“Hladnoća će mnoge beskućnike isterati iz haustora i napuštenih zgrada, gde neće moći više da izdrže, pa očekujemo još ljudi kako zima bude jača. U oktobru smo počeli razgovore s Gradom o nabavci još dva kontejnera za smeštaj beskućnika. Rekli su nam: ako se ukaže potreba, neće biti problema da se kupe. Kontejneri mogu za desetak dana da se nabave i montiraju.”

Na žalost, prethodne rečenice nisu epilog prekjučerašnje drame oko smeštaja sedam beskućnica u Novom Sadu, o čemu su mnogi mediji izveštavali, oslanjajući se na tekst Autonomije. Ovu izjavu je još u decembru 2012. godine za nas portal dao tadašnji pomoćnik direktora Centra za socijalni rad Branko Zelenbaba. Grad je obećanje zaboravio, te se od tada do danas ništa nije promenilo – nije kupljen niti jedan kontejner!

Četvrta je zima, dakle, od kada Novi Sad, drugi po veličini glavni grad u Srbiji na evropskom putu, brine i za svoje sugrađane beskućnike – Uprava za socijalnu zaštitu pronašla je 2009. godine slobodan prostor i otvorila nužni smeštaj za nevoljnike bez krova nad glavom i prihoda. Tada ih je bilo zbrinuto 32. Toliko je, naime, bilo mesta u dva montažna kontejnera, koje je Grad kupio 2010. godine za dva miliona dinara. Cena jednog kontejnera – noćnog skloništa, bila je čak pet puta manja nego što je Grad izdvojio za novogodišnje ukrašavanje Trga slobode i okolnih ulica, kako bi Novosađani osvetljeni i prosvetljeni dočekali 2013. godinu!

Svratište za decu pred gašenjem?

Novosadsko Svratište za decu ulice je pred zatvaranjem, nakon što je glavni finansijer otkazao saradnju. Problem je nastao nakon izmena Zakona o socijalnoj zaštiti kad je država rekla da svratišta moraju da imaju isti status kao i vrtići i škole, te propisala uslove za njihov rad. Tog trenutka donatori više nisu mogli da pomažu, kao što ne pomažu ni druge zvanične socijalne ustanove već se baziraju na novim programima koje vlast još nije prepoznala. Tako je nastao vakuum jer je prestala svaka pomoć i Svratištu preti zatvaranje.
Svratište za decu ulice je u decembru 2013. godine posetio gradonačelnik Miloš Vučević i obećao da će se angažovati ne bi li se našao pravni okvir za opstanak Svratišta.

A te godine, baš pred doček Nove 2013, Zelenbaba je rekao i ovo: “Prošlogodišnja (2011. godina – prim. aut.) evidencija beskućnika novosadskog Prihvatilišta kazuje da beskućnika u Novom Sadu ima 50, a prenoćište može da primi samo 32 čoveka, koliko nam se za sada ljudi i javilo, pa su trenutno svi oni zbrinuti! Bila bi nam potrebna bar još dva kontejnera”.

U ta dva postojeća kontejnera našli su spas od smrzavanja, tada, kao i danas, samo muškarci! Na početku je bilo i žena, ali se – rekli su tada u Centru za socijalni rad – pokazalo nemogućim da pod istim krovom borave i muškarci i žene. Onda je neko smislio genijalno, a vrlo jednostavno i lako rešenje – muškarci su ostali pod krovom, a žene su prepuštene ulici! Tiho i neprimetno. Sve je, dakako, prošlo glatko. Niko se nije bunio! Tada, kao i sada, te žene su u 19 sati, nakon zaključavanja vrata dnevnog svratišta za beskućnike, odlazile nekuda! Ne zna se gde! Navodno, ni tada kao ni sada, nisu se ni javljale više u prenoćište! Nije znano da li nisu dolazili zato što im nije bilo nužno (!), ili zato što su znale da za njih nema mesta u suvom i toplom!

Potrebna topla odeća

Ljudima koji borave u Prihvatilištu i Prenoćištu potrebni su topla odeća, šalovi, kape, naročito obuća, donji veš i tople čarape. Jer, u skloništu mogu i da se, nakon kupanja, brijanja i šišanja, presvuku u čistu odeću, ali odeća koju do presvlačenja nose beskućnici uglavnom nije dva puta upotrebljiva, te je uvek nužna. Svi koji su radi da pomognu, pomoć mogu da donesu u Prihvatilište.

Za one zlonamerne i koji ne shvataju, da objasnimo: ovde, naravno, nije reč o tome zašto muškarci beskućnici imaju gde da spavaju, već je pitanje zašto žene nemaju? Jer, što se tiče odredbi iz važećeg Ustava Republike Srbije, Čl 21, st 2. glasi: “Zabranjena je svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta.”

