„Ako na birokratizaciju gledamo kao na formiranje pozicija vlasti u našim praksama, vladavinu službeništva, centralizaciju moći i rigidnost odlučivanja, onda mogu reći da i organizacije civilnog društva i neformalne inicijative u velikoj meri boluju od toga” – smatra Branka Ćurčić.

Branka Ćurčić rođena je 1977. godine. Diplomirala je na Akademiji umetnosti u Novom Sadu i na master studijama Teorije umetnosti i medija na Univerzitetu umetnosti u Beogradu. Suosnivačica je Grupe za konceptualnu politiku (GKP) i kourednica Biltena “Stanar”.

U razgovoru za BUKA magazin Ćurčić tvrdi da stanovništvo u Srbiji uglavnom razmišlja geopolitički, percipirajući agresiju na Ukrajinu kao obračun Rusije i Zapada i sredstvo kojim se konačno staje na kraj zapadnom, američkom imperijalizmu. “Utisak mi je da ljudi žele promenu, žele novi poredak u koji će se uklopiti i konačno dobiti svoje mesto u njemu kao isključeni. Ljudi žele moć, da budem preciznija, žele vlast, svoje mesto u njoj i svoju šansu, a iako se to odvija na deklarativnom nivou ono ima svoje posledice – želju za novim poretkom u kojem neće biti potrebe za protestima, udruživanjima i javnim borbama” – kaže Ćurčić za BUKA magazin.

Je li moguće definisati društveni pokret i civilno društvo kao jedinstven politički subjekt u Srbiji?

Zavisi ko definiše. Iz perspektive vlasti, sigurno da jeste. Sve one koji se nastoje politički organizovati a nisu pod njenom kontrolom, vlast smatra nepoželjnima. U njenom diskursu, najblaži oblik toga se manifestuje kroz prozivanje za politizaciju tema koje po njoj ne treba tretirati na politički način i time za pripadnost partijskoj opoziciji, dok se najsnažniji i već uvrežen oblik ispoljava kroz čuvenu frazu „strani plaćenik, domaći izdajnik“. Time se implicira da postoje subjekti koji ne pripadaju narodu od kojeg vlast pravi celinu, pravi narod, kako to savremeni kritičari populizma tvrde. Specifikum Srbije je da oni koje vlast isključuje takvim konstruktom nisu više ni Srbi i za to ima efikasan filter, a to je ne samo pripadnost vladajućoj partiji (SNS) koja broji više od 700.000 članova već i mehanizmi masovnog klijentelizma i kapilarne mobilizacije kojima se premrežava gotovo celo srpsko društvo. Na taj način se korupcija vlasti proteže gotovo do svakog člana društva, direktno ili indirektno, čime se ono drži u pokornosti i krivici koju vlast i te kako eksploatiše. Ono što je zanimljivo je da su ovo neformalni mehanizmi koji nisu normirani zakonima kao u Rusiji, gde je zakonom regulisan status „stranog agenta“ i „nepoželjne međunarodne organizacije“. Međutim, iako neformalni, vidimo da su i te kako učinkoviti. Glavni problem je, kako ga mi vidimo, što se radom dominantnog diskursa politika izjednačava sa vlašću koju treba zadržati ili osvojiti. Zato se krećemo isključivo u politici vlasti i partija, ali ne i drugih političkih subjekata. I konačno dolazimo do druge perspektive i definicije, one na našoj strani, odnosno na strani upravo tih aktera ili političkih subjekata. Čini se da time na scenu stupa paradoks: vlast je ta koja nas objedinjuje u jedinstven politički subjekt (kao neprijatelja), dok se plašim da iz perspektive društvenih pokreta i civilnog društva to jedinstvo ne postoji. Iako se na prvi pogled ne mora učiniti tako jer čujemo da postoji mnoštvo neformalnih građanskih inicijativa koje neke od organizacija civilnog društva podržavaju kada u tome uspeju (što je retko zbog utemeljenog nepoverenja prema njima), premreženost društva vlašću čini da su joj obe privržene: kroz očekivanja da je ona, u krajnjoj instanci, ta koja treba da reši problem oko kojeg smo se okupili ili kroz situiranja u poziciju njenog korektiva. Ni jedna od dve pozicije ne uključuje distancu prema vlasti da bi se uspostavio subjektivni politički kapacitet na našoj strani, već eventualno njena kritika, odnosno kritika vlasti koja je aktuelna. Da skratim, u Srbiji je vlast ta koja premrežava celokupan politički prostor i definiše političke subjekte, kao i njihovo jedinstvo.

Jesu li borbe društvenog pokreta i civilnog društva vidljive na lokalnim nivoima ili se nastoji uticati na pokrajinske i državne vlasti?

