Dok se u Beogradu i opozicionoj Srbiji (šta god to značilo) lamentira nad 5. oktobrom i tuguje što “nije bilo 6. oktobra”, u Vojvodini se oba ta datuma vezuju za zlo koje je prvo u našem dvorištu zaigralo, dok su svi ostali u SFRJ gledali, nadajući se da će zlo kod nas i ostati. Naravno, nije ostalo u našoj pitomoj ravnici. Razlilo se po celoj Jugoslaviji, donoseći ratove, razaranja i smrt, jer je svako od njih imao i svoje izvorno zlo koje je manje ili više pritajeno čekalo.

Šestog oktobra 1988. godine ujutru, Miloševićevi ljudi su ušli u Banovinu i kao okupatori, pod pretnjom sile, poduprti mitingašima oko Banovine i republičkom vlašću u Beogradu, oteli Vojvodinu. Time je otpočeo proces centralizacije Srbije i njene protivustavne dominacije u Predsendištvu SFRJ, što je bio okidač za raspad Jugoslavije i krvave sukobe koji su zatim usledili.

Za širu javnost, “događanje naroda” u Vojvodini je počelo 9. jula, protestom kosovskih Srba u Novom Sadu. Oni su optuživali rukovodstvo Kosova za „genocid nad Srbima na Kosovu“, ali su proteste organizovali u Novom Sadu, kako bi spajanje “dva oka u glavi”(Kosovo, Vojvodina) sa “maticom Srbijom” izveli intervencijom na oku koje je bilo lakše oslepiti.

Ne treba, međutim, zaboraviti da se “Jogurt revolucija” mesecima pripremala i pažljivo realizovala, korak po korak.

Usled naraslih tenzija između Srba i Albanaca, na Kosovu dolazi prvo do serije protesta Albanaca od 1981. do 1987. godine, gde oni izražavaju svoje nezadovoljstvo neravnopravnim položajem u odnosu na Srbe u pokrajini.

Tokom 1986. i 1987, dolazi do obrta, jer Srbi počinju da organizuju proteste, žaleći se na svoj neravnopravan položaj i tražeći za sebe zaštitu republike i federacije. Značajan momenat koji ilustruje novu atmosferu je bio govor Slobodana Miloševića u Kosovu polju 27. aprila 1987. godine, koji je završio porukom “Niko ne sme da vas bije!”.

Cela atmosfera je dodatno pogoršana kada je 3. septembra 1987. godine, Aziz Keljmendi, vojnik albanske nacionalnosti, ubio vojnike Safeta Dudakovića (BiH), Hazima Dženanovića (BiH), Gorana Begiža (Hrvatska) i Srđana Simića (Srbija) i ranio pet vojnika, u kasarni u Paraćinu.

Ovaj događaj je u srpskim medijima okarakterisan kao direktan atak na JNA, Srbiju i Srbe, mada je samo jedan ubijeni vojnik bio Srbin.

U atmosferi linča, a u nastojanju da ukaže na potrebu smirivanja situacije, Dragiša Pavlović, tadašnji predsednik beogradske partijske organizacije je tražio smirivanje tenzija. To je upotpunio kritikom nacionalizma na partijskoj sednici 17. septembra, nakon čega je definitivno doneta odluka o njegovoj smeni, što će se i dogoditi na Osmoj sednici, zajedno sa razlazom Slobodana Miloševića i Ivana Stambolića.

Nakon Osme sednice Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije mitinzi se intenziviraju, dobijajući svoje zvanično ime: “buđenje naroda” i, nešto kasnije – “antibirokratska revolucija”.

Ovi protesti bivaju značajno potpomognuti od strane brojnih intelektualaca, ali i od strane SPC, koja od kosovskih Srba postepeno stvara “svete mučenike”, “borce za vekovna ognjišta”… Ova uloga SPC je bila uvod u promenu njenog položaja u Srbiji, vraćanje crkve na političku scenu i stvaranje sprege crkve i države.

Nakon održavanja Osme sednice, 23. i 24. septembra 1987. godine Srbija uvodi nekoliko značajnih novina u politički život Srbije, ali i Jugoslavije. Bez njih, tzv „Jogurt revolucija“ ne bi bila moguća.

