Glumac Boro Stjepanovi? ima više od pola veka karijere, više stotina uloga, predavao je u 4 regionalne akademije, jedan je od osniva?a dve dramske akademije u Sarajevu i Cetinju, a napisao je i 4 knjige. Za N1 izme?u ostalog, kaže da ne može da shvati paradoks da oni koji su ubijali u ratovima 90-tih budu heroji, a da žrtve ne?e imati ništa.

Stjepanovi? je komentarisao svoj težak ratni put, jer su ga proglašavali Srbinom iako se sve vreme izjašnjavao kao ?ovek, kao glumac.

„O tome ne bih govorio. Ako možemo to da presko?imo jer sam sino? vrlo emotivno sa svoje dve prijateljice, bivše studentkinje razgovarao. To što sam prošao nije gotovo ništa u odnosu na ono što je prošla jedna od njih dve. Nažalost, ti koji su to radili nama svima, a nekima posebno brutalno, neljudski, oni su heroji, oni imaju sve povlastice, pa ?ak i ako odsluže u Hagu, oni se vra?aju ovamo s pompom i sa odli?jima raznim, a onda svi ovi koji su ubijali jedni druge štrajkuju i traže da im se prizna ovo ili ono. Oni ?e imati penzije, dodatke, a ljudi koji su bili ubijani i mu?eni ne?e imati ništa. To je jedan paradoks koji ja ne mogu da shvatim uopšte“, rekao je Stjepanovi?.

Dodao je: „Ljudi koji su bežali od rata, koji su rizikovali glavu da bi dezertirali iz raznih vojski, oni su i dalje nažalost u 21. veku izdajnici, oni su kukavice, oni su nemoralni jer su odbili da ubijaju druge, a oni koji su rado ili u po?etku nerado, pa kasnije rado pristajali i ?inili to, oni su u ?itankama, tako da ja ovaj svet teško mogu da razumem. Ljude teško mogu da razumem. Ljudi se plašim. ?opora pasa u mra?nom parku ne plašim se, ali kad vidim jednog ?oveka na toj istoj stazi u polumraku, ve? gledam kuda da zbrišem“.

Proslavljeni glumac ovih dana boravi u Mostaru u Hrvatskom narodnom kazalištu gde radi na jednoj predstavi.

„To je jedan od boljih savremenih tekstova, a za mene je savremeno i sve ono što je 50 godina staro, pa ?ak i 70. Švedski pisac i novinar napisao je sjajan komad koji je smešno-tužan, uzbudljiv, dinami?an, iako je samo ?etiri lica unutra. Radi se o životu Augusta Strindberga, jednog od najve?ih dramskih pisaca u poslednjih 100 godina i tu su me zvali ciljano da radim sa njihovim mla?im glumcima u koje oni polažu velike nade i predložio sam im taj komad. Složili su se, a onda smo našli i Strindbergova pisma koja su prakti?no uputstvo kako raditi, kako glumci treba da rade na predstavi. Pokušavamo da se slepo držimo tog teksta i njegovim uputstvima kako glumci treba da rade. Najzna?anije je u tim uputima da glumci zavise jedni od drugih. Gledali smo razne snimke tog teksta, uglavnom je klasi?no ra?eno, a ima nekih gde umesto ?etiri, ima 44 lica sa statistima gde žamore pa onda ovo ?etvero sednu za sto i ?itaju iz tog teksta“, rekao je Stjepanovi?.

Stjepanovi?u nije prvi put da boravi u Mostaru.

„I kao glumac sam igrao i snimao i po Mostaru i Buni. Davno je to bilo, a pred sami rat sam radio jedan tekst. Tu je bilo dosta mojih studentkinja iz Sarajeva pa su me zvali da im pomognem da se završi ta predstava, ali to je bilo maltene ve? okupacija Mostara od nekih uži?kih brigada i šta znam… Njima se posebno dopalo u restoranu, u samom pozorištu, i onda smo vrlo brzo bili potisnuti odatle. Napravili smo predstavu, a u me?uvremenu je zatvorena pruga u ?apljinu, Doboju. Ne znam ni kako je prošla ta predstava; koliko je puta igrana, ali u svojoj biografiji mogu da kažem da sam režirao u Mostaru, Sarajevu, Podgorici…“, komentarisao je.

Ispri?ao je i ?ime se rukovodi kada bira uloge i naveo: „Ne?im se rukovodim – pre svega da li je to za mene. Neki taksista mi je rekao da mi moje uloge sve dobro stoje. Kad probam i kad je prema meni, onda to radim, bez obzira kolika je uloga jer je važno napraviti dobru a ne veliku ulogu“.

Na pitanje s kim je od glumaca voleo da sara?uje rekao je: „Nisam imao stresne situacije s partnerima. Rekao sam jednom kako nas zovu zato što misle da smo dobri glumci, a ako smo dobri glumci to zna?i da smo dugo mogli da tolerišemo glumce i svoje partnere, a ako nismo dobri, to bi se ve? znalo. Dosta sam radio u Ateljeu sa kolegama, na primer sa Perom Kraljem, sa Raletom Ratkovi?em, sa Zoranom Radmilovi?em, Draganom Nikoli?em. U Podgorici, odnosno u Tivtu, gde sam u poslednje vreme igrao, ali više ne igram ni tamo niti ?u bilo gde igrati. Imam neke bivše studente, uglavnom koji su sada ve? jako dobri glumci na nivou Crne Gore, ali ima ih i u Beogradu – Jelena ?oki?, Andrija Miloševi?“.