Poslednjih godina je lokal u fokusu, iako se lokalne borbe mogu protezati do pokrajinskog i državnog nivoa vlasti ukoliko konkretan problem seže do njihovih nadležnosti. Međutim, ni u ovom slučaju se stvari ne odvijaju pravolinijski, odnosno uticajem na nadležne nivoe vlasti i njihovu hijerarhiju. Aktuelna autokratska vlast se centralizuje i oduzima nadležnost lokalu u svakom smislu. Na svakom koraku se gazi pravo građana na lokalnu samoupravu i negiraju se njene institucije, a samim tim i politička prava građana da u njoj učestvuju na neposredan način. Time se dovodi u pitanje sam ustavni poredak tako što se omalovažava princip po kojem se lokalne odluke moraju donositi u lokalnim samoupravama. Samo jedan od primera su, recimo, reakcija Vučića na to što skupština opština Loznica nije usvojila prostorni plan zbog pritiska zabrinute javnosti i opravdane sumnje da će time biti omogućena izgradnja rudnika litijuma kompanije Rio Tinto. On je izjavio da su odluke koje se donose u lokalnim samoupravama potpuno beznačajne, jer se prave i konačne odluke donose u samom državnom vrhu. Time je nedvosmisleno demonstrirao politiku centralizacije, protivnu svakom demokratskom principu upravljanja koji obezbeđuje učešće građana u javnom političkom životu. Mi vrlo dobro znamo da je centralizacija i obespravljenje ljudi predstavljalo jednu od osnova ratova koji su vođeni na prostorima bivše Jugoslavije, i to smo takođe pratili na primeru mesne samouprave koja je nastala na temeljima Narodno-oslobodilačke borbe, ali je tokom devedesetih predstavljala lokalno uporište ratne politike vlasti. U osnovi centralizacije vlasti je rat protiv ljudi.

U našem slučaju, u slučaju Grupe za konceptualnu politiku, inaugurišući termin „lokalne politike“ pre deset godina, na umu smo imali i njegov globalni aspekt. A to je da smo na lokalne politike uvek gledali kao na političko pravo ljudi na neposredno učešće u političkim procesima. Međutim, danas vidimo da su one postale deo reprezentativnih politika i programa novih političkih pokreta i partija koje danas deluju i iz parlamenta. A lokalne građanske inicijative su postale ustupak vlastima i deo parlamentarnih i partijskih politika, a ne političkih procesa u kojima se ostvaruju prava i slobode građana da se autonomno udružuju, organizuju i nešto predlažu iz svoje, lokalne perspektive. Međutim, mislim da je od lokalnih politika vanparlamentarnog sistema ipak nešto preostalo, a to je lokalni rakurs, odnosno lokalni pogled i na globalna pitanja u ime kojih nam se obično oduzima reč. Upravo taj lokalni rakurs predstavlja i naš pristup politici mira kojom iz građanske, civilne, perspektive danas u Srbiji možemo da postavimo i pitanja poput (odsustva politike) priznanja nezavisnosti Kosova.

Koliko su borbe civilnog društva i društvenog pokreta danas birokratizovane, podložne konstrukciji medijske slike i medijskoj imaginaciji “državne stvari”?

Ukoliko kažem da jesu birokratizovane, morala bih da napravim razliku i na ovom mestu. Ako govorimo o organizacijama civilnog društva, birokratizaciju bih stavila pod navodnike jer projektni rad je, u izvesnom stepenu, podrazumeva s obzirom da barata i finansijama. To je ujedno i nešto što društveni pokreti ili neformalne inicijative izbegavaju jer smatraju da se bave „čistim aktivizmom“, gde „čisto“ implicira odsustvo novca iz njihovih praksi, odnosno odsustvo uticaja koji je najčešće strani, fondacijski, dakle krajnje negativan u očima i javnosti i vlasti. Međutim, ako na birokratizaciju gledamo kao na formiranje pozicija vlasti u našim praksama, vladavinu službeništva, centralizaciju moći i rigidnost odlučivanja, onda mogu reći da i organizacije civilnog društva i neformalne inicijative u velikoj meri boluju od toga. Ranije smo često govorili da je potrebna nova politika civilnog društva da bi se upravo pomenuto sprečilo i da bi se ukazalo da rad u nevladinom sektoru čak daje mogućnost ekonomske nezavisnosti od politike države zahvaćene masovnim klijentelizmom i korupcijom, ali i političku autonomiju koju je potrebno izboriti što može da omogući održivost političkih i civilno-društvenih akcija.

