Suočeni sa neočekivano masovnim i žilavim protestima, koji su već ušli u drugu dekadu, i vlast i opozicija se ponašaju suštinski isto – ignorišu onaj deo zahteva sa kojim ne znaju šta bi.

Paralelno sa tim, opozicija javno odobrava one zahteve demonstranata koji im odgovaraju, a vlast polemiše sa zahtevima koje demonstranti nikada nisu ni izneli.

U saglasju sa medijima, i jedni i drugi proteste većinom nazivaju „studentskim“, mada je od momenta iznošenja zahteva potpuno jasno da su studenti samo inicijatori i predvodnici protesta u koje su se, nakon javnog poziva uključili sindikati radnici, seljaci, penzioneri i „svi ostali nezadovoljni ljudi Srbije“. Time su protesti i zvanično zaslužili da se nazovu građanskim protestima koje predvode studenti. Na tim, građanskim protestima, traži se ispunjenje baznih zahteva koje su, kao inicijatori i predvodnici, definisali studenti.

Vlast, odnosno Aleksandar Vučić, koga demonstranti slikovito nazivaju „3 u 1“, uporno insistira da se „ne može prekrajati izborna volja građana“, mada ni studenti, ni demonstranti uopšte, ništa slično nikada nisu ni tražili.

I ostali studentski zahtevi, koje su demonstranti prihvatili u svim gradovima, takođe su jasni i nedvosmisleni. Iz njih direktno proizilazi negativan odnos demonstranata i prema vlasti i prema opoziciji: studenti traže promenu sistema! Građani na protestima to podržavaju!

Odatle proizilazi njihovo odbijanje saradnje sa opozicijom, jer bi neka buduća pobeda opozicije značila samo izbor i/ili postavljanje (verovatno) korektnijih i diktaturi nesklonijih ljudi na najvažnijim društvenim funkcijama, dok bi sistem ostao isti, što bi na kraju dovelo do ponovnog urušavanja prava građana, do novih oblika korupcije i vladavine nad zakonom.

Radi se o pomalo nemušto definisanim zahtevima koji su u suštini levičarski. Očito je da nisu u pitanju zahtevi kojima je cilj samo stvaranje uslova za fer i slobodne izbore. U pitanju su zahtevi za koje sami studenti kažu da ih postavljaju u ime „ogromne većine osiromašenih, opljačkanih i ugnjetenih stanovnika Srbije“. To je nemoguće prevideti. Studenti od početka na čelu protestnih kolona nose transparent „PROTIV SISTEMA!“ Takođe se ne mogu prevideti transparenti na kojima piše „SMRT KAPITALIZMU“, „I VAZDUH STE PRIVATIZOVALI“, „NO PASARAN“, „NEĆEMO DA BUDEMO JEFTINA RADNA SNAGA“… Posle 29 godina na ulice Srbije su se vratili srp i čekić! To je činjenica koju neće da vide ni vlast, ni opozicija. Ni mediji. List Danas je jedini koji te činjenice, doduše ne ističe, ali ih i ne zaobilazi. Svi ostali mediji ih se klone. Klone ih se i predstavnici EU, kao i predstavnici svih stranih zemalja koji komentarišu događaje u Srbiji. Zato što ni domaćoj vlasti, ni (postojećoj) opoziciji, posebno ne EU i stranim partnerima Srbije, nikako ne odgovara „balkanska verzija Sirize“ u Srbiji.

Kako god prošli ovi protesti, jedno je sigurno: posle njih u Srbiji više ništa neće biti isto. Zato što se pokazalo da ta neka nova snaga postoji, ali i da se ne libi da izgovori zahteve koji nisu usmereni na ovu ili onu garnituru vlasti, već na promenu ukupnog sistema.

Što se pre opozicione stranke pomire sa činjenicom da postoji (značajan i mlad!) deo Srbije koji kapitalizam ne smatra „konačno pronađenim i od Boga datim sistemom u dvadeset prvom veku“, pre će biti u stanju i da uspostave komunikaciju sa studentima koji vode ove proteste. Jer istorija nas uči: kad jednom krenu – zahtevi za promenu sistema se završavaju ili revolucijama, ili pametnim postepenim prilagođavanjem koje na kraju dovede do sistema kakav razvijaju neke skandinavske zemlje.

Novija istorija Srbije nas, međutim, uči da nijedna postsocijalistička vlast nije umela da vuče pametne i postepene poteze, koji bi na kraju rezultirali trajno poboljšanim položajem radnika, seljaka, siromašnih, obrazovanih i nekorumpiranih građana.

Autorka je dr nauka bezbednosti, specijalista za nenasilno razrešavanje konflikata

(Danas)