Pre dva meseca, negde u novembru prošle godine, saznajemo da je Centar za socijalni rad pronašao prostor za beskućnice u ulici Jovana Subotića. Već su i kreveti nabavljeni iz fundusa Sigurne ženske kuće… A, onda je, odjednom, sve stalo… Skoro potpuno opremljen prostor je zvrjao prazan… Nešto se čekalo, ili je neko to stopirao, ne zna se… U razgovoru sa nadležnima iz Centra, nije se moglo saznati šta se dešava… Nakon toga, početkom ovog meseca počinje pritisak potpisnice ovih redova da se stvar ipak izvede na čistac! Centar kontaktira Poslovni prostor, odakle stiže informacija da je najbolje da se odustane od prostora u Jovana Subotića, a da oni imaju “bolju ideju”! Ta “bolja ideja” bio je prostor u Njegoševoj 3! Direktor Centra Nenad Drašković javlja da se kreveti nameštaju i da će, sva je prilika, beskućnice, nakon četiri godine, u petak (24. januara) spavati pod krovom! Sve se, potom, opet, obrušava vrtoglavom brzinom u lošem pravcu – saznajemo da “izvesna gospođa” iz poslastičarnice “Stela”, koja se naslanja na prostor za beskućnike, preti zatvaranjem vode, ukoliko se žene pojave na spavanju! Potom sledi zaključavanje vrata zajedničkog hodnika, kako beskućnice ne bi mogle da prođu i dođu do za to namenje im prostorije i svojih kreveta! Neko u hipu organizuje i stanare te zgrade u Njegoševoj 3… Građanska svest vrlo brzo, kao retko kada u Novom Sadu, inicira građanski protest protiv smeštaja beskućnica! Obaveštava se i policija, koja ne časi časa i hitno izlazi na lice mesta!

Napolje sa lečenima od psihoze!

Ima među nama ljudi, Novosađana, kojima, kako kažu, ne smetaju Romi, beskućnici, lečeni zavisnici, ljudi druge rase, druge nacionalnosti… ali samo deklarativno i na daljinu. Kada su ovi »drugačiji« u njihovoj neposrednoj bizini, stav se drastično menja!
Kada je pre pet godina Klinika za psihijatriju osnovala ULOP, Udruženje lečenih od psihoze, Grad je iznajmio kuću u Ulici Olge Petrov. Stanari te ulice nisu mirovali dok ih nisu oterali… Ulica je, inače, naseljenja ljudima različitih nacionalnosti, godišta, pola, socijalnog stanja…
Pojedinima, na primer, jako smeta što su Prihvatilište i Prenoćište smešteni blizu njihovih domova! U blizini Centra za socijalni rad, jedan komšija , pravnik po zanimanju, zahtevao da se hitno ugase reflektori koji stoje na ulazu u Prenoćište! Smeta mu u stanu jaka svetlost sa ulice!

U međuvremenu, Grad se, tog dana, u januaru 2014. godine, tačnije u petak popodne, naglo uključuje u rešavanje ovog užasa, ove neljudskosti i sramote, ovog rezultata nemara, nebrige i ignorancije – sadašnjem direktoru Centra za socijalni rad Nenadu Draškoviću obećava svaku podršku i pomoć, a stvar, kako je rečeno, prelazi u ruke Kabineta gradonačelnika!

Ali, avaj, policija i pored angažovanja Kabineta gradonačelnika, ne izlazi da brani odluku Javnog preduzeća „Poslovni prostor“ da omogući ulazak beskućnika u date im prostorije, kao i da “zaštiti” njihov dogovor sa drugim javnim gradskim preduzećem, Centrom za socijalni rad, već da podrži i zaštiti stanare da ne puste da se odluka Grada i dva javna preduzeća ispoštuje!

Postavlja se pitanje nije li Poslovni prostor nemarno, ofrlje i na brzinu procenio da bi baš ta “sporna” lokacija bila najbolja za beskućnice! Ili je, možda, sasvim nešto drugo po sredi? Kako to da Grad, Kabinet gradonačelnika, dva javna preduzeća i „narodna milicija“ nisu usaglasili stavove i poteze! Ko tu koga sluša, ko tu kome naređuje, ko tu ne govori istinu o svom angažmanu i potezima!

I naposletku, nije li ova novosadska priča slična onoj nedavnoj s azilantima, kojima su “građani” Srbije presekli put za dopremanje vode i hrane, pa je vlast reagovala tako što je poslušala razjarene “građane” i premestila azilante u drugi grad?

Ili je, možda “rešenje” da i Novi Sad, poučen primerom o nesrećnim azilantima, nađe neko drugo mesto, neki drugi grad da smesti sedam svojih građanki?

Adrese

Svratište za decu se nalazi na Bulevaru oslobođenja 28.
Centar za socijalni rad nalazi se u Ulici Zmaj Ognjena Vuka 13 -17.
Na istoj adresi, pored zgrade Centra, nalaze se i dva kontejnera za noćni boravak beskućnika, muškaraca. U Prenoćište može da se dođe u 19 sati i tamo boravi do 7 sati ujutro (i žene i muškarci)!
Dnevno prihvatilište se nalazi na adresi Bulevar kralja Petra I 28 c. Do njega se može stići i sa Bulevara oslobođenja, ulazi se nakon zgrade Univereksporta, pa kod apoteke, na levo.
Mole se Novosađani da u hitnim slučajevima, kada ocene da je nekom beskućniku ovakva vrsta pomoći neophodna, pozovu Hitnu pomoć ili Centar za socijalni rad kao i njihova prihvatilišta ili da na ove adrese upute ljude za koje misle da im je pomoć nužna.
Centar za socijalni rad: 421 – 166
Prihvatilište Centra: 452-497
Prihvatilište sa dnevnm boravkom: 444 – 936
Prihvatna stanica u Futogu: 895 – 760
Svratište za decu: 533– 232

(Autonomija)