Julijana Molnar iz Hrtkovaca, 1992, svedočila u pero Ženama u crnom i govorila na Beogradskom krugu, nije se „obraćala“, govorila je.

Gradonačelnik se zvao Sibinčić Ostoja, Hrtkovci su prekršteni u Srbislavce. 1992 u Hrtkovce odlaze antiratni aktivisti, pravnici, profesori, umetnici… da bi sprečili izgon Hrvata iz Hrtkovaca: Svetlana Knjazeva, Vladan Vasilijević, Nataša Kandić, Jelena Šantić, Nikola Barović, Staša Zajović, Obrad Savić, Vojo Šindolič, Jelena Trpković, Biljana Kovačević Vučo, Primoš Bebler, Lepa Mlađenović, Emir Geljo, Zorica Trifunović, Nadežda Gaće, Pavluško Imširević, Vuk Stambolović Miladin Životić… Sastanak je počeo, i tekao, uveravanja da se ostane, mogućnosti, na prozore Doma kulture u Hrtkovcima sručile su se kamenice Sibinčić Ostoje i družine…

Naravno, ovaj kratki prilog „zajednici sećanja“, izgnanoj i iznurivanoj, beležim, nepotpuno, zbog onih kojih više nema: Knjazeva, Vladan, Jelena, Životić, Biljana, Primož, Pavluško; kao mali doprinos kontinuitetu suprotstavljanja, otpora, nepredavanja zlu.

A pre svega zbog Julijane Molnar.

Koliko je onih kojih više nema iz Hrtkovaca, Vukovara, Osijeka, Sarajeva, Dubrovnika, Bihaća Prijedora. Onih koji u preseljeni, izgnani, „dislocirani“, sanirani i asanirani, „konačnim rešenjem“. Sigurno postoje podaci o „premeštanju“ stanovništva, o stvaranju etnički čistih država. „Vojvodina je preživela mnoge migracije, ali ovu neće“ reči su Aleksandra Tišme, prema svedočenju Želimira Žilnika, koga je pred kraj života Tišma zvao da lepo razgovaraju, da misli podele, i o „preokupaciji“ čistotom nacije bilo je reči.

Možda je to jedna od retkih stvari u kojima je tako efektno i efikasno bila spojena teorija i praksa, hrtkovačka. Nema tog zločina koji u propagandi jedna strana nije pripisivala drugoj, koji se nisu, nakon toga i dogodili. Posledica te prakse je potpuna podeljenost na ono što se govori i ono što se čini, laž je postala „svetlo i tama“, diskrepancija između stvarnosti i medijske propagande ubistveni kič koji ishodi nasiljem, između ostalog i zbog dvojstva ličnosti 1992/2018. Jeste to i neka osobina, iako su mentalitetska obrazloženja isprika za politiku i politički sistem, čovek jeste fašista, politički sistem jeste ili nije nacional-socijalistički, a ovdašnje iskustvo koje postaje veoma i univerzalno u čemu je naš najveći „brend“, ali uzaludan, nije pokazao proklamovanu i veoma omiljenu nacionalistički tezu o razlici između nacionalizma i šovinizma, a tek rasizma i svake vrste ksenofobije. Od tada, 1992. do sada. Osnova – nacionalna ili klasna. Ratna i tranziciona, u kontinuitetu. Naspominji joj se, njemu, nacionalnosti da bi poljoprivredno zemljište pripremilo za građevinsko.

„Julijana Molnar, žena iz Hrtkovaca:

