Malo mesta, mesta, sklanjajte seee… A, vi, dižite noge, šta ste se ukipili, kako da vas guram – vikala je gospođa u belom mantilu dok je gurala kancelarijsku stolicu s tri noge na točkiće, probijajući se kroz gomilu bledih ljudi s mimikom pomešanog jada, nemoći, bolesti,neverice, besa, zabrinutosti, straha…

Ona – medicinska sestra, mršava gospođa koja elegantno nosi svoje godine, kratke kose, tankih negovanih prstiju i snažnih šaka, imala je na licu tragove skvrčenog osmeha dok je Peru, u toj tronogoj stolici, gurala, na mahove udarajući u zidove i ljude u čekaonici, do rentgena u ambulanti na novosadskom Novom naselju, pretvorenu u takozvanu kovid ambulantu. Da nije nje, koja je – valjda potaknuta i iznervirana Perinim zapomaganjem (na šta sam ga ja još dodatno nagovarala, smatrajući to jedinim načinom da se brže evakuišemo odatle) da ga jako boli slomljeni kuk, da on ne sme i ne može još da hoda i da smesta zahteva adekvatnu stolicu – ustala sa svoje kancelarijske stolice i pretvorila je u medicinsko pomagalo – te bismo srede, drugog dana decembra ove zmazane, boleštinom obeležene godine – čekali valjda do sledećeg pika i narednog leta! Čekali bismo tu prokletu medicinsku stolicu (ili nosila, ili šta god) na kojoj je on, slomljenog kuka, morao, u iole civilizovanijim zemljama u 21. veku, a u Evropi, biti prevezen do rentgen aparata. Čekali do nikada, valjda, kao i drugi napaćeni građani, kojih je, pogurenih i stisnutih u toj čekaonici bez vazduha, bilo, činilo se, na hiljade. Većina ih je stajala, a gde bi i seli! Ćutali su, a šta bi i rekli! Tek po koji čovek bi povisio glas… Čekam, pet, sedam, deset sati…!

Jer, u Novom Sadu, glavnom gradu Vojvodine – i pored višegodišnjih napora, ljubavi i neštedimice danonoćnog rada Velikog Vođe za dobrobit svog naroda – na bezmalo pola miliona stanovnika ima samo jedna kovid ambulanta gde ljude testiraju na korona virus! A, u njoj, kako nam je rečeno, ima dve medicinske stolice/ kolica/nosila/pomagala…! Da ne bude zabune, ima ovaj skrajnuti, opljačkani grad još ambulanti, ali nema u njima ko da radi! I pored svog optimizma, i nadasve „patriotske iskrenosti“ prvog čoveka Kliničkog centra Vojvodine, izrečene pred tv kamerama – medicinskog osoblja je sve manje (kovid je razlog, ne reče i odlasci u uređene zemlje gde se nefalsifikovana diploma, znanje i rad cene i nagrađuju), ali to ne ugrožava funkcionisanje zdravstvenog sistema u Novom Sadu! Nazdravlje!

Perino je snimanje – nakon što smo u pauzi smene od umora sivih medicinara, čekali oko sat da se rentgen aparat ohladi – obavljeno tako što su medicinske sestre, bez nervoze i u roku od nekoliko minuta uspele da dozovu dvojicu svojih kolega, plećatijih muškaraca, koji su te noći u kovid ambulanti ostavili svoje poslove, podigli pacijenta i držali na nogama, uspravno, sve dok snimanje nije obavljeno.

A, u našu, novosadsku, jedinu kovid ambulantu dospeli smo tako što je on plitko disao i gušio se. Ljubazna, dobronamerna, mlada, no, očito, ne tako vična postavljanju dijagnoze, lekarka u kućnoj poseti, nervozno i iskreno zabrinuto, rekla je: S plućima je loše, odmah u kovid ambulantu! – Ali, on je plućni i srčani bolesnik, srce ne može da ispumpa vodu, zašto kovid ambulanta? – A, šta, gospođo, ako je kovid? Zovite Hitnu! Iritirajući zvuk, skafanderi, komšije vire kroz prozor…

Stigosmo. Brzi test na koronu bio je negativan. Saturacija (kiseonik) dobra. Obavljen je i PCR test (rezultati za 48 sati). Guši se! Smešten je u posebnu sobu na neki pomoćni ležaj, podbočen na lakat… Snimak pluća je pokazao upalu levog plućnog krila, i vodu u plućima!

-Čim dođe prevoz – reče dežurna lekarka krenuvši, ne gledajući nas, do sledećeg od hiljadu pacijenata – odvešće vas na Infektivnu!

-Neću! Ne daj me! Odande se malo ko vraća živ!

-Ne pričaj gluposti, nema nam druge, moraš kad kažu, ne drami, biće sve u redu! (Ipak, da on ne čuje, pitam zašto na Infektivnu, kad mu je brzi test negativan, kiseonik dobar, zar nije rizik da se tamo, tako načetih pluća i lošeg srca, zarazi koronom?)

–Neće ga nigde drugde primiti! Nema PCR test! Hoćete li da vam se uguši kod kuće?!
Čak i ja nekad zaćutim. Nisam više ništa pitala.
Opet tumbanje i prevoz sa slomljenim kukom!

– Vozite gospođo za nama!

– A, kuda?

– Na rehabilitaciju, tamo je sad Infektivna!

Trčim da stignem do kola parkiranih kilometar dalje, na jedinom, valjda, slobodnom mestu na Novom naselju.

Portir na ulazu u dvorište pokrajinske bolnice: Ne možete tu da parkirate, odmah da ste…! – A, da prvo vidim hoće li mi se muž ugušiti, pa … Zaćutao. Pristao.