Pre svega, dolazi do postepenog, ali snažnog usmeravanja javnosti na nove teme, kroz promenu dominantnih pojmova koji se koriste u istupanjima političara, intelektialaca, u medijima, na književnim skupovima, u pozorišnim predstavama…

To uvođenje novih pojmova u politički govor upućuje na nedvosmisleno skretanje u desno, jer se javnomnjenjska dominacija pojmova socijalizma (radnička klasa, samoupravljači, internacionalizam…) prekida njihovim uklanjanjem i uvođenjem novih pojmova – nacija, narod, vekovna ognjišta, preci, svetinje…

Druga značajna novina je postepeno uvođenje prakse zaobilaženja zvaničnih institucija, kroz novi pokret „buđenja naroda“, koji je zvanično definisan kao spontan, mada je bio institucionalno osmišljen, iniciran, planiran i organizovan. Istini za volju, takvi protesti i pokreti su se dešavali sporadično i ranije (studentska pobuna 1968. godine, demonstracije na KiM, MASPOK…), ali ih je država uz pomoć svojih organa i institucija kanalisala i sprečavala. Ovoga puta, država Srbija je bila organizator tih protesta.

Treća važna novina je uspostavljanje prakse da se građani jedne „društveno-političke zajednice“ (grada, pokrajine, republike…) smatraju pozvanim da, u ime „rešavanje zajedničkih jugoslovenskih problema“, odlaze u druge zajednice, tamo organizuju mitinge, pozivaju građane na bunt i izazivaju nestabilnost i nemire.

Zahvaljujući ovim novinama, stvorena je realna osnova za „Jogurt revoluciju“: organizovani od strane partijskih i državnih organa Republike Srbije, „radni ljudi i građani“ sa Kosova i Metohije, došli su 9. jula 1988. godine u Novi Sad, kako bi pokrenuli „buđenje naroda“ u Vojvodini i obezbedili da „Srbija iz tri dela ponovo bude cela“.

I tada je bilo, a i sada je jasno da je to značilo ukidanje autonomije Vojvodine i Kosova, odnosno obezbeđivanje ključnih glasova za dominaciju Srbije u Predsedništvu SFRJ. Period od jula do oktobra 1988. godine, poslužio je za okupljanje pro Miloševićevih snaga u Vojvodini, kako bi oktobarski miting doveo do njihove konačne i potpune pobede.

Kad govorimo o „Jogurt revoluciji“ nameće se pitanje: zašto se Vojvodina nije ni na koji način oduprla ovim akcijama? Ni jedan ozbiljniji, organizovan protest, ni jedan glasan istup podrške aktuelnoj vlasti i partijskom vrhu Vojvodine. Da li je moguće da su zaista, kako je tvrdio Milošević, to bili „odnarođeni autonomaški centri moći“, koje radni ljudi i građani nisu želeli? Teško. Iz razgovora sa ljudima u Novom Sadu i Vojvodini, kao i sa ljudima koji su činili tadašnji „vojvođanski vrh“, izranja jedna drugačija istina.

„Jogurt revolucija“ je bila moguća upravo zato što u Vojvodini nije postojao „autonomaški pokret“. Kao što nisu postojali ozbljni „centri moći“ koji bi imali realnu, izvršnu, mobilišuću i organizacionu moć. U Vojvodini su postojale državne i partijske institucije, na čijem čelu su se nalazili ljudi koji su imali određenu moć, ali samo kroz te institucije i uz određenu pomoć federacije.

Prećutnom odlukom federacije (drugih republika) da Vojvodinu prepusti Srbiji, vojvođanski komunisti, ali i svi koji su bili u vrhu vojvođanske vlasti, bili su prepušteni sebi. Da je postojao organizovan, koliko-toliko uspostavljen i povezan „Vojvođanski autonomaški pokret“, on se mogao aktivirati i postati delatan. Kako takav pokret, zapravo, nije postojao, a druge republike su se povukle, vojvođansko rukovodstvo se svelo na par desetina pojedinaca koji nemaju kome da se obrate za pomoć. Poluge vlasti su prestale biti delotvorne, jer je socijalistička vlast, bez obzira na autonomiju, tako projektovana da ključevi za njenu upotrebu uvek leže u centru, a ne u delovima.

Šta se, konkretno, desilo 5. i 6. oktobra 1988. u Novom Sadu?

