Pokušavamo da pronađemo način da rehabilitujemo autentično značenje reči politika, što bi zapravo trebalo da označava aktivnost koja se tiče ljudi i na strani je ljudi, ali pošto su očekivanja građana izneverena od strane države i političkih partija, oni u svom delovanju potenciraju da se ne bave politikom i da jedino tako vide mogućnost za uspostavljanje poverenja između građana i države, istakla je za Autonomiju Branka Ćurčić iz Grupe za konceptualnu politiku. Zbog toga, nastavlja ona, imamo situaciju da veliki procenat građana uopšte ne želi da se uključi u političke procese, dok oni koji se aktiviraju u pojedinim neformalnim inicijativama neprekidno naglašavaju kako taj angažman nema veze s politikom.

– Što se građana tiče, s njima smo u kontaktu, pružamo im podršku i često čujemo da kada se oni pokrenu i samoorganizuju, da to što rade nije politika. Ne žele da imaju ništa sa politikom zato što misle da će, ako to što rade nije politika, obezbediti masovnost, dobiće poverenje građana koji će se priključiti njihovoj lokalnoj borbi – dakle, ukoliko ona nije politizovana. A politika je zapravo sve ono što ljudi koji su samoorganizovani rade – pokreću peticije, zakazuju zborove građana ili narodne inicijative, protestuju – drugim rečima, misle situaciju u kojoj su, artikulišu svoje mišljenje i žele da ih upišu u stvarnost, u činjenice i akcije. To je ono što je njihov subjektivni politički kapacitet.

Čini se da je najveći problem u tome što su u Srbiji politika i političke stranke postale sinonim, a građani u želji da se ograde od partija izbegavaju da se „bave politikom“?

– Naše iskustvo pokazuje da građani koji se organizuju to rade jer zahtevaju nešto od države, od grada, od svoje jedinice lokalne samouprave ili mesne zajednice. Naravno, očekuju da će taj problem biti rešen intervencijom institucija, a zaboravljaju da je učešće u institucijama njihovo stečeno pravo koje bi trebalo odbraniti i ostvariti. Politika se, prema tome, dešava baš u tom prostoru u kojem se mi postavljamo naspram institucija i države. Ali mislim da su ljudi ovde državotvorni i da ne vide političku alternativu osim dobre i stabilne države. To implicira da oni nisu spremni da na druge načine uzmu učešće u vršenju vlasti. Da imaju moć, a da ne moraju da sede u vlasti.

Gradonačelnik Novog Sada baš je vas poimence apostrofirao tokom nekih protesta u Novom Sadu. I vas i neformalne inicijative nastale tom prilikom strpao je u opozicioni koš. Da li takav način komunikacije tera građane da se ostave politike?

– Tako je, ima i toga. Mislim da ljudi ovde žive pod jako velikim pritiscima, na radnim mestima, u privatnim životima, u neposrednom okruženju i da je strah zapravo prilično velik. Tako da, kada vidimo svetao primer, da se neko odvaži da javno nešto kaže ili uradi, mi to shvatamo kao ohrabrenje, kako za nas, tako i za druge i tome nastojimo da doprinesemo. Međutim, mnogi građani ne vide to na taj način, već kao potencijalno veću opasnost po njihov život.

Dragocena regionalna iskustva

Grupa za konceptualnu politiku ima blisku saradnju sa sličnim organizacijama iz regiona. Već sutra će im u gostima biti jedan od aktera inicijative „Zagreb je naš“, dok kao dobar primer borbe koji može da se primeni i u Novom Sadu navode inicijativu „Inicijativa za Borik“ iz Banja Luke. Branka Ćurčić kaže da je ta inicijativa otišla korak dalje u borbi protiv urbanističkog haosa kada je, nakon što je Komisija za planove odbila njihove primedbe, organizovala narodnu inicijativu i tako slučaj dovela pred Vrhovni sud koji je na kraju poništio odluku lokalnog parlamenta i sačuvao zelenu površinu koju su građani branili.
– Očigledno je da postoje još mnogi mehanizmi koje možemo da iskoristimo u korist građana i da to posmatramo kao politiku na našoj strani – kaže Branka Ćurčić.

Mislim da sa tim treba raskinuti. Mi pokušavamo da afirmišemo baš tu politiku na strani ljudi, politiku civilnog društva. Ljudi imaju pravo da učestvuju u političkom životu i samostalno udruženi, ali i na neposredan način u institucijama, i ne samo preko svojih izabranih predstavnika. Dakle, u tom smislu, vlast u Novom Sadu je ili prilično paranoična ili veoma zlonamerna. Ako je paranoična i svaku organizaciju građana i civilnog društva naziva opozicionom, partijskom, to samo govori o tome koliko je ona zabrinuta za sopstvenu poziciju. Sa druge strane, ukoliko obeshrabruje građane da se organizuju, udružuju i ostvaruju svoja prava, a pravo na lokalnu samoupravu upravo podrazumeva neposredno učešće građana, ona to radi tako što obezvređuje sve što samoorganizovano nastaje van njene kontrole, u samim institucijama – lokalne samouprave.

Tako praktično podstiču strah i nepoverenje među građanima?

– Tako je. Teraju nas da ćutimo, budemo pristojni, a pre svega zabrinuti za svoj život.

Kako to promeniti? Kako ohrabriti građane i objasniti im da ako se buniš zbog poskupljenja autobuske karte ili urbanističkih rešenja, ti učestvuješ u politici, ali ne u stranačkoj, već gradskoj saobraćajnoj ili komunalnoj?

– Definitivno nismo Čile, tamo je poskupljenje karte za metro izazvalo eksploziju protesta. Ljudi ovde uglavnom veruju državi i nadaju se da će zauzvrat steći poverenje iste te države i zbog toga su mirni. Sa druge strane, država obeshrabruje ljude tako što i civilno društvo, inicijative građana i neformalne pokrete prema kojima je sumnjičava etiketira kao nešto što je opasno isključivo zato jer je nastalo van nje i njenog partijskog sistema.

Šta mi možemo da uradimo po tom pitanju? Ne mislim da su samo „male pobede“ isključivo mesto ohrabrenja, što često ljudi i aktivisti tvrde, iako su potrebne da bismo nastavili dalje. Odluka i upornost u borbi sama po sebi bi trebalo da predstavlja pravo ohrabrenje.

To planirate da to radite ne uključujući se u politički život, u smislu liste na nekim narednim izborima?

– Mi shvatamo svoju poziciju, odnosno poziciju organizacije civilnog društva, a to znači i kao poziciju već udruženih i organizovanih ljudi; borimo se i za svoje pravo, kao i za pravo građana da neposredno učestvuju u upravljanju javnim interesom kao i u političkom odlučivanju. Naglasila bih da se po našem zakonu lokalna samouprava definiše kao pravo građana da neposredno učestvuju u vršenju javnih poslova od javnog i zajedničkog interesa, koliko i preko svojih izabranih predstavnika. Dakle, po zakonu je neposredno učešće građana jednako vredno sa predstavničkom parlamentarnom demokratijom a mi se borimo za ovaj segment, jer je glasanje na izborima, kada je ono moguće, jedna stvar, a neposredni angažman građana sasvim druga.

Što politika zapravo i jeste?

Ja bih rekla tako. Pogotovo što nam je svima jasno da je parlamentarna demokratija u ozbiljnoj krizi.

Dalibor Stupar (Autonomija)