sam verovala i koji je zaista za samo dva meseca uspeo da napravi čarobnu predstavu. Neobično darovita Dara De Luka je napisala divan tekst po kom je režirala ovu predstavu, kostim i scenografiju potpisuje naša divna umetnica i profesorka Ljiljana Petrović, a organizaciju cele radionice poverili smo svemogućoj Loli Joksimović. I najlepša vest je da će naša pozorišna radionica nastaviti sa radom pa se nadam da ćemo uskoro i široj publici moći da prikažemo jednu poetičnu, duhovitu i duševnu predstavu sa hrabrim i prelepim ženama iz Irana, Avganistana i Sirije.
STUPS: Eskalacija