Nakon tri meseca učestalih mitinga na ulicama Vojvodine, Kosova i Srbije, 4. oktobra 1988. godine je održan pripremni miting u Bačkoj Palanci, koji je organizovao Mihalj Kertes. Sutradan, 5. oktobra, miting se preselio u Novi Sad, pri čemu su se mitingašima iz Palanke priključili novopridošli sa Kosova i iz drugih delova Srbije, kao i radnici nekoliko fabrika iz Novog Sada.

Demonstranti (u to vreme uobičajeni naziv za njih je bio “mitingaši”) su se okupili ispred Banovine. Istini za volju, nakon prvih vesti o opkoljavanju Banovine u kojoj su bili najviši rukovodioci Vojvodine ( Boško Krunić, Živan Berisavljević, Milovan Šogorov i drugi), Lazar Mojsov, tadašnji predsednik predsedništva SFRJ je zatražio intervenciju JNA. Tada je prvi put postavljeno pitanje da li je JNA još uvek pod upravom federacije, jer su Miloševićevi ljudi uspeli da spreče reakciju JNA i pre nego što se o njoj zvanično odlučivalo.

Pokrajinsko rukovodstvo je bilo izolovano i potpuno nespremno na reakciju. S druge strane, i tih par odluka koje su doneli, kao obustavljanje električne energije potrebne za ozvičenje i obustava vode mitingašima, pokazale su se kao potpuno pogrešne i kontraproduktivne.

Uviđajući pogrešnost takvih odluka, vrh vojvođanske vlasti menja taktiku, slanjem hleba/sendviča i jogurta u tetrapaku mitingašima. Time šalje poruku koju mitingaši tumače kao slabost vlasti, što je za njih bila dodatna motivacija.

Konkretno, na pokušaj vojvođanskog rukovodstva da se obrati okupljenima, na Banovinu počinju da lete kamenice, delovi trotoara i – jogurt.

Nakon noći u kojoj je po centru Novog Sada prosipan jogurt, dok je rukovodstvo Vojvodine bilo zatočeno u Banovini, nemoćno i izolovano, u jutro 6. oktobra, kompletno rukovodstvo je podnelo ostavke, da bi na njihovo mesto istog momenta bili imenovani Nedeljko Šipovac, Radoman Božović i Radovan Pankov.

Vojvodina je tako osvojena mešavinom sile i političke igre unutar federacije. U momentu dešavanja, to je bio protivustavni akt uzurpiranja vlasti pokrajine od strane republike. Međutim, 28. septembra 1990. donet je novi Ustav Srbije, koji je dao naknadni pravni legitimitet toj otmici, ukidajuće prava pokrajina na suštinsku autonomiju.

Bio je to kraj Vojvodine i početak kraja Jugoslavije, jer je sudbina Vojvodine bila usko vezana sa sudbinom Jugoslavije.

Naime, Vojvodina nije nastala decentralizacijom Srbije, mada važeći Ustav Srbije to sugeriše.

Vojvodina je entitet koji je nastao van teritorije Srbije i na osnovu toga ima svoja istorijska prava. Vojvodina je u sastav Srbije ušla voljom svojih građana, ali nikada nije ušla u sastav Srbije kao unitarne nacionalne države, već je ušla u Srbiju da bi bila deo složene države u momentu njenog konstituisanja (Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca 1918. godine, odnosno Federativne narodne Republike Jugoslavije – 1945. godine). Prestankom postojanja federacije kao pravnog, političko-ekonomskog i socijalnog konteksta, prestale su da postoje garancije za položaj Vojvodine unutar Republike Srbije.

Zato je ključni momenat za postepeno ukidanje ustavnog položaja Vojvodine bilo rastakanje federacije. S druge strane, onog momenta kada su republike SFRJ odlučile da prihvate posledice “Jogurt revolucije”, praktično je dato zeleno svetlo za (samo)ukidanje Federacije.

Sta će dalje biti sa Vojvodinom? Ko može Vojvodini da vrati njenu autonomiju? Srbija sigurno ne – ko god bio na vlasti, što znamo iz iskustva sa svim vlastima od 1918. do danas. Međunarodna zajednica? Zašto bi, ako Vojvodina mirno prihvata vazalni položaj? Vojvođani? Ako ih ima, onda – možda da.

(Autonomija)