Nije neobično da pokrajinski izbori promaknu “ispod radara” zbog istovremenog održavanja republičkih parlamentarnih izbora. Nije neobično ni da Vojvodina bude ispod radara većine političkih aktera u Srbiji, nevezano za izbore, ali i tokom njih. Oba naziva za opoziciju, koje koriste mediji, ali i sami protivnici vlasti sa sedištem u Beogradu, “beogradska opozicija” i “srpska opozicija”, podjednako su uobičajena i bezobzirna. “Beogradska opozicija” sugeriše pristanak na centralizaciju i potpuno zanemarivanje “provincije”, koju čini sve što ne obuhvata deo Beograda koji ima kanalizaciju i asfaltirane ulice. S druge strane, “srpska opozicija” upućuje na nacionalizam, Kosovo kao vitalni organ Srbije i željeni povratak mitske “Srpske vojske” (sa velikim početnim S) na Kosovo.

Do koje mere čak i najdobronamerniji u “beogradskoj opoziciji” nisu svesni nečega što bi se kolokvijalno moglo zvati “Vojvođansko pitanje”, pokazuje reakcija jednog, u Novom Sadu uvek rado viđenog voditelja/ komičara, na pitanje iz publike u smislu: “A, jel’ možete vi nama da obećate da ćete nam, kad se sve to ostvari, vratiti sve što je opljačkano iz Vojvodine?”. Prijateljski, sa vedrim osmehom, uzeo je na sebe da odgovori na to pitanje, postavljeno na tribini ProGlasa, dok su ostali učesnici mudro ćutali: “Pa, hoćemo, vratićemo. Što da ne vratimo? Ono što nismo pojeli!”. Pomenuti voditelj nije razumeo da ima pitanja sa kojima se nije lepo šaliti. Ni u Novom Sadu, ni u Vojvodini. Neće ni njemu, kao ni mnogim drugima, niko to previše uzeti za zlo (navikli smo), ali ostaće knedla u grlu, jer je, kao i drugi – došao da nam se obrati po pitanju politike, a nije razumeo koliko je nama to pitanje važnije od mnogih „politika“.

Svi ti dobri ljudi, koji “jako vole Novi Sad i Vojvodinu”, obavezno tu pomenu i tamburaše, Lale, gospodstvo, ulice čistije nego u Beogradu, fine manire, opušteniji način života, ljubaznost i slične relikte prošlosti, kojih je u stvarnosti Novog Sada i Vojvodine sve manje. Pri tome, zvuči im grubo i nepotrebno kad čuju da Vojvođani govore o okupaciji i pljački Vojvodine, o poništavanju vojvođanske autonomije, o izvlačenju i razvlačenju vojvođanskih resursa od strane Srbije, sistematskom uništavanju lokalnih pruga, lokalne kulture, obrazovanja, zdravstva, o ispošćivanju vojvođanskih njiva, seči šuma i odvlačenju svega i svačega iz Vojvodine… I, po pravilu, nemaju pojma o čemu pričamo kad kažemo da u višenacionalnoj Vojvodini, zahvaljujući političkom inžinjeringu, različite nacije žive svaka u svom rezervatu, nemajući suštinske međusobne komunikacije. Čak i kada to shvate, nemaju pojma zašto to nije dobro. Umesto svega toga, uobičajili su da sve poljoprivrednike nazivaju “paori”, posebno kad su u protestima, a sve Vojvođane Lalama, na šta se i Sremci i Bačvani zgledaju zbunjeno od neprijatnosti, kao kad Vučić kaže „naše drage bake i deke“.

Šta ko nudi Vojvodini?

Ni jedna stranka/koalicija u kampanji za republičke parlamentarne izbore ne nudi ništa Vojvodini, ne pominje Vojvodinu, niti daje bilo kakav nagoveštaj da ima bilo kakvih problema vezanih za Vojvodinu (čak ni Srbija na Zapadu). Oni daju ili ne daju Kosovo, pljuju ili ne pljuju EU/Rusiju, grme protiv kriminala i korupcije, ali ne pominju lustraciju (osim Ćute; bravo Ćuto!), vrlo su ubedljivi u kritici stranačkog zapošljavanja, mada niko od njih nije obećao da oni to neće raditi kad dođu na vlast… Generalno, stranke i koalicije koje su protiv vlasti grde aktuelnu vlast, obećavaju nedefinisana bolja vremena u kojima samo znamo da se neće iskopavati litijum, da će sudstvo postati nezavisno, mediji slobodni i da će kriminal i korupcija jednostavno nestati.

Srbija je umorna od ove nakaradne vlasti i glasala bi za opoziciju i da je ona duplo bolja i da je duplo gora. Jednostavno, ovih nam je „preko jego“. To važi i za Vojvodinu. Niko joj na republičkom nivou ništa ne nudi, niko je i ne pominje, ali će Vojvođani izaći na izbore i značajan deo njih će glasati za opoziciju. Ne zato što ih zdušno podržavaju, već zato što se ovaj režim više ne može trpeti.