Međutim, to se nije primilo. Tačnije, takav predlog nisu prihvatila ni udruženja ni pokreti. U osnovi toga je ono što je i odlika našeg vremena, a to je odsustvo organizacije, političke organizacije ljudi koja nije nužno partijska. To odsustvo organizacije, međusobnog obavezivanja i odgovornosti ih zaista čini podložnim konstrukciji medija i medijskoj reprezentaciji kojom se mnoštvo akcija i završava, bez obzira koliko benefita ono može sa sobom da nosi za transmisiju poruka i zahteva. Danas se u Srbiji medijima pripisuje mobilizacijski karakter jer i novinari često vode politiku, najčešće onu vlasti ali neretko i onu opozicije ako govorimo o nezavisnim ili slobodnim medijima, što može dovesti u pitanje njihovu objektivnost. U tom smislu možemo govoriti o medijskom privođenju politici vlasti ili „državnoj stvari“.

Ima li javnost u Srbiji konkretne kanale zagovaranja svojih političkih i ekonomskih borbi, ili je javnost posmatrana kao nedefinisana masa ljudi koji se ne poznaju i ne mogu poznavati i u čije se ime djeluje? Kakav je medijski ugled javnosti?

S obzirom na prethodno rečeno, situacija se dodatno komplikuje ukoliko u jednačinu uvedemo javnost. Ona je recipijent i u tom smislu je pasivna, ali i pacifikovana, bez obzira što na društvenim medijima danas svako može da izrazi svoje mišljenje, može čak da pokuša i da mobiliše druge. Ali društveni mediji nisu mesto politike jer na njima nema organizacije niti uzajamnog obavezivanja i odlučivanja, već samo privlačenja, odnosno, ekonomije pažnje koja ne prelazi granice narcizma. U tom smislu je teško govoriti o javnosti kao političkoj kategoriji koja vodi svoje političke i ekonomske borbe, već pre o njenoj medijatizaciji, i u smislu uticaja medija na nju i u smislu upravljanja njome. Utisak je da danas svi govore istim jezikom, i građani i partije (i to ne samo vladajuća), a da mediji potom prenose iste reči i da svi govore isto o istome. Dodajem i na isti način, što je udar na pluralizam mišljenja kojim je moglo da se otvori mnoštvo pitanja, da se propitaju kategorije koje se uzimaju zdravo za gotovo i da se na ozbiljan i organizovan način pristupi određenim problemima. Egzemplaran je način na koji se danas u srpskoj javnosti govori o političkoj situaciji oko Kosova: u najboljem slučaju se kaže da je ono faktički nezavisno i da je za Srbiju izgubljeno, a nacionalističkim diskursom i politikama se njegova nezavisnost osporava. Ali otvorenog govora i politike njegovog priznanja nema i mi smo nastojali da se obratimo tom problemu koji se nije mogao čuti u javnosti niti u medijima, osim u našem koji smo morali sami da napravimo.

Čini mi se da su i politički akteri i javnost pristali na ono što se diplomatskim jezikom u pregovorima o normalizaciji odnosa između Srbije i Kosova naziva „konstruktivnom dvosmislenošću“, za koju se kaže da treba da ne otuđi građane od tog procesa, ali zapravo se čini da je u njegovoj osnovi manipulacija ljudima s ciljem da ih otuđi od politike. Pretpostavka da će Vučić potpisati sporazum koji je trenutno na stolu okuplja opoziciju za koju je on ili izdajnik ili lično odgovoran za narušavanje teritorijalnog integriteta Srbije. Osim zahteva da se taj sporazum predoči opoziciji, nema ni jedne druge politike, a pogotovo ne one koja će otvoreno zagovarati politiku priznanja Kosova, i zbog aktuelnog trenutka i tvrdnje da Srbija želi put evropskih a ne ruskih integracija i zbog prošlosti kojom se Srbija ne može podičiti. U tom smislu je javnost u Srbiji danas ne samo pacifikovana, čak i kada jedan njen deo (deklarativno) preti oružjem i ratom, već i petrifikovana.

Dopuštaju li aktuelne vladajuće strukture u lokalnim zajednicama, pokrajini i državi kritike javnosti i jesu li te konsultacije vidljive u zajednicama?

