Da li će bitku protiv korone dobiti diktatori ili demokrate? Hipoteze koje se protežu iza ovog pitanja u medijima se često serviraju u veoma jednostranom i sugestivnom pakovanju.

Kada je reč o kineskom pristupu, sa raznih strana nam govore da, eto, bio je potreban jednopartijski sistem i jaka država kako bi se efikasno moglo upravljati izazovom. Drugo je pitanje da li uopšte možemo smatrati uspešnim pristup putem kojeg je virus mogao da se raširi globalno i usled kojeg bi posle mesec dana mogao da iskrsne podatak da je broj smrtnih slučajeva zapravo veći za 50 posto.

Nesumnjivo, činjenica je da u demokratijama ne pomaže puno ako se utvrđivanje političkog cilja vrši na kratak rok. Drugim rečima: zvaničnik koji je u poziciji donošenja odluke želi na vreme da svali odgovornost na drugog, ako je izgubio kontrolu nad situacijom. Ovo se jasno vidi u tome kako se Bela Kuća, guverneri država članica Sjedinjenih Država, razni organi vlasti i ministarstva međusobno loptaju sa optužbama. Ili kako pojedine radikalne sile u Evropi pokazuju prstom na Brisel, iako institucionalni sistem Unije nije dobio ovlašćenje od zemlja članica za značajniji nastup u domenu javnog zdravlja. Ili ksenofobija koja se pojavljuje u nekim državama i koja žigoše određene zajednice – kao što se to desilo sa najvećom afričkom kolonijom u Kini, gde su se desile teške zloupotrebe i došlo je i do diskriminacije.

Sudeći prema dosadašnjim dešavanjima uopšte ne možemo govoriti o tome da „diktature“ uopšteno ostvaruju bolje rezultate u krizi, za vreme epidemije. Osim Kine sve ostale autoritarne države su koračale pravo u katastrofu: u Iranu je virus harao i među parlamentarnim poslanicima već u najranijoj fazi epidemije, a stanovništvo je ostalo bez ikakve zaštite. U Severnoj Koreji se možda čak i sam vođa zarazio. U slučaju Kine za efikasnu reakciju nužna su bila odmah pristupačna novčana sredstva i drugi resursi, baš kao i kineska socijalizacija zasnovana na poštovanju pravila.

Sve se čini da su demokratije u nepovoljnom položaju samo u prvoj (i gledajući buduće trajanje i obim cele krize, najverovatnije kratkoj) fazi, i to zbog sporijeg donošenja odluka. Na početku epidemije odluke su se donosile teže, sporije, a njihova implementacija takođe nije tako efikasna kao u diktaturama. Ali u sledećim fazama demokratije mogu da steknu prednost, ako su mnogo fleksibilniji i transparentniji u komunikaciji, u informisanju građana – znači ako ima dovoljno vremena, mogu da ubede građane o nužnosti određenih obrazaca ponašanja, i to bez gumene palice. A reakcije na privrednu krizu će biti mnogo fleksibilnije, jer će svi akteri učestvovati u kreativnom traženju rešenja.

I tržište i potrošači imaju slobodu da istraže nove puteve. Vođe jednopartijskih sistema koji se plaše da ne izgube svoj legitimitet takođe žele da ostvare privredni rast, ali njihova glavna potpora za to biće centralno-planska privreda, do njih će teže dopreti stvarnost sa ulica i iz malih dućana, i zato će sa većom šansom doneti loše odluke. (Na to su ukazali i početne poteškoće u saradnji vuhanskog partijskog rukovodstva i pekinškog centra.) Na taj način taj lažni narativ „eto, autokratije bolje upravljaju epidemijom“ takođe je samo žgoljavac rođen iz interesa vlasti. Ne možemo pošteno izbrojiti smrtne slučajeve, jer diktature skrivaju podatke, a što se demokratija tiče, svaka broji drugačije, po svojim merilima. (Na primer Belgija je jedina država u Evropi u kojoj se svi umrli u staračkim domova automatski evidentiraju kao žrtve korona virusa, i time statistika smrtnih slučajeva skače na dupli broj!)

Zato nismo blizu čak ni tome da na pametan način uporedimo kako su razne države upravljale prvom fazom. A ipak, jedno je već sada veoma izvesno: upravljanje kompleksnim privrednim izazovom će lakše teći u okvirima demokratije.

Izvor: Új Szó

Prevela: Kristina Orovec