Kada su pokrajinski izbori u pitanju, dobra ilustracija odnosa opozicije prema Vojvodini je njihovo istupanje u izbornoj debati na N1 sa temom pokrajinskih izbora, gde su se kao najbolji poznavaoci i promoteri Vojvodine pokazali – voditelji emisije. Čak i Bojan Kostreš, predsednik jedine zvanično vojvođanske stranke – LSV, nije hteo da pomene „A“ od autonomije, ali jeste pričao o decentralizaciji, finansiranju po modelu „tri trećine“ (po jedna trećina prihoda Vojvodine da ide Republici, Vojvodini i lokalnoj samoupravi)…

Da li se uopšte nešto za ovu poslednju deceniju promenilo u odnosu beogradskih stranaka prema Vojvodini? Koliko god ih pokrajinski izbori ne zanimali, neke promene se jesu desile. Pre svega, svi osim radikala su postali svesni da Vojvodina ne dobija ni onih mitskih 7%, da ne postoji Zakon o finansiranju Vojvodine, da je problem nekontrolisana seča drveća, nepostojanje pijaće vode, nefunkcionisanje kanala za navodnjavanje… Svesni su i problema u poljoprivredi, ali tek toliko da znaju za „proteste paora“ i da se „tu mora sve menjati“. Kako i šta – nije im jasno. I svima su puna usta manjinskih prava i vrha tih prava koji je dostignut u Vojvodini (!?!), što znači da tu ni slučajno ništa ne treba menjati (što je po sebi strašno). Istovremeno, LSV ističe na svakom koraku da je Vojvodina „neotuđivi deo Srbije“, kao da je neko tvrdio drugačije. Vredi napomenuti da samo LSV i Vučević koriste tu besmislenu frazu, on kao da se svađa sa nekim, oni kao da se pravdaju. Ako uopšte ima smisla gledati toj i takvoj opoziciji kroz prste, moramo priznati da je deo razloga za njihovo neangaživanje za pokrajinske izbore i činjenica da su to izbori za Skupštinu koja ni o svom poslovniku ne odlučuje bez aminovanja iz Beograda. Njene nadležnosti su male, moć upravljanja i odlučivanja zabravljena, a novija istorija Srbije nas uči da stranke od svih „suštinskih vrednosti“ najviše zanima – moć.

O autonomiji Vojvodine niko više ne priča. Taj narativ je zamenjen bledom i nedefinisanom idejom o decentralizaciji, koja se kroz vreme pokazala kao solidna priča za izbore, koja se već dan posle izbora zaboravlja, što je i normalno, jer niko od njih ne veruje u decentralizovanu Srbiju. Mnogo im je bliže tradicionalno nepoverenje prema svemu što je iole samostalno.

Ako podvučemo crtu, izgleda da ni pred izbore, niko iz opozicije ne razume Vojvodinu, ne priznaje da uopšte postoji „pitanje Vojvodine“, ne nudi Vojvodini ništa i, da sutra dođu na vlast – izgleda da ništa ozbiljno ne bi u Vojvodini menjali (osim seče šuma, čudotvornog rešavanje pitanja pijaće vode i pomoći paorima, šta god to značilo). Jedina koja tu nešto razume i shvata u kom bi pravcu te promene u Vojvodini morale ići je LSV, koja je često bivala u vlasti, mada im se samo poslednja koaliciona epizoda računa. Pošto je Liga za mnoge na ledu, dok ne dokažu da odlazak Čanka znači stvarni otklon od „okupatora Vojvodine“, Vojvođanima ne ostaje ni jedna opoziciona opcija za koju ima smisla glasati. Istovremeno, Vučićevi naprednjaci su tako i toliko oštetili, opljačkali i dezavuisali Vojvodinu da niko čistog obraza i svesti ne može glasati za njih. Šta onda Vojvođanima preostaje?

Vojvođani su pristojan i odgovoran svet. Nećemo ostati kod kuće! Izaći ćemo na izbore i glasati „i za crnog đavola samo ne za Vučića“. I, to je u redu. Što bi rekao Balašević „Bogova je povazdan, s nekim ću se već nagoditi“. Jer, ni do sada nam Beograd nije ništa ni davao, ni nudio. Sve što smo imali, sami smo stvorili i sami smo se za to izborili. A, sa ovima što će doći posle Vučića, valjda ćemo se lakše dogovoriti. Valjda će oni uspostaviti neke institucije, pa da presavijemo tabak i tražimo naša prava.

A, ako nas ni oni ne budu čuli! Pa, znate kako, onda ćemo morati da vičemo! A, ako nas ni tada ne budu hteli čuti? E, pa onda ćemo … videćemo šta. Sigurno je samo da nećemo ćutati, jer smo to već probali. I, nije upalilo.

(Autonomija)