Za vlast je bilo kakva kritika nepoželjna, bilo da dolazi od strane opozicije, organizovanog civilnog društva ili od strane neformalnih građanskih inicijativa. U tom smislu je vlast na svakom nivou tvrdokorna i otporna na kritiku, do te mere da je zabluda danas smatrati da kritika u smislu razotkrivanja afera i korupcije vlasti može da urodi bilo kakvim plodom. To je na delu u Srbiji gde se kriminal i korupcija tolerišu, vlast svesno njima manipuliše pravdajući se ekonomskim napretkom i boljitkom za celokupnu naciju, dok građani to uglavnom prihvataju. Ali plašim se i da otpornost na kritiku važi i za one koji je upućuju vlasti, odnosno za one koji pretenduju na samu vlast. Ali postoji problem sa samom kritikom. Ona se uvek svodi na to da se traži bolje upravljanje i ne otvara prostor za emancipaciju i inovacije koje su nam potrebne. Ono što se danas može čuti kao kritika koja se iz lokalnih zajednica upućuje vlasti, a tako je ne samo na našim prostorima, jeste da nas vlast ne čuje, da nas isključuje iz politike i odlučivanja. Odnosno, kritikom se ispostavlja zahtev vladajućim strukturama da mora da nas čuje i uključi, što znači da je u osnovi te kritike zahtev za participacijom. Međutim, vlast je napravila svoje kanale participacije pre svega kroz formiranje nelegalne ili polulegalne, neformalne i klijentelističke mreže u okviru samog državnog aparata u kojoj mnogi građani učestvuju, čak i ako nisu članovi vladajuće partije. To je i razlog zbog kojeg mislim da će zahteva za političkom participacijom biti sve manje, iako je kao mogućnost ona propisana zakonima, i kao posredna i kao neposredna. Zato se danas postavlja pitanje dometa kritike, ali i zahteva. Oni su svakako legitimni, ali mi je utisak da je to sve što nam preostaje kada nema artikulisanog političkog predloga i borbe iza kojih organizovani ljudi nedvosmisleno stoje.

Tematizuju li društveni pokret i civilno društvo ekonomsku i političku situaciju ili kritike pretežno dolaze u drugim formama promišljanja? Može li se govoriti o konceptu kritike koji se pojavljuje u javnoj sferi?

Mislim da vas razumem. Vi verovatno mislite da je kritika relevantna kada je u pitanju kritika političke ekonomije ili kako se to danas kaže, antikapitalistička i antisistemska kritika. Ali podsetiću vas da i kapitalistički način proizvodnje podrazumeva upravljanje i politiku, ali je to onda politika vlasti. Nas, međutim, interesuje politika na strani ljudi koja se ne iscrpljuje u kritici. Po našem mišljenju, i famozni proizvodni odnosi su odnosi vlasti i na mestima na kojima se i oni uspostavljaju mogući su i politika i otpor, ali se oni ne događaju. No, pošto je odnos vlasti na mnogim drugim mestima u društvu trebalo bi imati sluha za svaki pokušaj organizovanog otpora i politike emancipacije. Emancipacije od diskursa vlasti. U ovom trenutku kao da su ekološka pitanja i kategorija javnog interesa preuzeli primat, a da je prostor rada i ekonomije napušten i da se rešenja, bar što se ljudi tiče, traže u emigraciji ili u prihvatanju uslova klijentelizma u kojima je vlast ta koja zapošljava i rešava egzistencijalne probleme građana.

Imaju li građani povjerenje u organizacije civilnog društva, društvene pokrete i javnost?

Mislim da najmanje poverenja imaju u organizacije civilnog društva prema kojima su posebno sumnjičavi od početka rata u Ukrajini. Kao neangažovani i generalno nepoverljivi prema svakom obliku organizovanja, ljudi uglavnom razmišljaju geopolitički i vide ovaj rat kao obračun između Rusije i Zapada, kao sredstvo kojim se konačno staje na kraj zapadnom, američkom imperijalizmu. U najboljem slučaju, staje se na kraj nepotpunoj i izneverenoj demokratiji. Utisak mi je da ljudi žele promenu, žele novi poredak u koji će se uklopiti i konačno dobiti svoje mesto u njemu kao isključeni. Ljudi žele moć, da budem preciznija, žele vlast, svoje mesto u njoj i svoju šansu, a iako se to odvija na deklarativnom nivou ono ima svoje posledice – želju za novim poretkom u kojem neće biti potrebe za protestima, udruživanjima i javnim borbama. Zajedno sa mnogim drugim demokratskim tekovinama, na civilno društvo se danas gleda kao na „zapadnu“ tvorevinu koja je neprimerena srpskom društvu i njegovim vrednostima, te ga je zato potrebno odbaciti. Štaviše, da bi kao masovni klijenti u nelegalnoj ili polulegalnoj mreži vlasti preživeli, ljudi su prinuđeni da obmanjuju društvo i zato nesvesno osećaju krivicu. A da bi izbegli svaku nelagodu zbog krivice, potrebno je zbrisati svaki mehanizam kontrole i borbe protiv korupcije, odnosno, potrebno je odbaciti demokratiju kao takvu. Kao organizacija civilnog društva, mi smo već danas na neformalan način viđeni kao „strani agenti“, kao neko ko radi nepošten posao i ko će uskoro biti kažnjen društveno-korisnim radom u najboljem slučaju, i to je nešto što smo u poslednjih godinu dana mogli da čujemo od građana čak i iz našeg neposrednog okruženja. Nažalost, tu više ne pomaže priča o emancipaciji, ekonomskoj i političkoj nezavisnosti koje nudi civilno društvo, a kao ukupnu posledicu toga vidim samo dalju pasivizaciju i odsustvo politike.

(Buka, foto: Autonomija)