Govorio je i o poznatim glumcima koji su nedavno preminuli.

„Zvali su me povodom Nade ?urevske, ali teško je to objasniti ljudima. Mi jesmo u po?etku radili zajedno pa ?ak i više projekata, i jesmo se družili, ali je posle nastala neka pauza, tako da ja ?etvrt veka se nisam sreo s njom. Tako me jedan taksista u Beogradu pitao kako je Bata, a ja mu kažem ne znam i upitam ga je l’ on nešto zna o tome. Kazao sam mu da znam ono iz novina što pro?itam i onda sam mu rekao da ?u ga iznenaditi jer se nisam sa Batom sreo ravno 25 godina. On mi je na to rekao kako je mislio da smo mi glumci stalno zajedno. Možda to ostane upam?eno da smo zajedno igrali, ali ?esto pro?e mnogo vremena da se ne sretnemo. Jeste mnogo kolega nestalo iznenada, ali malopre me pogodilo kad sam na internetu ?itao da je sin mog prijatelja iz Ateljea Pe?a Stojanovi? umro u Holivudu, a on je godište moga sina, pa onda po?nem da prevr?em po glavi – umrla je i ?erka Zorana Radmilovi?a u tim godinama, tako da prakti?no te dece nema. Zašto, kako, nemam pojma, a ove neke stvari su ve? o?ekivane. Jeste da je to gubitak, ali što kažu u Hamletu: ‘Vaš otac svog izgubi oca, ovaj opet svog i tako redom…'“, rekao je Stjepanovi? za N1.

O tome da li se stidi na pomen Sarajeva je kazao: „Ne samo na pomen Sarajeva, na pomen cele BiH. Ja sam predlagao da, kad bi bilo po mome i kad bi se istorija u?ila po kulturi a ne po ratovanju, po kulturnim i umetni?kim dostignu?ima i radnim pobedama – kako se govorilo u socijalizmu – bio bi to sasvim drugi svet a onda bismo imali i verovatno taj nacionalni praznik stida za mnogo manje stvari koje bismo u tom slu?aju ?inili u toj civilizaciji nego za ovo što smo sada ?inili. Ima li negde na kugli zemaljskoj, osim Ruande, zemlje u kojoj su ti ljudi koji u toj zemlji žive me?usobno se poubijali? Je l’ ne treba da se stidimo ili treba da se ponosimo time. Ovi što se bore za te svoje ratne penzije – oni su to radili. Oni su ubijali a mi svi njima dajemo sada penzije, a da ne govorim o sebi – ja ?u da živim sa nekom mizernom gluma?kom ili profesorskom penzijom a oni ?e imati svoje velike penzije za par godina koje su proveli u ratu. Besmislica. Nema šanse da do?ekam, niti moji unuci, da ?e biti druga?ije, da se ne?e pisati istorija po carevima, kraljevima, vojskovo?ama i ubicama, nego po Tesli, po Da Vinciju, po Mikelan?elu, ali to ne?e biti istorija umetnosti i istorija tehnike nego istorija civilizacije. Ovako istorija civilizacije, istorija politike i ratnih pustošenja u kojima svaka strana na?e mogu?nost da sebe pohvali, da napiše svoju istoriju a sve ono što je stvarno ljudski rod stvorio, što je vredno – to se retko spominje, to se zataškava – o tome se gotovo ništa ne zna“.

Upitali smo ga i zašto se nije priklju?io postavi predstave „Audicija“.

„Zbog onoga zbog ?ega se nisam priklju?io ni pre 30 godina. To je jedan projekat dobar, kao školski projekat, kao vežba, ali doživeo je jednu eksploataciju takvu neverovatnu, neukusnu, jer je to trebalo da se produži, da se igra unedogled u aranžmanu Rake ?oki?a, onog nekog Breninog menadžera. Ja sam odbio. Oni me nisu poslušali. Ja sam se naljutio i onda nisam s njima govorio više godina. Sada sam ja isto tako pitan da li bih igrao tu – ne. Posle ?itam, oni bi ipak, posle svega. Onda sam zvao jednog od njih i rekao te poru?io svima da onda nismo govorili par godina a sada do kraja života. Ja se ne stidim ‘Audicije’, ?ak se ponosim jer je to vežba. Ja sam je smislio – nisam je baš od po?etka smislio, preuzeo sam je iz knjige ‘Sistem’ Stanislavskog i radio sam to prvo u Beogradu ’79. godine sa klasom na kojoj su bili Mira Karanovi?, Mima Karadži?, Ljilja Blagojevi?, a onda sam to posle kao školsku vežbu radio u Sarajevu. Onda smo to okupili, osmislili, igrali, dobro je bilo za Otvorenu scenu Obala, zaradili smo neke pare, dovršili smo scenu, podigli je na tehni?ki nivo“, komentarisao je Stjepanovi?.

(N1)