Julijana Molnar, seljanka, ratarka, upad nepoznatih ljudi juna ’92. doživela je „kao udar groma iznad glave“. Ne kao isključivanje nje, Druge, Različite, ne kao nasilje onih koji odgovor na vlastito isključivanje i izgnanstvo odabiraju put otimanja i osvajanja. Julijana nije ni čula o tajnim planovima dveju etnofundamentalističkih država (Srbije i Hrvatske), o njihovim projektima „Rasne higijene“. Takva istorija daleko je od Julijaninih misli i osećanja. U blizini njenog sela nalazi se Gomolova, arheološko nalazište iz neolita i bronzanog doba. Dok nam Julijana govori o strasti prema svojoj njivi, u junsko predvečerje, u seoskoj mesnoj zajednici, slušam kako iz njenih reči izranja svet i svest žene, ratarke. Žena iz Gomolove, iz onih pradavnih vremena, žena – gospodarica prirode. Priroda kao zemlja žene, njiva kao stanište, domovina žena – ratarki. Uzgajanje biljaka, otkrivanje njihove isceliteljske moći, nežna strepnja za rast biljaka, žitarica. Julijana kaže: „Boli me duša za mojom njivom.“ I hoće da je prognaju iz njene njive – zemlje: „U Hrvatskoj mi nije mesto, oteraće nas kao Mađare.“ Prošlog decembra, jedna druga žena Srpkinja iz sela ispod Papuka, u strahu od izgnanstva kao i Julijana, kazala je: „Šta će meni Jugoslavija bez mog voćnjaka, moj voćnjak, to je moja zemlja. Šta ću ja u Srbiju?“

!One izgnanice osećaju, iako to ne izgovaraju, da su otadžbina i istorija ubijanje Drugih.

Julijana kaže: „Zašto nas teraju? Jedan je Bog, jedno je Sunce?“ Da, ona poznaje izvor života, i sve što se tiče života, žena – ratarka poznaje „mističnu povezanost između plodnosti zemlje i tvoriteljske moći žena“ (M. Elijade). Istorija njenih pretkinja iz Gomolove govori o vrednosti života, a ne o „opčinjenosti smrću“ i ubijanjem. Njene pretkinje iz Gomolova šaputale su o njivama i bilju. !“Majko naša koja jesi zemlja“, a ne „Oče naš koji jesi na nebesima.“ Indijska boginja Aditi Rigvede bdela je nad ratarkama.

!Čula je Julijana Molnar da oni koji o istoriji i otadžbini (zemlji očeva) toliko pričaju, da oni najviše ponižavaju, proteruju druge sa njihovih staništa, da oni najviše muče, ubijaju, i zemlju i ljude.

Julijana o otadžbini priča „moja njiva, to je moj svet. Mene niko neće oterati.“ Julijana zna da su se njene pretkinje, kao i ona, bavile svim što se života ticalo, zna da !vrednost života prevazilazi „opčinjenost smrću“. Prevazilazi i opčinjenost otadžbinom i istorijom.“

Ovaj tekst objavljen je u zborniku Žena u crnom, „Žene za mir“ 1993. godine. Julijana Molnar je svedočila na prvom skupu Međunarodne mreže Žena u crnom „Ženska solidarnost protiv rata“ koji je održan u Novom Sadu avgusta 1992. Hvala Ženama u crnom.

„Pozivamo da se ukinu svi oblici diskriminacije žena u Srbiji“, ističe Internacionala radnika u građevinarstvu i šumarstvu.

„Na sajtu ove međunarodne organizacije koja se bavi zaštitom prava radnika u celom svetu objavljen je proglas kojim se prozivaju svi da pruže podršku Danki Simić, zaposlenoj u Ravnaji u Malom Zvorniku, ali i svim ostalim diskriminisanim ženama. „Kada udarite u ženu udarite u kamen“. Ističe se u proglasu u kome se objašnjava kako je Danka Simić u fabrici kamenih agregata sa mesta laboranta prebačena na mesto čistačice, a kasnije i da kao fizički radnik ručno prebacuje kamen u kamenolomu, samo zato što je njen suprug Milenko bio predsednik sindikata. (Danas)

Samo užarena svest i savest Viktora Ivančića može sa toliko akribiije da skupi i redom predstavi svu nepojamnu „prepisku“ i „diskusiju“ između vlasti i „lidera“ (čega i koga) u Srbiji i Hrvatskoj sve glupe, i daj svevišnji da su tupe u tekstu „Vojo i Njonjo“, baš (Peščanik). I da zaključi „A meni se za sve to živo jebe“.

Sa obzirom na kontinuitet vremena zločinjarenja (patriotskog) u kontinuitetu 1992-2018. I kada će doći vreme srama.

(Danas)