–Imate li, gospođo da mu date vode – pita me sestra na ulazu prostorije, krcate ljudima koje Hitna neprekidno istovaruje, u zgradi nekadašnje Rehabilitacije (odmah kod rampe na ulazu za Klinički centar s Futoškog puta) pretvorenu, kasnije se ispostavilo, u svojevrsnu trijažu pre, eventualnog smeštaja pacijenata na Infektivnu kliniku.

Ta plastična flašica vode ponesene od kuće (svašta sam još imala u rancu – mandarinu, bananu, lekove, nalaze, dezinfekciju, gusku za piškenje, ćebence, novine, knjigu, maske i rukavice … za svaki slučaj, Srbija je to, brale!) učinila je da dođem do praga veće sobe, gde je Pera smešten, uz još desetak bespomoćnih, uplašenih ljudi… Sestra mu pruža vodu.

– Pa, zar ovde nemate vode?

– Ima vode, ali nemamo u čemu da im damo!

U sobi, teški pacijenti, stariji ljudi, gotovo svi sa u belo ofarbanom metalnom bocom kiseonika u naručju… Pored Pere, na manje od pola metra, leži čovek koga medicinski brat ljubazno, glasno i uporno pita: Čiko, ne možete da govorite, ili ne razumete srpski?

Krenem, mahinalno jače stiskajući masku uz lice, s praga u hodniku, prema mučeniku skoro prekrivenom preko glave i kažem – Evo, ja ću da prevodim! Čovek u belom mantilu me belo pogleda i pre nego što je uspeo da progovori, ja kažem – Slovački i rusinski ću razumeti, a mađarski znam…! Nije trebao prevod…

Nakon nekoliko sati, za vreme kojih sam, opet s praga u hodniku s pogledom u sobu (a, ko bi me odatle pomerio, stavila još jednu masku preko postojeće), izbezumljivala Peru svojim instrukcijama (prigušenim glasom i pokazivanjem rukama, nogama, ramenima, glavom…) – digni glavu, diši, gledaj me, ne skidaj masku, znam da te boli kuk, pa kukaj glasnije, čoveče… dezinfikuj ruke, prskaj sve okolo, u džepu ti je flašica… da piškiš, ne možeš sada… može, evo ti guska ponela sam od kuće… neću, ti si luda…

U jednom trenutku do njega dolazi lekarka (pitam, s praga, mogu li ja da joj objasnim!) – koja je prethodnih sati ulazila i izlazila iz te sobe, kliizila kao ruska babuška, tek malo pogurenih ramena, prijatnim tonom, bez da je nekog od pacijenata uznemirila, ulivajući poverenje svojim jasnim i glasnim artikulisanim instrukcijama, gledajući ljude iz pratnje pacijeneta u oči – i pita: Šta ćete vi ovde? Idite kući, tamo čekajte rezultat PCR testa. Bez toga, ne mogu ništa da tvrdim… Ali, sva je prilika, da njegovi simptomi i nalazi pokazuju da otežano disanje, gušenje, potiču od kardio-pulmoloških tegoba. Pojačajte diuretike, antibiotici… Idite kući! Ako je negativan… Ako je, kojim slučajem, ipak, pozitivan… Čitam na pločici, ona se zove dr Snežana Brkić. Hvala.

Više od dva sata čekanja na prevoz kući. Opet dramatično smeštanje u vozilo (kuk!), , opet medicinari u skafanderima od kojih, ni krivih ni dužnih, vas podilazi jeza (u kolima Hitne sve oblepljeno i pričvršćeno flasterima!).

Benzin mi je pri kraju, dok sam obavila pumpu, uveliko prošla ponoć, zatvorila se i Janković apoteka… Ima li noćnog dežurstva, u koju apoteku…? Guglam na parkingu kod Sajma, tik ispred čuvenog „Magazina“… I tu, na tom, mestu, pade mi, eto, gradonačelnik Novog Sada, na pamet – Znate li da, vajni gradonačelniče, upravo idem s mesta gde pacijentima kod kojih sumnjaju na koronu, s temperaturom i bocama kiseonika, na trijaži infektivne, ne mogu da daju vode, jer nemaju plastičnih čaša, niti bočice mineralne… Lepo je što tzv mediji pišu da redovno obilazite baku…

U dežurnoj apoteci nema hemomicina, to sad svima treba, pa nestalo, kaže apotekarka, ali ima „plivin“ antibiotik istog sastava i jačine (živela ex YU!) … Molim i jednu gusku za piškenje – (sve iz ranca, sve stvari ponesene za svaki slučaj u kovid ambulantu i na Infektivnu, računajući i posudu za mokrenje, sam, čim smo stigli kući, jednim potezom pobacala u đubre) – nema!

Imali smo sreće, u odnosu na većinu, brzo smo završili – odiseja kroz kovid ambulante u glavnom gradu Vojvodine trajala od šest uveče do pola jedan ujutro narednog dana. Našla sam, te noći, u drugoj apoteci i famoznu, jednu gotovo običnu plastičnu posudu, gusku za mokrenje (možda da, ipak, poručite pre nego što nestane, znate, nepokretni boelsnici…) Plastične čaše ću, pak – sto dinara, sto komada – sutra odneti u ambulantu. Na rehabilitaciju može da se uđe i sa druge strane, skrene se kod onog velikog, novog kafea „Magazin“ kod Sajma, gde sam se setila gradonačelnika… Dobro je osvetljeno, blješti, ne možete promašiti!

(Autonomija)